Прочитај ми чланак
Путовање из Доњецка до Славјанска је путовање у другачију Украјину. То је све јасније, што више се удаљавамо од главног града Донбаса. Ово је репортажа из ратне зоне без линије фронта.
Благо, сиво априлско јутро. Нешто пре девет сати напуштамо Доњецк. Пут нас води у Славјанск, мали провинцијски град око 110 километара на север. Ту је незванично седиште сепаратистичког покрета у источној Украјини. А ту су и такозвани „зелени“, како народ зове тешко наоружане људе без ознака на униформама.
Барикаде за референдум
Добро асфалтирани пут води поред високих димњака једне хемијске фабрике и црних поља која се протежу до хоризонта. После двадесетак минута вожње, прва барикада. Два реда аутомобилских гума приморавају нас да возимо цик-цак. Вијоре се црно-црвено-плаве заставе самопрозване „Народне републике Доњецк“. Неколико младиц́а усмерава саобрац́ај. Ватрено оружје се не види. Само неколико Молотовљевих коктела су на дохват руке.
Што се више удаљавамо од Доњецка, све је више барикада. Мушкарци који стоје на барикадама изгледају све запуштеније. Женевска конвенција? „То нас не интересује“, каже један човек од четрдесетак година у прљавој маслинасто зеленој маскирној јакни. Тамног је тена и нема неколико предњих зуба. „Ми остајемо“, каже он и повлачи дим из цигарете. „Желимо независну Републику Доњецк или припајање Русији“, додаје. Референдум би требало да се одржи почетком маја.
Барикада у Славјанску
Овде у источној Украјини има много људи попут њега. Доњецки басен је још од совјетских времена земља радника. Рудници, гигантске челичане и једноставне једноспратне зграде доминирају призорима дуж пута. Неке фасаде очигледно нису кречене последњих 30 или 40 година, још увек се види по који срп и чекић.
Страх од авиона
После сат времена вожње стижемо у Краматорск, град са 165.000 становника. На улицама, велики плакати у бојама украјинске заставе: плаво и жуто, а текст гласи „Украјина је јединствена“. Неко је преко тога нашкрабао „лаж“. Трг у центру је празан. Неколико младих мајки шета са својом децом поред статуе Лењина. Хране голубове.
„Ја сам за прикључење Русији“, каже Жења, медицинска сестра у раним двадесетим. Тренутно не ради јер се брине о двогодошњем сину Кирилу. Не прихвата нову владу у Кијеву: „Они су на власт дошли оружаним пучем.“ Жали се на украјинску војску која је овде због сепаратиста: „Борбени авиони и хеликоптери свакодневно лете веома ниско изнад града, мој син се плаши.“ Данас нема буке на небу. Кијевска влада је најавила паузу у борби против сепаратиста за Ускршње празнике. Жења жели референдум и гласаће за прикључење Русији „зато што је Русија богата“.
Неколико људи који стоје на барикади поред окупиране градске управе мисле другачије. На реч Русија Васил (на насловној фотографији) прави гримасу као неко ко не жели да каже ништа лоше: „Ми бисмо радије остали у Украјини, али желимо више аутономије“, каже 57-годишњи бравар. И Андриј, у раним тридесетим и незапослен, не жели у Русију. Обојица, међутим, кажу да не прихватају власт у Кијеву и да желе референдум. Како би ви овде дочекали руске трупе? „Супер, нека дођу“, каже једна госпођа и широко се осмехује. Представила нам се као пензионерка
„Зелени“ са руским акцентом
Влада у Кијеву тврди да су руске трупе вец́ стигле у источну Украјину, а Москва то демантује. Маскирани и тешко наоружани људи у униформама без ознака још пре неколико недеља су преузели контролу у Славјанску, града око 15 километара од Краматорска. Окупирано је неколико зграда, укључујуц́и и градску управу. Многи Украјинци их зову „зелени“ јер су зелене униформе носили на Криму, пре анексије.
„Зелени“ у Славјанску
Униформе људи у Славјанску се разликују од оних на Криму, али неки су изгледа стварно Руси. Тројица се представљају новинарима и дају импровизовану конференцију за штампу. Они су бивши украјински војници који „више нису могли да гледају како овде угњетавају Русе“, каже човек са црном маском на лицу. Свој калашњиков је добио од украјинских падобранаца, који су се пре неколико дана разоружали.
Међутим његов акценат сугерише да је он у ствари Рус. Јер руски-украјински и руски који се говори у Русији се разликују. Барикада од џакова са песком у окупираном Славјанску такође изгледа много професионалније него она у Краматорску. „Остајемо до референдума“, каже један. Аутомобилима стижу тешка муниција и залихе хране. Човек у цивилу ставља на улаз зграде металну решетку „да не могу да убаце гранату“.
Жеља за бољим животом
На тргу испред управне зграде је мирно. Неки војници су позајмили скејтбордове од младића и возе их до Лењиновог споменика. Родитељи шетају са малом децом. Наоружани мушкарци очигледно никоме не сметају. „Ми их се не плашимо“, каже млада мајка, „они су дошли да нам помогну.“
Слично чујемо и од младића који седе поред барикаде. Са Украјином или Русијом, њима је свеједно. „Русија је богата земља“, каже један човек трезвено. Због тога су људи у Славјанску за припајање са суседном земљом. „Заправо, ми само желимо бољи живот“, каже он. Он је ту реченицу поновио неколико пута. И чини се да слично мисле многи у овом крају.
(Дојче веле)
