Pročitaj mi članak
Британски историчар Сајмон Себаг Монтефјоре објавио је нову књигу о руским царевима, у којој владаре династије Романов представља као деспоте “жедне крви”.
Цар Николај ИИ је, према његовим писањима, чак и страдање у Првом светском рату у ком је изгинуло више од 1,2 милиона Руса, видео као “јачање националног јединства”.
Његов предак Николај И је током посете краљици Викторији 1844. одбио да спава у “декадентној раскоши меканих кревета и одабрао гвоздени кревет, који је носио са собом”.
Николајев брат Александар И био је толико одушевљен Наполеоном да је, упркос биткама код Аустерлица и Бородина, желео да се удружи с Француском и нападне Британску Индију.
Оно чиме се цареви династије Романов нису замарали, пише Монтефјоре, били су демократија, избори и отворени парламент. Сви су веровали у деспотску владавину.
“Народ је као деца”, говорио је Петар Велики. “Они никад не науче да пишу, док их учитељ не натера.”
Петар, ког је син Алексеј мрзео, наложио је да га ухапсе и сместе у собу за мучење. Царевић је трпео тортуру неколико сати и на послетку умро од губитка крви, али је Петар касније на сахрани горко плакао.
Његово највеће достигнуће, прелепи Санкт Петербург, саградили су робови, пише Монтефјори.
У Монтефјореовој књизи има и прича о тровању, инструментима мучења и набијању на колац. Иако су Романови живели у луксузу носећи крзнене капуте и шешире опточене дијамантима, мртва тела лежала су на улицама.
Центар моћи био је Кремљ, у ком је непрекидно радило 14 соба за мучење, “изузев недељом”, а лешеви оних који су скончали у мукама данима су трулили око његових зидина.
Током 304 године, колико је династија трајала, Романови су представљали “мегаломане, чудовишта и свеце”. Дванаест царева је убијено, међу којима два дављењем, један убадањем, један динамитом и два из ватреног оружја.
Павле И убијен је ударцем златном бурмутицом у лице. Александру ИИ разнете су ноге у бомбашком нападу.
Ни природна смрт им није долазила лако, па је Петар Велики умро од гангренозне бешике, а његова удовица патила од “грознице, астме, кашља, крварења из носа и отечених удова”.
Романови, чија је кућа изникла од монголских канова и византијских царева, наследили су дивљаштво средњовековног владара Ивана Грозног, пише Монтефјори.
Ипак, живот на двору укључивао је мноштво забава, па се на банкетима служио јеловник од 70 јела – с месом медведа, лабудом пуњеним шафраном и огромним количинама вотке.
Цар Алексеј је, међутим, био веома религиозан. Будио се сваког јутра у четири како би се молио пуних шест сати. Великодостојници који су пропуштали долазак у цркву понекад су бацани у залеђену реку.
Сматрао је себе светом фигуром коју “нико није смео да гледа у очи”.
Све до 18. века жене руске царске породице морале су да поштују строга правила понашања. Редовно су одлазиле у цркву, али под велом и у одвојеним просторијама, како их нико од народа не би видео. Огледала и шминка били су забрањени као “демонски”.
С временом, народ више није могао да трпи њихову тортуру и револуционари и побуњеници све су жешће нападали власт.
Између 1905. и 1910. убијено је 16.000 државних званичника и бирократа, а из озлојеђености је отпочела бољшевичка револуција.
B92
