Прочитај ми чланак
Увереност да ће економске санкције уведене Русији допринети паду популарности тамошњег председника Владимира Путина или барем натерати „успут кажњене олигархе” да се окоме на првог човека у држави – потпуни је промашај.
Према најновијим испитивањима јавног мњења, Путина подржава чак 84 одсто суграђана. И, што је не мање важно, број припадника средње класе, оних које санкције у принципу највише погађају, а који остају привржени шефу државе, све је већи.
Нешто у америчкој рачуници очигледно није тачно. Јер ни у остатку света, посебно у Европи, омраза према Путину није такве жестине да га не би угошћавали и највиши државни функционери земаља ЕУ. Тек се на терену може уочити да ли Русија заиста поседује неки посебан одбрамбени систем или Европљани, једноставно, нису више вољни да у свему прате трансатлантске савезнике.
Многи познаваоци прилика још из царског, а потом и совјетскогдоба уверени су да житељи највеће државе на свету имају урођен механизам према којем су спремни да отрпе и најтеже тренутке и да из истих, осим очувања отечества, извуку максимум доброг. То су, уосталом, показали и многобројни ратови које је ова земља током своје историје водила.
И заиста, како се испоставило, санкције уведене Русији због присаједињења Крима и уплитања у грађански рат у Украјини нису постигле очекивани ефекат, иако су појачаване у неколико наврата. Напротив, као бумеранг се враћају Европљанима. Према речима чешког премијера Богуслава Соботке, стабилност у Европи није могућа без било какве сарадње са Русијом. Покушаји сатеривања источног џина у угао супротни су ономе што се желело постићи.
Недавно се у чешком листу „Без цензуре” појавио текст у којем се аутор жали да је прекид трговинских односа са Русијом довео до тога да Чеси данас уместо јефтиних и квалитетних руских јабука једу прескупе и лошије пристигле из Пољске, чија је цена виша и, уз то, дотирана из европских фондова. А то значи и из џепова тих истих Чеха.
Уосталом, наставља даље аутор, ако смо већ увели санкције Русији, зашто то исто не урадимо и у случају Украјине? Упрети прстом само на једну (руску) страну, а при томе пренебрегнути чињеницу да у Кијеву на власти седи хунта, укључујући и пронацистичке групе, која је доведена на власт државним ударом и уз свесрдну америчку помоћ (око пет милијарди долара), није баш разумна политика.
За јапански лист „Санкеј шимбун” Алексеј Мухин, генерални директор руског Центра за политичке информације, недавно је изјавио: „У Русији је прорадила одбрамбена реакција изазвана, пре свега, озбиљним спољним политичким притисцима. С тим у вези и домаћи противници Путина односе се данас према њему са више симпатија, стају у његову заштиту, управо стога што ти притисци мобилишу грађанство. И што ти притисци буду јачи и окупљање око председника као главног стуба заједништва постаће масовније. Онога тренутка када САД ’умере’ сопствени приступ, и прилике у Русији ће бити другачије.”
Није стога чудно што се из појединих европских земаља већ чују гласови против санкција у садашњем облику. Такође, многи су почелида схватају да су се на ту удицу упецали не својом вољом већ због принципа заједништва који влада у ЕУ, а који је на видело изнео већ познату чињеницу да, у суштини, у тој породици немају сви једнакаправа нити утицај.
Очигледно је да су се у Вашингтону руководили мерилима која нису у обзир узимала поменуту „урођену руску тврдоглавост” као ни чињеницу да ЕУ, ма колико била сложна, није спремна да на свакиспољни изазов одговори јединствено.
Ово није ништа необично пошто је ЕУ колико-толико уређено замешатељство различитих држава и нација које су током историје неретко стајале на сасвим супротним странама ратних ровова, различито се развијали (неки уз помоћ америчког капитала, други у складу са совјетским схватањем „братства”). На крају крајева, и сама чињеница да санкције Русији не пријају једнако свим чланицама ЕУ говори да о њима не може да се одлучује само у једном центру, већ да њихов ефекат мора да се сагледава далеко шире и комплексније.
Најозбиљнији корак ка регулисању украјинске кризе било би коначно буђење Европе која услед санкција Русији тоне у све дубље проблеме. Очигледно, Украјини су неопходни нови Мајдан и нова – неамеричка власт.
У међувремену, Путин без икаквих ограда разговара са свим европским лидерима. Прима их у Москви, одлази код њих у госте… Прва тема у тим сусретима ових дана свакако је ситуација у Украјини, али иза кулиса далеко се више разговара о пословима. Јер од нечега треба живети.
Американци су цео Атлантик далеко од Украјине и зато размишљају другачије. Барем дотле док житељи Старог континента, вољно или невољно, прихватају патронат из Вашингтона.
(Политика – Слободан Самарџија; илустрација Д. Стојановић)
