Вето је кључно оруђе заштите интереса великих сила: СССР-а, САД, Велике Британије, Француске и Кине у Савету безбедности Уједињених нација. Концепт је осмишљен како би то тело одлуке од важности за светску безбедност доносило једногласно. 

Употребљен је више од 250 пута на отвореним седницама, али и у још 40 случајева, када су на затвореним седницама најмоћнијег тела светске организације обарани предлози резолуција.

У Савету безбедности, испоставило се временом, понекада нема ни потребе да се употребљава то оруђе, па се ствари решавају „скривеним ветом“, односно јасним изјашњавањем неке од великих сила да ће уложити вето, ако резолуција коју сматрају супротну својим интересима буде стављена на гласање.

Најпознатији такав случај, бар у балканским оквирима, јесте план за решавање косовске кризе Мартија Ахтисарија, који никада није „добацио“ до седнице Савета безбедности, пошто је Русија, одајући дубоко поштовање труду финског дипломате, обзнанила да је тај предлог за Москву неприхватљив.

Москва и Вашингтон су најчешће дизали руку против предлога резолуција – више од 200 пута. Британија је вето искористила 32 пута, док су ту могућност најређе бирали Французи и Кинези.

Кина је право вета употребила свега девет пута, махом у вези са Тајваном. Француска се те могућности латила 18 пута, углавном раме уз раме са Британијом и САД и свега два пута самостално.

Због своје улоге у светским оквирима, Уједињене нације, па самим тим и Савет безбедности, честа су мета оштрих критика. Право вета је једна од најзначајнијих замерки на начин функционисања светске организације, па се до сада појавило неколико предлога реформе тог тела.

Предлагало се да Немачка и Јапан, као кључни донатори мировних операција, заузму стално место у Савету безбедности, али је тај план пропао због оштрих протеста јужноамеричких држава, који су лобирале да статус велике силе добије Бразил.

Слично је прошао и предлог да снагу вета добије Индија, а дефинисањем заједничке спољне политике Европске уније појавила се и идеја да ЕУ добије само једно место у Савету безбедности УН.

Четири балканска вета

Током деценије криза на територији бивше СФРЈ, велике силе су у четири наврата улагале вето на резолуције које су се тицале развоја догађаја у Хрватској, БиХ, Македонији и СР Југославији.

Први „балкански вето“ уложила је Русија 1994. године, када је спречено усвајање резолуције којом се, због хуманитарне ситуације око Бихаћа, тражила озбиљнија контрола граница СР Југославије са Хрватском и БиХ.

Кина је у фебруару 1999. године, као одговор на македонску одлуку да призна Тајван, уложила вето на продужење мандата снагама УН (УНПРЕДЕП) распоређеним како би се спречило ширење балканског конфликта на Македонију. Сукоби у Македонији почели су две године после одласка „плавих шлемова“.

Русија је марта 1999. године предложила резолуцију којом се тражи хитан прекид бомбардовања СР Југославије и осуђује употреба силе без мандата Савета безбедности. Москву су подржале Кина и Намибија, док је осталих 12 чланица Савета безбедности било против.

Американци су 2002. године спречили продужавање мандата мировних снага Уједињених нација у БиХ. Вашингтон се на такав потез одлучио из прилично практичних разлога, односно како би се избегла могућност да војницима из САД буде суђено пред тада тек основаним Међународним кривичним судом.