Pročitaj mi članakČasopis „Bulletin of the Atomic Scientists”objavio je sledeći godišnji izveštaj o stanju ruskih nuklearnih snaga, koji je pripremila grupa autora na čelu sa Hansom Kristensenom.
Ханс Молер Кристенсен је директор Пројекта нуклеарних информација Федерације америчких научника (FAS). Данас га сматрају „водећим америчким стручњаком за нуклеарно оружје“, он је такође коаутор рубрике „Нуклеарна бележница (Nuclear Notebook)“ у Билтену атомских научника и додатка „Светске нуклеарне снаге“ у годишњем именику SIPRI Међународног института за истраживање мира у Стокхолму. На ову позицију дошао је не случајно, већ захваљујући својим везама са високим официрима ЦИА. Они су га заврбовали и гурнули на ове позиције.
У суштини, у оваквим Хансовим чланцима је информативни извод из извештаја аналитичара ЦИА о нуклеарном оружју и комплексима нуклеарног оружја држава које поседују нуклеарне технологије.
Стручни аналитичари из ЦИА, наравно, имају богату машту, али бројке које наводе Кристенсену су далеко од стварности. На пример, у чланку: Nuclear Notebook: америчке и совјетско-руске интерконтиненталне балистичке ракете, 1959–2008, објављеном у Билтену атомских научника 2008, за совјетску ракету SS-11 Sego M2/3 (мисли се на УР-100К УТТХ (15А20У), једна од првих совјетских интерконтиненатлних ракета опремљених са више бојевих глава (MRV), наводе да је снага једне бојеве главе 220 килотона.
Годину дана раније, а Bulletin of the Atomic Scientists сваке године објављује такве чланке, за исту бојеву главу била је назначена снага од 350 килотона. У овом случају, реч је о бојевој глави 15Ф204 и њеном термонуклеарном „физичком пакету“ РА-65, па је њена стварна снага 90–100 килотона.
Стручни аналитичари ЦИА су мајстори када је у питању бројање силоса или аутоматских лансера ICBM или MRBM, имајући при руци сателитске снимке релативно доброг квалитета, али шта се налази испод поклопаца или унутар лансирних контејнера, ипак дају машти на вољу, која вероватно због потпуног непрофесионализма даје искривљену слику, далеко од стварности.
Стручњаци су били изненађени, када је 1960-их СССР био доста иза Сједињених Држава у погледу специфичне снаге нуклеарног оружја; 0,65–0,70 килотона ослобађања енергије по килограму масе „физичког пакета“ није довољно, наравно, у поређењу са оним што су тада имале Сједињене Државе. На пример, сличан амерички MRV дизајн монтиран на SLBM Polaris А-3Т (1964) имао је бојеве главе W-58/Мк2 масе 117 килограма и снаге од 200 килотона.
За Американце 1970-их, такође је било невидљиво да је СССР прилично брзо елиминисао овај јаз и достигао вредност од 2,5 кт/кг (килотона по килограму) за пуњења ниске и средње класе снаге и до 5 кт/кг за класе високе снаге 1980. године. За ЦИА и друге западне обавештајне службе, сви ови догађаји су прошли незапажено, случајно или не?
Све је ово историја, али се од тада ништа није променило.
Последњих тридесетак година, Лос Аламос и Ливермор су се понашали опуштено, док су у исто време руски нуклеарни физичари из РФЯЦ-ВНИИЭФ, КБ-11 (Арзамас-16) у Сарову и РФЯЦ-ВНИИТФ, КБ-1011 (Чељабинск – 70) у Снежинску наставили да унапређују своје производе. И то упркос тешкој економској ситуацији у Русији током 1990-их, са месецима кашњења ионако мизерних плата.
Током 2000-их и 2010-их, Руси су створили нову генерацију нуклеарних ракета мале, средње и велике класе снаге, са специфичном снагом која се приближава теоријској граници од 6 кт/кг – 150 кт, 500 кт и 2 Мт (мегатона), респективно. Американци су остали на нивоу од 3 кт/кг постигнутом у „физичком пакету” W-88 1989. године и није сигурно да ће успети да бар понове овај ниво.
ПА ШТА ЈЕ СА ЦИОМ?
Стручни аналитичари из ове организације у свом репертоару су поново били изненађени, пропустили читаву епоху и настављају да Ханса, благо речено, снабдевају застарелим подацима. Треба приметити да је Ханс почео да сумња у то да су експерти ЦИА извлачили очигледно нетачне податке. И у својој збирној табели о руском нуклеарном оружју, после сваке бројке о снази нуклеарног пуњења, поред најновијих руских пројектила ставља једва приметан знак питања – јасно стављајући до знања читаоцу: “оно за шта сам купио је оно за шта продајем”.
© Министерство обороны Российской ФедерацииХанс је искусан стручњак и он одлично разуме да су подаци о старим совјетским бојевим главама 15Ф174 (АА-88) 750 кт застарели, а нове ракете имају напредније бојеве главе. Довољно је пажљиво прегледати видео запис већ историјског говора председника Путина 1. марта 2018. године пред Савезном скупштином. Русија је близу завршетка вишедеценијског напора да све своје стратешке и нестратешке нуклеарне системе замени модернијим верзијама.
У децембру 2023. године, тадашњи руски министар одбране Сергеј Шојгу известио је да савремено наоружање и опрема сада чине 95 одсто руске нуклеарне тријаде, 3,7 одсто више у односу на претходну годину. Ови проценти модернизације вероватно имају значајну нетачност јер је нејасно коју методологију Русија користи за такве прорачуне.
Према експертима FAS, почетком 2024. године Русија је имала арсенал од приближно 4.380 нуклеарних бојевих глава намењених за употребу на стратешким носачима интерконтиненталног домета и ракетама и авионима: тактичко, оперативно-тактичко и оружје средњег домета. За стратешке снаге постоји нето смањење од приближно 109 бојевих глава у односу на прошлу годину, углавном због промена у процени стручњака FAS о броју бојевих глава класификованих као нестратешке нуклеарне снаге.
Од ускладиштених бојевих глава, приближно 1.710 стратешких бојевих глава је распоређено: око 870 на копнене ICBM, око 640 на балистичке ракете које се лансирају са подморница (SLBM) и можда 200 на базе тешких бомбардера. У складишту се налази око 1.112 додатних стратешких бојевих глава, као и око 1.558 нестратешких бојевих глава.
Поред залиха оперативних снага Министарства одбране, велики број – око 1.200 – пензионисаних, али још увек у великој мери оперативних бојевих глава чека на демонтажу, што износи укупну залиху од око 5.580 бојевих глава.
Руски програм нуклеарне модернизације осмишљен је, према Кристенсену и његовом тиму, да одржи свеукупни паритет са Сједињеним Државама и сачува национални престиж, као и да надокнади заостајање руских конвенционалних копнених, ваздушних и поморских снага у европском делу Русије. у поређењу са оружаним снагама земаља чланица НАТО, као и очигледно уверење руског руководства да амерички противракетни одбрамбени систем представља реалан будући ризик за руске способности за узвратне ударе.
Губици у наоружању и војној опреми одређеног дела руских конвенционалних снага у сукобу у Украјини, као и исцрпљивање њеног ракетног арсенала, према експертима FAS, вероватно ће погоршати зависност Русије од нуклеарног наоружања за националну одбрану.
Широм фронта у Украјини, Русија је извела серију ракетних удара користећи високо прецизно оружје дугог домета двоструке намене, као што су крстареће ракете Х-101 (нуклеарна верзија – Х-102), лансиране са мора. Крстареће ракете 3М-14 Калибр, балистичке ракете 9-А-7760 Кинжал, крстареће ракете Х-22 (AS-4A,B.C) и ракете за лансирање с копна Искандер – балистичке 9М723 и крстареће ракете 9М728 и 9М729.
© Министерство обороны Российской ФедерацииМинистарство одбране Уједињеног Краљевства објавило је неколико обавештајних извештаја који указују на то да је Русија користила конвенционалне варијанте крстареће ракете Х-55 (АS-15), Х-555, у Украјини (Министарство одбране Велике Британије, 2022, 2023, године).
МЕТОДОЛОГИЈА ИСТРАЖИВАЊА
Анализе и процене у Nuclear Notebook засноване су на комбинацији следећих јавних извора:
- Владине информације (на пример, владине изјаве, документи са којих је скинута ознака поверљивости, буџетски подаци, фотографије и видео снимци војних парада и обелодањивања споразума).
- Невладини подаци (као што су медијски извештаји, извештаји истраживачких центара и индустријске публикације).
- Комерцијални сателитски снимци.
Наводи се да пошто сваки од ових извора пружа различите и ограничене информације које су подложне различитим степенима нетачности, свака тачка података се унакрсно проверава коришћењем више извора и допуњује приватним разговорима са званичницима кад год је то могуће.
Анализа и процена руских нуклеарних снага постаје све тежи задатак, делом због одлуке председника Владимира Путина 2023. године да суспендује учешће Русије у Новом СТАРТ, билатералном америчко-руском споразуму који захтева да обе земље деле податке о броју нуклеарних снага. поставили су стратешке бојеве главе и лансере. Нови СТАРТ је постао критичан део транспарентности и омогућио је аналитичарима да погледају укупне бројке како би проценили слом распоређених руских стратешких снага. Међутим, пошто Русија ове податке није доставила Сједињеним Државама од септембра 2022. године, сада јој је теже да развије потпуну, тачну слику о структури руских нуклеарних снага.
Да би задржали поверење у своје процене, Американци допуњују познате историјске податке из протокола споразума са саопштењима руских државних и недржавних медија, индустријским извештајима, преводима стратешких докумената, видео записима које је објавило Министарство одбране Русије и другим материјалима.
Ове врсте секундарних извора често садрже вредне информације о напретку руских програма набавке наоружања, као што су распоред пуштања у употребу или повлачења различитих система наоружања, број јединица сваког система за које се очекује да ће бити купљени и техничке карактеристике ових система. Међутим, приступ овим јавним подацима постаје све тежи јер је руска држава прекинула приступ неколико раније отворених веб локација од почетка сукоба у Украјини.
Поред ових материјала, високи руски војни лидери обично на крају године дају интервјуе руским државним медијима о тренутној ситуацији у њиховим службама. У појединим случајевима саговорници откривају одређене детаље о броју нових јединица сваког система наоружања које су уведене у употребу током године, као и друга релевантна годишња ажурирања.
Војни лидери такође понекад деле своје циљеве за наредну годину, које аналитичари онда могу користити као истраживачки водич за процену напретка руских програма нуклеарне модернизације.
Да би спровели такву анализу, Американци често користе различите изворе комерцијалних сателитских снимака како би посматрали и документовали веома детаљне промене у руским нуклеарним снагама. Сателитски снимци омогућавају идентификацију ваздухопловних, ракетних и поморских база, као и потенцијалних складишта нуклеарног оружја.
Сателитски снимци су играли посебно важну улогу у праћењу изградње и реновирања критичних нуклеарних објеката, укључујући силосе интерконтиненталних балистичких ракета (ICBM), ваздушне и подморничке базе, складишта бојевих глава и друге. Анализом посматране структуре стратешких снага, стручњаци FAS нуде релативно висок степен поузданости у сопственој процени стратешких нуклеарних снага Русије.
Међутим, напротив, њима је изузетно тешко да за себе направе потпуну слику о квантитативном и квалитативном саставу руског „нестратешког“ нуклеарног арсенала. С обзиром да је скоро свако руско нестратешко нуклеарно возило за лансирање двоструке намене, што значи да се може користити и за нуклеарне и за конвенционалне ударне сврхе, рачунање свих руских нестратешких возила за лансирање је вероватно (и они признају) лажна процена квантитативне и квалитативни састав руских возила за лансирање нестратешког нуклеарног наоружања.
Поред тога, многа руска нестратешка нуклеарна оружја су стара деценијама и постоји висок степен неизвесности око тога колико ће тог оружја остати активно, бити повучено или замењено новијим верзијама.
Слику стручњака FAS и оригиналних стручњака ЦИА додатно компликује огроман број нестратешких бојевих глава за које процењују да Русија поседује. Америчка влада је неколико година процењивала способност руског нестратешког нуклеарног наоружања на између 1.000 и 2.000.
© Министерство обороны Российской ФедерацииПроцена експерата FAS је у складу са овом проценом, али научници покушавају да пруже конкретнији преглед нестратешког нуклеарног наоружања на основу информација које су дали стручњаци ЦИА о Русији; међутим, треба напоменути да због непостојања проверљивих јавно доступних података тврде да се тако конкретна процена не може направити са високим степеном поверења.
Поред тога, Фасовци (FAS) су критични према спољним анализама јер постоји велики ризик од пристрасности цитирања и потврде када се владини или невладини извештаји стално позивају на процене једни других – понекад читалац остаје да нагађа и није свестан шта се тачно дешава. Ова пракса може ненамерно створити ефекат кружне ехо коморе који не мора нужно да одговара стварности на терену.
Имајући у виду све ове факторе, чини се да FAS задржава релативно већи степен поверења у своје процене руских нуклеарних снага него у процене неких других нуклеарних држава (Кина, Пакистан, Индија, Израел и Северна Кореја), где су званични и незванични информације или оскудне, или ограничене и непоуздане, или обоје.
Упркос овом релативном поверењу, они признају да њихове процене о руским нуклеарним снагама, посебно нестратешким нуклеарним снагама, садрже релативно већу несигурност од оних земаља са већом нуклеарном транспарентношћу (САД, УК и Француска).
РУСКО ЗАМРЗАВАЊЕ НОВОГ УГОВОРА СТАРТ (START)
Председник Владимир Путин је 21. фебруара 2023. објавио намеру Русије да суспендује своје учешће у Новом споразуму о смањењу стратешког наоружања (Нови СТАРТ), који ограничава број стратешких бојевих глава и лансера које Русија и Сједињене Државе могу да распореде. Како је Путин изјавио: „Још једном ћу нагласити: ми се не повлачимо из Уговора, већ обустављамо наше учешће. Пре него што се вратимо на дебату о овом питању, морамо имати јасно разумевање о томе шта је улог у земљама НАТО као што су Француска или УК, и како ћемо узети у обзир њихове стратешке арсенале, односно комбиноване офанзивне способности алијансе“ (FAS, 2023).
Путин је истовремено рекао да ће Русија остати испод укупних рестриктивних плафона Новог СТАРТ. Ова ограничења су наметнула стварне квантитативне границе за распоређене руске стратешке снаге.
Чини се да је резултат повећана зависност Русије од стратешке резерве нераспоређених бојевих глава које се могу убацити на ракете како би се повећала њена снага, стратегија на коју су се Сједињене Државе ослањале деценијама.
Споразум је такође обезбедио важан процес транспарентности и за руске и за америчке стратешке нуклеарне снаге: од марта 2024. године, САД и Русија су спровеле укупно 328 инспекција на лицу места и размениле више од 25.000 обавештења (америчко Министарство за нуклеарно оружје, 2022. ) ; међутим, од априла 2020. није било никаквих инспекција на лицу места, прво због пандемије COVID-19, а затим због одбијања Русије да дозволи инспекције САД (Post, 2021; Стејт департмент САД, 2023).
Према најновијим подацима Новог СТАРТ, од 1. септембра 2022. Русија је имала 1.549 распоређених бојевих глава додељених 540 стратешких лансера ICBM, SLBM и TB (Стејт департмент САД, 2022). Од тада Русија није објавила ниједан званичан податак, али, по мишљењу америчких стручњака, још увек не достиже утврђене границе; тренутне процене стратешких нуклеарних снага су релативно близу подацима из 2022. године.
Ови бројеви се разликују од процена представљених у Nuclear Notebook јер нова правила бројања СТАРТ генерално рачунају једну бојеву главу по распоређеном бомбардеру, иако руски бомбардери обично не носе нуклеарно оружје. Уместо тога, Nuclear Notebook сматра да је „распоређено“ оружје оно које је ускладиштено у базама бомбардера које се релативно брзо може утоварити у авион, јер ово представља мање-више реалну слику статуса распоређивања оружја.
Ако Русија одлучи да оде даље од споразума, верују аутори извештаја, она би теоретски могла да убаци стотине бојевих глава у своје распоређене системе за испоруку, што би можда повећало свој распоређени нуклеарни арсенал за око 60 процената (Корда и Кристенсен, 2023). Колико брзо се то може урадити зависи у великој мери од система наоружања: бомбардери се могу напунити у року од неколико сати или дана, док потпуно напуњеним подморницама и ICBM могу бити потребни месеци или чак године, с обзиром на време које је потребно подморницама да се врате у базу и промене састав борбене опреме борбених јединица на свакој распоређеној ICBM.
Важно је напоменути да Нови уговор СТАРТ прави разлику између налаза „непоштовања“ (озбиљне, али неформалне процене, често са јасним путем до поновног успостављања усаглашености), „кршења“ (захтева формално утврђивање) и „битног кршења“ (где дође до повреде) до нивоа противречности са предметом или сврхом уговора. Након што је Русија одбила америчке инспекције својих нуклеарних објеката, амерички Стејт департмент је 31. јануара 2023. прогласио Русију „непоштовањем“ посебних одредби уговора (Стејт департмент САД, 2023).
Важно је напоменути да Сједињене Државе нису закључиле да Русија није у складу са ограничењима из Уговора о новим СТАРТ у вези са распоређеним стратешким лансерима и бојевим главама. У годишњем извештају о примени новог СТАРТ за јануар 2023. године наведено је да, иако „Сједињене Државе не могу закључити да је Русија наставила да поштује током 2022. године своју обавезу да ограничи број својих бојевих глава на распоређеним возилима за испоруку која подлежу новом СТАРТ уговору, до 1.550 … није дефиниција неусаглашености.” Конкретно, „Сједињене Државе процењују да Русија није била ангажована у значајним активностима које прелазе ограничења из Уговора 2022. године“ и „да је Русија вероватно била испод ограничења бојевих глава Новог СТАРТ на крају 2022.“ (Стејт департмент САД, 2023.) .
Међутим, сваке године ће вероватно бити све теже за Сједињене Државе да процене да ли Русија остаје у оквиру новог споразума СТАРТ, јер би Русија потенцијално могла да убаци додатне бојеве главе како би тестирала и способности Сједињених Држава за откривање таквих активности и Сједињених Држава. Властите способности држава за слично квантитативно повећање броја стратешких бојевих глава.
РУСКА НУКЛЕАРНА СТРАТЕГИЈА
Русија је последњи пут ажурирала своју званичну политику одвраћања 2020. године, доневши декрет који јасно наводи услове под којима може да лансира нуклеарно оружје (Министарство спољних послова Руске Федерације, 2020):
– пријем поузданих података о лансирању балистичких пројектила на територију Руске Федерације и/или њене савезнике;
– непријатељско коришћење нуклеарног оружја или других врста оружја за масовно уништење против Руске Федерације и (или) њених савезника;
– непријатељски напад на критична владина или војна постројења Руске Федерације, чији би прекид угрозио напоре нуклеарног одговора; И
– агресија на Руску Федерацију коришћењем конвенционалног наоружања, када је само постојање државе угрожено.
Упркос претходним америчким спекулацијама о потенцијалном помаку ка првој употреби нуклеарног оружја због потенцијалне политике „ескалације до деескалације“ са ниским приносом (Министарство одбране САД, 2018), званична руска политика је у великој мери конзистентна са претходним јавним изјавама о нуклеарном наоружању. стратегије и остала је практично непромењена од доласка председника Путина на власт 2000. године (Руска Федерација, 2010, 2014).
То укључује опаске председника Путина на годишњем састанку Клуба за дискусију Валдај, московског истраживачког центра и форума за дискусију о спољним пословима и одбрамбеној политици, у октобру 2018. године, када је изјавио да руска „доктрина нуклеарног оружја не предвиђа превентивну ударац.” Уместо тога, наставио је, „наш концепт се заснива на узвратном контраудару… То значи да смо спремни и да ћемо употребити нуклеарно оружје само када будемо сигурни да неки потенцијални агресор напада Русију, нашу територију” (Руска Федерација, 2018 ).
Док су неки почетни извештаји тумачили Путинове коментаре Валдајском клубу 2018. године као да Русија можда усваја политику забране прве употребе, његове примедбе су највероватније имале за циљ да одговоре на тврдњу америчког Nuclear Posture Review из 2018. да је Русија снизила свој праг за употребу нуклеарног оружја у оружаном сукобу (Стоу-Терстон, Корда и Кристенсен, 2018).
Чинило се да је Бајденова администрација напустила претходну америчку претпоставку у свом прегледу нуклеарног положаја из 2022. године, који није укључивао језик око наводне руске „политике од ескалације до деескалације“. Уместо тога, председник Бајден је изјавио да: „…Русија диверзификује свој арсенал и посматра своје нуклеарно оружје као штит иза којег може да изврши неоправдану агресију против [својих] суседа“ (Министарство одбране САД, 2022).
Један пример су нуклеарни сигнали које су издали Путин и други руски званичници због Украјине, а који су покренули питања о томе где, како и када Русија може да употреби нуклеарно оружје. Конкретно, западним елитама није јасно у ком смислу руски лидери гледају на „руску државу“ у нуклеарној доктрини земље: да ли се та „држава“ протеже на новоанектиране територије? Или је ограничено на „међународно признате границе“ Руске Федерације?
Они претпостављају да би нуклеарни удар или удар конвенционалних снага против, руских нуклеарних снага стационираних у Белорусији могао да покрене прве две тачке руске нуклеарне доктрине, али да ли ће се то догодити у случају напада на руске положаје у Донбасу или Крим? Ово им није јасно.
Штавише, да ли су Путинови ставови у складу са ставовима његових милитантнијих или мирољубивијих војних и политичких колега?
С једне стране, у јануару 2023. године бивши руски председник и садашњи заменик председника Савета безбедности Русије Дмитриј Медведев изјавио је у интервјуу да би „пораз нуклеарне силе у конвенционалном рату могао да изазове нуклеарни рат“ (Фалконбриџ и Светлост, 2023). Чини се да ово превазилази руску доктрину, јер би сугерисало могућу употребу нуклеарног оружја чак и ако ниједан од горе наведених услова није испуњен, и илуструје оптужбе Пентагона да Русија користи нуклеарно оружје као покриће за своје активности у Украјини.
Насупрот томе, у новембру 2022, у време повећане међународне забринутости, Александар Шевченко, члан руске делегације у Генералној скупштини УН, изгледа да је снизио тон, инсистирајући да је руска нуклеарна доктрина остала непромењена од почетка сукоба у Украјини: „Одговарајући на данашњу потпуно неосновану оптужбу да Русија наводно прети нуклеарним оружјем током војне операције у Украјини, желим још једном да истакнем да је руска доктрина у овој области искључиво дефанзивне природе и не дозвољава било какву широку тумачења“ (ТАСС, 2022).
Чак и када коментаришу руску нуклеарну доктрину, ни Медведев ни Шевченко нису део ауторитета који ће учествовати у одлучивању о употреби нуклеарног оружја. У стварности, верује се да само три особе поседују такозване „нуклеарне кофере“ које би могле да дозволе лансирање руског нуклеарног оружја – Путин, министар одбране и начелник Генералштаба Валериј Герасимов. Путинова наредба о употреби нуклеарног оружја мора бити потписан пре него што се може активирати било какво нуклеарно оружје (Вен Брјусгард, 2023).
Могуће је, сматрају Американци, да и сам Путин види стратешку корист у томе да остане двосмислен у погледу сопствених ставова (који у суштини чине званични став државе) о условима под којима би Русија користила нуклеарно оружје. Барем по овом питању, они схватају да су нуклеарни сигнали Русије првенствено намењени да одврате САД и НАТО од војне интервенције у текућем сукобу у Украјини.
МОГУЋ ПОВРАТАК НУКЛЕАРНОМ ТЕСТИРАЊУ
У новембру 2023. године, председник Владимир Путин потписао је закон којим се званично поништава руска ратификација Споразума о свеобухватној забрани нуклеарних проба, који забрањује све нуклеарне експлозије (Федерална скупштина Руске Федерације, 2023).
Руска „дератификација“ уследила је након извештаја да се Русија можда спрема да настави нуклеарна тестирања на свом полигону Нова земља.
Недавни сателитски снимци указују на повећан ниво активности на локацији, укључујући присуство камиона, грађевинских дизалица, транспортних контејнера и нову изградњу неколико административних и стамбених објеката на локацији (Левис, 2023).
Упркос високом нивоу активности, руски званичници су изјавили да неће наставити нуклеарна тестирања осим ако то не учине Сједињене Државе, што је мало вероватно под садашњом Бајденовом администрацијом (Асоцијација за контролу наоружања, 2023; Исаченков, 2023; Осборн, 2023).
РУСКИ НУКЛЕАРНИ ПОТЕНЦИЈАЛ У БЕЛОРУСИЈИ
У марту 2023, председник Путин је најавио да ће складишта нуклеарног оружја у Белорусији бити модернизована, а до 1. јула Русија ће завршити изградњу „специјалног тактичког складишта нуклеарног оружја“ на белоруској територији. Након Путиновог саопштења, Американцима је остало нејасно да ли су намере Русије да постави нуклеарне бојеве главе на белоруску територију под нормалним околностима, или да ли настоји да развије инфраструктуру неопходну за њихово потенцијално распоређивање у будућности.
Понављајући опаске белоруског председника Александра Лукашенка 2022. године, председник Путин је такође појаснио у изјави из марта 2023. да је Русија конвертовала 10 белоруских авиона Су-25 способних да испоруче нуклеарно оружје и пребацила мобилне лансере Искандер SS-26) у Белорусију.
Верује се да се белоруска база ракетне бригаде Искандер налази на јужној периферији Осиповича, отприлике 11–12 км западно од места где су сателитски снимци показали изградњу двоструког безбедносног периметра око 12. складишта нуклеарног оружја ГУМО, које би такође могло бити знак да се складишта припремају за испоруку нуклеарног оружја (Кристенсен и Корда, 2023).
елики број података отвореног кода сугерише да је ваздушна база Лида, која се налази само 40 километара од границе са Литванијом и дом белоруског војног пука опремљеног авионима Су-25, највероватнији кандидат за учешће у новој руској мисији да „дели нуклеарно оружје“ у Белорусији (Корда, Рејнолдс и Кристенсен, 2023).
У априлу 2023, руско Министарство одбране је саопштило да је белоруско војно особље обучено за одржавање и употребу „специјалних тактичких бојевих глава оперативно-тактичког ракетног система Искандер-М“ на једном од полигона Јужног војног округа Русије. Два месеца касније, Путин је објавио да је прва серија нуклеарног оружја испоручена Белорусији и да ће уследити још. Лукашенко је поновио ове примедбе, потврђујући да је „већина нуклеарног оружја већ превезена у Белорусију“ (Белта, 2023).
Експерти FAS су у септембру 2023. известили да је између 26. августа и 5. септембра „серија руских компоненти за тактичко нуклеарно оружје и пратеће опреме“ превезена у Белорусију. Крајем децембра 2023. године белоруски председник Лукашенко је изјавио да је Русија завршила испоруку Белорусије нуклеарним оружјем, а почетком јануара 2024. Белорусија је ажурирала своју војну доктрину, која наводно описује нуклеарно оружје „као важну компоненту превентивног одвраћања потенцијалног противника од ослобађања агресије“ (Associated Press, 2023; Белта, 2024; Бузин 2024; Најт и Лау, 2024).
Упркос овим траговима отвореног кода, још увек постоји неколико непознаница у вези са статусом и логистичким изазовима стационирања руског нуклеарног оружја у Белорусији. На пример, изградња складишта нуклеарног оружја у Русији трајала је много дуже од кратког временског оквира који су Путин и Лукашенко најавили за складишта у Белорусији.
Поред тога, састав из 12. ГУМО, јединице руског Министарства одбране одговорне за складиштење и транспорт руског нуклеарног оружја, без обзира на присуство нуклеарног оружја тамо, мораће да буде послато у Белорусију да попуни складиште. Тако значајно распоређивање особља — можда и до стотину — вероватно би захтевало одвојене стамбене просторије од оних у којима се налазе белоруски војници, као и другу инфраструктуру за коју би могло да потраје много месеци и која би била видљива на сателитским снимцима.
Штавише, складиште неће моћи да прими бојеве главе све док сва специјализована опрема и особље не буду на месту у објекту и дуж транспортне руте. Фасовци до сада још нису видели убедљиве визуелне доказе где су смештене руске нуклеарне бојеве главе и где су стационирани запослени у 12. ГУМО у Белорусији, ако се уопште налазе у земљи.
МЕЂУКОНТИНЕНТАЛНЕ БАЛИСТИЧКЕ РАКЕТЕ
Тренутно су руске стратешке ракетне снаге наоружане са неколико варијанти силосних и мобилних ICBM. ICBM базиране на силосима укључују Р-36М2 „Војвода“ (SS-18 Mod 5/6), РС-12М2 „Топол-М“ (SS-27 Mod 1), РС-24 „Јарс“ (SS-27 Mod 2) и Авангард (SS-19 Mod 4), док мобилне ICBM укључују РС-12М1 Топољ-М (SS-27 Mod 1) и РС-24 Јарс (SS-27 Mod 2). “Топољ” РС-12 (SS-25) је повучен из употребе.
Фасовци, упоређујући своја запажања сателитских снимака са информацијама из званичних извора и изјавама руских званичника и размјеном података према новом СТАРТ уговору, процијенили су да би Русија могла имати „отприлике“ 326 интерконтиненталних балистичких ракета са нуклеарним врхом, за које процјењују да би могле носити до 1.246 бојевих глава два типа класе средње снаге и једног типа класе велике снаге: 500 килотона, 750 килотона и 2 мегатона.
Наравно, то није све…
Модернизација ICBM снага, такође предлажу, опремање модернизованих силоса новим системима противваздушне одбране и периметарске одбране, а нови ласер Пересвет је распоређен у најмање пет мобилних ICBM дивизија да „покрије њихове маневарске операције“ (Хендрикс, 2020) , можда , што имплицира да је један од задатака Пересвета да заслепи шпијунске сателите.
Руске ICBM су организоване у саставу Стратешких ракетних снага у три ракетне армије које се састоје од 12 дивизија, које обухватају око 40 ракетних пукова. Ракетни дивизиони пук у Јурју управља системом Сирена-М, заснованим на интерконтиненталној балистичкој ракети SS-27 Mod 2, за коју се верује да служи као резервни предајник „лансирног кода“ и стога није нуклеарно способан. Сирена-М је недавно заменила стари командни модул Сирена.
© Министерство обороны Российской ФедерацииБрој интерконтиненталних балистичких пројектила опада већ три деценије и већ је 88 одсто прошао кроз програм модернизације који подразумева замену свих ракета из совјетског доба новијим типовима на принципу „мање од један према један“ (Црвена звезда, 2023. ).
ПОДМОРНИЦЕ И БАЛИСТИЧКЕ РАКЕТЕ КОЈЕ СА ЊИХ ЛАНСИРАЈУ
Руска морнарица има 12 подморница са балистичким ракетама на нуклеарни погон (SSBN ) две класе: пет Делта IV SSBN (пројекат 667БРДМ Делфин) и седам Бореј SSBN(пројекат 55/А), од којих су четири побољшане Бореј-А“ (пројекат 955А). Седми SSBN „Бореј-А“ – „Цар Александар III“, ушао је у службу у децембру 2023. године.
Свака подморница може да носи 16 балистичких пројектила лансираних са подморница (SLBM), а свака SLBM може бити опремљена MIRV и носити више бојевих глава, за укупно око 992 бојеве главе које носе све распоређене SLBM , према аналитичарима ЦИА, на 12 подморница.
Међутим, нису све ове подморнице потпуно спремне за борбу, а неке ракете су наоружане смањеним бројем бојевих глава: 3 бојеве главе или 4 на неколико десетина распоређених SLBM, што може смањити број бојевих глава како би се осигурало да Русија не пређе границу распоређених бојевих глава утврђених Новим уговором СТАРТ. Један или два SSBN обично пролазе кроз одржавање, поправку или допуњавање горива у реактору у било ком тренутку и нису наоружани.
© Министерство обороны Российской ФедерацииТоком година, постојали су повремени извештаји о патролирању руских подморница у близини обала Сједињених Држава и Средоземног мора (Бруген, 2023). Британски министар одбране Бен Волас рекао је у априлу 2023. да Велика Британија такође прати руске подморнице „у Северном Атлантику, Ирском мору и Северном мору, крећући се чудним рутама којима иначе не би ишли“ (Кук, 2023).
СТРАТЕГИЈСКИ БОМБАРДЕРИ
Русија има два типа тешких бомбардера способних да носе нуклеарно оружје: Ту-160 („Black Jack”) и Ту-95МС („Bear-Н”). FAS процењује да има око 67 бомбардера у активном арсеналу, од којих се само 58 сматра распоређеним према новом СТАРТ уговору, што одражава повећање броја распоређених бомбардера за три од нашег претходног ажурирања почетком 2023. године. Нови број је одређен упоређивањем сателитских снимака различитих локација стратешких бомбардера и објеката за одржавање до 2023. године.
© Министерство обороны Российской ФедерацииМеђутим, ова процена носи значајну несигурност након што непотврђени извештаји отвореног кода сугеришу да је Русија можда променила јединствене идентификационе бројеве који су коришћени за идентификацију сваког стратешког бомбардера према новом СТАРТ уговору (Павел Подвиг, 2023).
Оба типа бомбардера могу да носе крстарећу нуклеарну ракету AS-15 «Кент» (Х-55), а унапређене верзије су опремљене новом нуклеарном крстарећом ракетом АS-23Б (Х-102).
Током посете севернокорејског лидера Ким Џонг-уна руском аеродрому Кневичи у септембру 2023. године, командант руске авијације дугог домета демонстрирао је авион Ту-160 наводно опремљен новим крстарећим ракетама Х-БД, који би могао да се изгради на постојећем Х-101.
© Министерство обороны Российской ФедерацииКомандант је рекао да нова ракета има домет већи од 6.500 километара, што потенцијално указује на нуклеарну улогу с обзиром на то да нуклеарне бојеве главе теже много мање од тешке конвенционалне муниције, што омогућава да ракета буде опремљена додатним унутрашњим резервоарима за гориво. Руски министар одбране је додао да ће Ту-160 моћи да носи 12 ракета, иако неки стручњаци сумњају у ову тврдњу (Кук, 2023; ТАСС, 2023). Такође није јасно да ли је нова ракета распоређена крајем 2023. године или је још увек у фази тестирања.
Није познато колико је нуклеарног оружја додељено тешким бомбардерима.
Ваздушно космичке снаге Русије користе бомбардере Ту-160 и Ту-95 у борбеним дејствима у Украјини.
Међутим, нејасно је да ли руска ваздухопловна индустрија има довољно капацитета да развије и произведе два стратешка бомбардера истовремено, што сугерише да би се овај развојни распоред могао суочити са кашњењима.
НЕСТРАСТЕШКО НУКЛЕРАНО ОРУЖЈЕ
Русија модификује многа од свог нестратешког нуклеарног оружја и уводи нове типове нуклеарних бојевих глава. Ови напори су мање јасни и свеобухватни од плана модернизације стратешких снага, али такође укључују постепено избацивање оружја из совјетске ере и његову замену новијим, али вероватно мањим бројем оружја.
Након објављивања Прегледа нуклеарног положаја Трампове администрације за 2018., извори одбране су ширили нетачне и преувеличане информације у Вашингтону приписујући нуклеарне способности неколико руских система који су или повучени из употребе или заправо нису нуклеарни.
Штавише, иако је Nuclear Posture Review тврдила да је Русија повећала своје нестратешко нуклеарно оружје током претходне деценије, њихов арсенал је заправо значајно опао – за отприлике једну трећину – током тог периода (Кристенсен, 2019). Такође, иако је у Прегледу нуклеарног положаја из 2018. наведено да Русија има „до 2.000“ нестратешког нуклеарног оружја (званичници Пентагона често наводе да има више од 2.000), као у Глобалној процени претње америчког Министарства одбране 2021. Нови СТАРТ уговор Стејт департмента из 2023.
Извештај о примени наводи да Русија вероватно поседује „отприлике 1.000 до 2.000 нестратешких нуклеарних бојевих глава“ (US Defense Intelligence Agency САД, 2021, 54; Стејт департмент САД, 2023), иако је у извештају Стејт департмента о усклађености за 2022. наведено да је ова процена такође „укључује бојеве главе које чекају на демонтирање“ (Стејт департмент САД, 2022).
Распон одражава различите процене америчке обавештајне заједнице, при чему војска генерално користи већи број за процену претње. Почетком 2022. године појавиле су се гласине да су неки у обавештајној заједници веровали да би број руског нестратешког нуклеарног наоружања могао да се значајно повећа – потенцијално удвостручивши – до 2030. (Бендер, 2022; Кристенсен, 2022).
Американци још нису видели доказе о таквом повећању, али су уместо тога снизили процену на око 1.558 нестратешких нуклеарних бојевих глава. Ове бојеве главе су дизајниране за испоруку ваздушним, морским, копненим и разним одбрамбеним снагама. Иако постоје многе гласине о повећању арсенала и додатним нуклеарним системима, мало је поузданих јавних информација.
Ова процена — и категорије руског оружја које су годинама описане у Нуклеарној бележници — у складу су са проценама садржаним у извештају Стејт департмента Конгресу из 2023. године, у коме се каже: „Његова процењена залиха је отприлике 1.000 до 2.000 NSNW бојевих глава. укључује бојеве главе за ракете ваздух-земља, гравитационе, дубинске, торпеда, противавионске, противбродске, противподморничке, противракетне системе и нуклеарне мине, као и нуклеарне бојеве главе за руско земљиште двоструке намене ракетни систем SS-26 «Искандер» (Стејт департмент САД, 2023.)
Ова процена, међутим, поставља питања о претпоставкама и правилима америчке владе за рачунање руског нестратешког нуклеарног наоружања. Већина ових система је двоструке ефикасности, што значи да се не могу свим платформама доделити нуклеарне мисије, а нису све операције нуклеарне. Штавише, чак и ако Русија може да повећа категорију лансера двоструке намене, то не мора да значи да ће се повећати и број нуклеарних бојевих глава класификованих у ову категорију. Коначно, многе платформе за испоруку су у различитим фазама ремонта и неће моћи да лансирају нуклеарно оружје у било ком тренутку.
Како било да било, Русија располаже и са нестратешким нуклеарним наоружањем са морнаричким базирањем. Осим њега ту је и наоружање које може да носе и тактички борбени авиони а који се могу лансирати и из лансера ПВО и ПРО система.
Русија је 1992. планирала да елиминише половину својих нуклеарних бојевих глава за ПВО, али су 2007. године руски званичници изјавили да је 60 одсто елиминисано (Правда, 2007). Ако су ове званичне бројке тачне, број нуклеарних бојевих глава за руске снаге противваздушне одбране 2007. године могао је да буде између 800 и 1.000, што је број који је вероватно опао од тада.
Од 2018. године, америчке агенције су више пута изјављивале да Русија и даље поседује нуклеарне бојеве главе за одбрамбено ракетно оружје. Према процени Стејт департмента из 2023. године, Русија користи нестратешке нуклеарне бојеве главе за „противваздушне“ и „противракетне одбрамбене системе“ (Стејт департмент САД, 2023).
Копнени системи двоструке намене укључују балистичку ракету кратког домета 9К720 Искандер (SS-26) и крстареће ракете са копна 9М729 (SSC-8). Могуће је, али није потврђено, да је крстарећа ракета кратког домета 9М728 (SSC-7) такође двоструке намене.
Раније је свака бригада Искандера укључивала три дивизије, од којих је свака требало да има по четири лансера; међутим, 2019. године руски званичници су назначили да ће свака бригада Искандера бити опремљена четвртом дивизијом, повећавајући број лансера по бригади (Известија, 2019).
Потенцијално је могуће да ће ова четврта дивизија у неким бригадама бити 9М729 (који ће стога бити распоређени уз друге варијанте Искандера).
Иако остаје непотврђено, Американци предлажу укупно пет батаљона 9М729, од којих је сваки опремљен са четири лансера. Пошто се чини да је сваки лансер опремљен са четири пројектила, то значи укупно 80 пројектила по батаљону (могуће 160 ако сваки батаљон има једну резервну ракету за поновно пуњење).
Међутим, амерички стручњаци признају да сваки лансер може бити опремљен само једном нуклеарном бојевом главом (остале са конвенционалним бојевим главама), укупно 20 бојевих глава у пет дивизија.
Статус 9М729 им је нејасан, јер је у последњих неколико година било врло мало извештаја о овој ракети.
Изгледа, да се ипак не зна много о руском нуклеарном потенцијалу, већ се све углавном претпоставља.
