Pročitaj mi članakKada je generalni sekretar SAD-NATO vojne alijanse Jens Stoltenberg otišao da vidi papu 13. oktobra, bilo je nekih posmatrača dovoljno neljubaznih da izraze iznenađenje da je gospodin Stoltenberg mogao da izdvoji vreme za takav sastanak; ali sve je postalo jasno kada je objavljeno da je poziv načinjen tokom njegove posete Rimu na proslavi godišnjice osnivanja Koledža NATO odbrane, institucije koja je mnogo doprinela italijanskoj ekonomiji.
(Image credit: cruxnow.com)
Његова Светост Папа није, наравно, дао јавну изјаву о састанку, али НАТО машина за публицитет (велика и изузетно скупа организација) је надомстила тај пропуст најављујући да су он и његов истакнути посетилац разговарали о глобалим питањима од заједничког интереса, укључујући сукобе у Сирији и Блиском истоку, значају заштите цивилног становништва од патње, као и значају дијалога у међународним односима како би се смањиле тензије. Генерални секретар је такође нагласио да климатске промене могу да представљају значајан безбедносни ризик.
Састанак је био интригантан и на друге начине. Подседимо се да се у фебруару 2016. године патријарх руске православне цркве Кирли састао са папом Фрањом у Хавани и да су наслови западних медија укључивали “Папа Фрања предао Путину дипломатску победу“ који је био апсурдан колико и тривијалан. Али чак је и наслов у Тхе Ецономист био сличан са питањем “Да ли је папа управо пољубио Путинов прстен?“
Ово је поставило тон за друге коментаре, али једна ствар из овог извештавања је била посебно окривајућа, истичући у шокантном тону да је папа “јасно ставио до знања у свом интервјуу пред састанак да се о поједним питањима слаже са Путином а да се не слаже са Америком и њеним савезницима.“ Заиста је страшно како се папа само усуђује да буде непристрасан и да каже да се не слаже са западним светом о међународним односима.
The Economist је даље навео да је “По питању Либије, где су западне силе помогле да се свргне бивши дикатор Муамер Гадафи, папа био изричит: Запад би требало да буде самокритичан. И наставио да је једним делом дошло до приближавања анализа између Свете столице и Русије.“ The Economist није поменуо непријатну чињеницу да су “западне силе“ – САД-НАТО војна алијанса – бомбардовали Либију до катастрофалног расула и створили основу за исламске терористе.
Сазнање да је папа имао дрскости и морални реализам да се “не слаже са Америком и њеним савезницима“ није сасвим изненађујуће, али извештај да се “у вези са одређеним питањима слаже са Путином“ мора да је уздрмало господина Столтенберга, чији је основни став да “Русија покушава поново да успостави сфере утицаја дуж својих граница и да за њега, то само подвлачи значај јаког НАТО-а, снажног партнерства са другим земљама у Европи које нису чланице НАТО-а.“
Господин Столтенберг сматра да због тога што Русија жели да успостави – или, тачније, одржи – сфере утицаја дуж својих граница, она мора бити обесхрабрена или чак спречена да то учини. То је конфронтација, и не изненађује што је папа ставио до знања да Ватикан није безусловна подршка Пентагона и њихових седишта НАТО-а у Бриселу.
Господин Столтенберг можда није схватио када је папа на америчком Конгресу 2015. године рекао: “Морамо да избегнемо искушење ових дана: да одбацимо све што се покаже као проблематично. Сетимо се златног правила: “Чини другима оно што би хтео да други учине теби“.“ Како је речено, “реченица је изазвала тренутни горомогласни аплауз од демократа, а затим, са мало оклевања, и од стране републиканаца.“
Као што је председник Путин приметио у једном интервјуу: “Ми се не ширимо нигде; НАТО инфраструктура, укључујући и војну инфраструктуру, су ти који се крећу према нашим границама. Да ли је то манифестација наше агресије?“ Не, није – осим у очима као што су господина Столтенберга.
Можда је Столтенбергов сусрет са папом утицао на његово краткорочно памћење. Он игнорише непријатне чињенице да је на Косову, како наводи Фреедом Хоусе, дошло до “малог напретка у јачању његове државности,“ док је Авганистан на рубу тоталне анархије и, како што је већ речено, САД-НАТО рат против Либије је уништио земљу. Ово је далеко од примера “безбедности и стабилности,“ у шта би Столтенберг волео да ми поверујемо, али самообмана не познаје границе.
Када је Столтенберг постављен за начелника НАТО-а, председник Путин га је сматрао “озбиљним, одговорним лицем,“ али је упозорио са предвиђањем: “Видећемо како ће се наши односи развијати са њим на његовом новом положају.“ Нажалост, такво схватање будућег развоја је више него оправдано.
