Прочитај ми чланак
Након реизбора Барака Обаме, читав свет, укључујући посебно Блиски исток је могао макар делом да одахне, јер су катаклизмични сценарији ширења ратних сукоба и политичких регионалних, па и глобалних криза извесно смањени, у односу на алтернативу да је нови председник САД постао у својим концептима и предизборним изјавама мање помирљив Мит Ромни.
Са друге стране на Блиском и Средњем истоку мноштво напетости, противречности и кризних питања и даље угрожава мир у региону, па чак и у свету.
САД ће наставити да подржавају режиме у Ираку и Авганистану. Формално америчка војска се децембра 2012. повукла из Ирака, где је после десетогодишње окупације остао хаос, ратни метеж и унутрашњи сукоби, између сунита и шиита, Ал Каиде, Курда.. Са једне стране изгледа да амерички прокламовани циљеви у нападу на Ирак нису испуњени, но да ли су ти циљеви о успостављању мира и стабилности у региону, којима је наводно сметао баш режим Садама Хусеина били истинити, или су постојали сасвим други циљеви Вашингтона.
Изгледа да Вашингтон нији ни желео ни планирао да за собом остави стабилан и просперитетан Ирак, па чак ни регион, и да управо садашње стање хаоса и безнађа које остаје у овој нафтом богатој земљи, је један од стварних циљева америчке политике.
По питању Авганистана, тамо још остају америчке трупе у сплету унутрашњих сукоба у овој земљи који не јењавају, а планира се у перспективи сигуран останак бар пет америчких база које би у исто време имале улогу надзирања и окренутости према околним силама, попут Русије, Кине, Ирана, Индије, имајући у виду геостратешки значај овог дела Средњег истока.
Хаос и наставак сукоба у Афганистану су такође далеко од америчких прокламованих циљева приликом напада и окупације ове земље пре више од дванаест година, али са друге стране, нису ли стварни стратешки циљеви Вашингтона сасвим супротни од прокламованих, по примеру Ирака.
Кључно питање америчке спољне политике на подручју Блиског истока је ситуација у Сирији, јер се и онако мала вероватноћа о неком будућем сукобу у који би био увучен (нападнут) Иран, практично готово елиминише, док је год владајући режим у Дамаску ван воље Америке. Како је за разлику од случаја Либије, Русија, као и Кина спремна да подржава садашњи режим у Сирији, то се даља ситуација у овој земљи вероватно може прогнозирати као наставак статуса кво из задње две године, где ће Америка наставити да подржава побуњенике у Сирији, а Москва и Пекинг, неће дозволити директан спољни напад на ову земљу.
Чини се да власт у Дамаску на тај начин неће моћи бити оборена и замењена у сваком случају неком владом која би била послушничка у односу на Вашнгтон, а са друге стране неки вид унутрашњих сукоба и нестабилности ће се продужити, са мањим или већим степеном осцилација. Покушај да се успостави неки нови режим без Асада, као прелазно решење уз сагласност великих сила, би био могућ, али само као прелазно решење које не би уклонило противречне интересе и нестанак, већ можда тек само тренутно смањење напетости. Имајући у обзир неуспехе побуњеника, и овакав скорашњи сценарио, није претерано остварљив.
Оно што је највећи добитак и за Иран, а и за интерес мира на Блиском и Средњем истоку, је да управо победа Обаме смањује степен подршке званичног Вашингтона у односу на потенцијалне аспирације Израела да започне сукобе, укључујући чак и онај фатални, који би изазвао Иран. На тај начин се шанса за напад и изазивање Ирана битно смањује, и готово је сигурно да док се год Дамаск буде одупирао притисцима Америке и њених савезника (рачунајући и Тел-Авив) да је нека врста напада и озбиљније провокације према Ирану готово искључена.
У сваком случају, јасно је да су сада шансе за довођење у Дамаск потенцијалних послушника у односу на Вашингтон, и посебно отворен напад на Иран, битно мање, него што се то чинило пре рецимо годину или годину и по дана. Ово је све повезано и са чвршћим ставом Русије након поновног избора Путина, као и одржавањем каквог-таквог система договарања по најважнијим питањима између Обаме и Путина.
Са друге стране Кина која све више покушава да изградњом своје морнарице и стратешког наоружања прати свој економски раст, и окренута Пацифичком порасту утицаја, сагледава да јој је највећа стратешка опасност („Ахилова пета“), заправо западни правац. Кина је рањива са запада, имајући у виду слабу насељеност, морфологију терена и етничку структуру својих западних области (Синкјанг, Тибет, Унутрашња Монголија), па заједно са Русијом покушава да изблокира америчку политику даље дестабилизације Блиског и Средњег истока, чији је свакако врхунац софистицирана агресија и подстицање унутрашњег сукоба у Сирији, као и покушај угрожавања самог Ирана.
Реизбор Обаме вишеструко умањује такве могућности, јер са једне стране на стратешком нивоу се задржава какав-такав облик договарања и преговарања са Москвом (Путином), а са друге стране се показује мања спремност да се повлађује Израелу у потенцијалним новим сукобима. Остаје да се води „рововски рат“ у Сирији, где ни Русија ни Америка не желе да се повуку у својим ставовима, и где је за прогнозирати даљи наставак постојећег стања, што само по себи, паралелно са сукобима у Ираку и Афганистану, као и противречностима израелско-арапским трајно оставља Блиски и Средњи Исток у стању нестабилности.
Да ли је то заправо уз сва умекшавања која Обамин реизбор чини у односу на потенцијалну победу Ромнија, и представља суштину стратешке политике Вашингтона на Блсиком и Средњем истоку – одржавање трајне нестабилности и хаоса у овој мегарегији богатом енергентима, што предцставља опасност и неспокојство у односу на Русију, али и Кину и Индију?!
Јер Ал каида која је наводно обезглављена убиством Бин Ладена, са друге стране управо подстиче на читавом овом простору стање напетости, унутрашњих сукоба и хаоса. Да ли Ал каида и разнолико вашингтонски јастребови, који су само делом спустили крила након Обамине изборне победе, а у ствари настављају софистицирано деловање чак делом и у оквиру званичне америчке администрације, заправо представљају у свом наизглед непомирљивом међусобном сукобу који траје већ више од дванаест година, два лица једне политике, која Блиски и Средњи исток у континуитету држи у сталном стању напетости и сукоба, који свакодневно односи жртве и наставља патње милионима људи.
Тиме свакако не треба амнестирати од одговорности за наведено стање ни друге значајне актере блискоисточне драме, али је свакако јасно да су Бела кућа, и са друге стране фантомска Ал каида главни покретачи промене статуса кво, као и спирале насиља чији смо сведоци на овим просторима у последњем периоду дужем од једне деценије.
др Драган Петровић
