Москва не трага за излазном стратегијом која би јој сачувала образ, већ настоји да из свега изађе као победник.

У 2015. Москва је учинила важан спољнополитички преседан одлучивши да покрене велику војну операцију ван територија које сматра руским „двориштем“. Активност Москве на Блиском истоку расте већ неколико година, али одлука да крајем септембра и почетком октобра крене да изводи ударе у Сирији шокирала је многе. Кремљ је користио своје ваздушне и ракетне операције – изведене напредним оружјем и на импресиван начин – да покаже да је Русија модерна војна суперсила са глобалним досегом.

Да ли су се руске тајне операције подршке Асадовој армији и више од 5.240 налета – укључујући и 145 које су извели далекометни бомбардери способни да носе стратешке ракете – до сада показали као довољни за преокрет у сиријском рату, остаје питање на које чак ни руски стручњаци немају јединствен одговор. Ипак, координисани напори Москве и централне власти у Сирији, као и циљани удари на кључне пунктове терористичких и побуњеничких група, довели су до остварења два за Москву политички важна циља.

Прво, навели су све кључне играче да преговарају са Кремљом, којег нико више не може да третира као изолованог актера. Неки – на пример заливске државе и сиријске опозиционе групе – у јавности оштро критикују Москву, али иза кулиса настављају да раде посредством различитих канала комуникације. Овај тренд ће се вероватно наставити, будући да је Саудијска Арабија постала један од важнијих партнера Москве у Персијском заливу. Други, пак, попут Обамине администрације, настављајући да критикују улогу председника Башара ел Асада у сиријском конфликту, сарађују са Кремљом на техничким детаљима и питањима која се тичу обостране безбедности. На пример, иако дух конфронтације и даље остаје преовлађујући дискурс међусобног односа, Москва и Вашингтон сада активно раде на сортирању група које би требало прогласити терористима од оних које могу бити део процеса политичке транзиције у Сирији.

КООПЕРАТИВНОСТ И ПО ПИТАЊУ АСАДА

Друга ствар, акције Москве су подстакле промену перцепције једног дела западне елите по питању Асада, посебно у контексту растуће претње Исламске државе. И, док су зверства у Паризу и пуцњава у Калифорнији допринели да се ИДИЛ означи као примарна претња, руске војне операције су чврсто позиционирале Кремљ као лидера антиИДИЛ кампање. Постало је јасно да је укључивање Русије политички и оперативно много профитабилније од покушаја да се она маргинализује.

О АУТОРУ

Максим А. Сучков је стручњак Руског савета за међународне односе и колумниста магазина „Ал Монитор“. Раније је био Фулбрајтов гостујући предавач на Центру за Евроазијске, руске и источноевропске студије Џорџтаун Универзитета и гостујући предавач на Њујоршком универзитету. Аутор је „Есеја о руској спољној политици на Кавказу и Блиском истоку“ (издавач Номос, 2015)

У сваком случају, било који од потенцијалних развоја ситуације мора бити подржан споља. Узевши у обзир да постоји 150 различитих група умешаних у сиријску кризу – и велики број полуга које Москва, Вашингтон, Ријад, Доха и Техеран могу да повуку преко својих посредника на терену – практична имплементација политичке транзиције може се показати као неизводљива. Без обзира на то, намера Москве да конфликт што је пре могуће уведе у политичку арену делује реално и разумљиво. Војно решење је политички скупо и повлачи са собом ризике, посебно кад наступате сами.

На страну реторика, Техеран и Багдад су тактички партнери и мало ко заиста верује да су они спремни да изнесу на својим плећима сав терет руске операције у Сирији. Штавише, у свом годишњем обраћању нацији, председник Путин је изразио сумњу да је Русији потребна трајна војна база у Сирији.

Читајући између редова, то значи да Москва није спремна да пружи дугорочне безбедоносне гаранције у Сирији или у најбољем случају да то неће учинити уколико не буде видела јасну корист коју из тога може да оствари. Москва не жели да се заглави у блискоисточном блату иако ситуација у коју се Русија сада уплела сугерише управо супротно.

Москва у овом тренутку не трага за излазниом стратегијом која би јој сачувала образ, већ настоји да из свега изађе као победник. Кремљ ће се највероватније определити за сиријску политичку транзицију у којој би се реч Москве поштовала једнако као и реч Вашингтона, а њене идеје поштовали и имплементирали сви актери.

Уколико се тренутни ниво ограничене сарадње између Москве и Вашингтона одржи и ако Кремљ не пронађе неки фактор који би претио да наруши његове циљеве – као што је, на пример, улазак страних копнених трупа – Русија ће вероватно бити још кооперативнија, чак и по питањима која се тичу Асадове судбине.

Турбулентна природа конфликта у региону, међутим, оставља много простора да ствари не крену по плану, будући да постоје велики неурачунати ризици и непредвиђени развоји ситуације – на Блиском Истоку или негде друго – који би могли да компликују руску стратегију. Спирала конфликта у коју су ушли Иран и Саудијска Арабија један је од примера.

Већина кремаљских саветника задужених за Блиски исток верује да су текуће несугласице између Саудијске Арабије и Ирана суштински произашле из жестоког регионално-политичког ривалства, које је само продубљено идеолошким сунитско-шиитским расколом, а не обрнуто. Прекид дипломатских веза само је институционализовао нетрпељивост и антагонизам, који се дуго очитују у посредничким ратовима широм региона.

МОСКВА ИЗМЕЂУ ИРАНА И САУДИЈСКЕ АРАБИЈЕ

Према томе, насупрот увреженом мишљењу да ће се Русија умешати на страни Ирана, Москва ће највероватније заузети наутралан став – упркос гласној осуди убиства шејха Нимр ал Нимра. Међутим, Русију брине да се криза не распламса до мере да ће Москва и Вашингтон бити принуђени да повуку оштре потезе у региону – што доводи до стања у којем је координација потеза између два главна играча мало вероватна, па би импликације могле да буду опасне. Осим тога, ако се фокус помери ка сунитско-шиитској димензији сукоба, постоји велики ризик да би ИДИЛ могао да дође до предаха од губитака које ниже у последње време, чак и да васкрсне као квазидржава са насилном и популистичком идеологијом. Кад се узме у обзир да су се појавили извештаји да је Даеш овладао технологијом за производњу ракета земља-ваздух способним да обарају цивилне и војне авионе, борба против Исламске државе постаје још већи изазов за Русију и САД.

На билатералном нивоу, Иран остаје суштински партнер Москве у сиријском рату и постратном уређењу иако им интереси нису идентични нити у потпуности деле интересе било где на Блиском истоку. Стога, њихова сарадња ће се у значајној мери наставити, али ће бити лимитирана проблемима сопствене безбедности. Уколико Ирану ове године буду укинуте америчке санкције, што би га навело да учврсти своју позицију на тржишту енергената, њихови односи у 2016. ће више бити конкурентски него пријатељски.

Руски односи са Турском ће највероватније додатно да се погоршају, што би могло опасно да наруши шансе за спровођење америчко-руског решења за Сирију. Први талас јавне хистерије након обарања руског авиона коначно је спласнуо. Али је остао доминантан новоуспостављени вектор руске политике према Анкари. Ово делимично има везе са дубоким осећајем личне издаје коју је руски председник искусио након инцидента, из којег је – са правом или не – извучен закључак да је тренутна турска власт склона провокацијама. Са друге стране, Турска је једина која је изразила јавно неслагање са акцијама Русије отворивши тиме према њој непријатељски фронт. Осећај огорчења, помешан са повређеном сујетом и (сасвим легитимним) осећајем несигурности, могли би да увуку Анкару у све агресивније поступање и унилатералне војне акције у непосредном окружењу. Русија ће имати ово у виду приликом постављања према Турској у будућности.

ЦИЉЕВИ ШИРИ ОД РЕГИОНАЛНИХ

Москва ће највероватније пробати да обнови своје везе са Египтом – земљом коју након свргавања Муслиманске браће види као регионалног партнера. Односи са Египтом су захладнели након експлозије руског авиона над Синајем. Будући да су се Москва и Каиро разишли око природе инцидента, јер су Египћани инсистирали да није у питању терористички напад, Москва је једнострано суспендовала прилив руских туриста у ту земљу и обуставила тренд брзоразвијајућег економског и војног партнерства. Ипак, Египат остаје важан регионални играч у руској визури, а Москва се нада да ће добити његову подршку за своје регионалне иницијативе. Најважније је да се то уклапа у шири циљ руске блискоисточне дипломатије у наредним годинама: поправљање имиџа код сунитских држава. Перцепција Русије као прошиитске државе широко је распрострањена у региону од почетка њене кампање у Сирији. Ово је Москви озбиљно ограничило избор политичких потеза, па Кремљ настоји да преокрене тај тренд. Зато ће пројекција меке моћи постати важан чинилац руске спољне политике на Блиском истоку.

Односи са Израелом могли би да буду још једна од опција које ће Москва пажљиво проучити у 2016. Израелско-палестински преговори током протекле године запали су у ћорсокак. Уколико Москва осети да има идеје како би могла да их погура и уколико увиди да постоји подршка тим идејама, могла би да постане дипломатски активнија. Москва види Израел у широком контексту – као земљу са озбиљним војним и обавештајним могућностима. Највероватније је да ће радити са Израелцима на широком пољу питања која се тичу регионалне безбедности, највише у деловању против сунитских радикалних група и мировном решењу сиријског конфликта, притом настојећи да држи свој однос са Израелом што даље од очију шире јавности.

Крајем 2015. Кремљ је стрепећи прогнозирао да ће 2016. донети продубљивање политичких криза у Јемену, Либану, Либији и Ираку. Сада, у контексту заоштравања саудијско-иранских односа широм Блиског истока, овај сценарио делује много изгледније. Москва ће наставити да промовише сопствену визију Блиског истока као региона са сложеном безбедоносном структуром, водећи политику која ће јој омогућити да сузбије ширење регионалних утицаја на сопствене унутрашње изазове и претње, укључујући Централну Азију и Кавказ. Контуре схема тренутних сукоба у региону чине ову визију веома тешком за промовисање; да и не говоримо о имплементацији.

Руска операција у Сирији сасвим сигурно има шире циљеве од регионалних и делом је изазвана жељом Кремља да повуче границе у ономе што сматра борбом за креирање светског поретка. Ипак, као што нам је три месеца интензивних руских акција на Блиском истоку показало, Москва се често толико загледа у дрвеће да јој промакне слика глобалне шуме.

Максим А. Сучков је стручњак Руског савета за међународне односе и колумниста магазина „Ал Монитор“. Раније је био Фулбрајтов гостујући предавач на Центру за Евроазијске, руске и источноевропске студије Џорџтаун Универзитета и гостујући предавач на Њујоршком универзитету. Аутор је „Есеја о руској спољној политици на Кавказу и Блиском истоку“ (издавач Номос, 2015)

За Нови Стандард превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ

Извор: The National Interest

Oznake: bliski istok, IDIL, Islamisti, Maksim A. Sučkov, Rusija, Sirija