Москва изборе 6. новембра користи да би Америци узвратила на честе критике због „ауторитарне власти”, притисака на опозицију, невладине организације…

„Не постоје лошије организовани избори од председничких у САД”, пише ових дана шеф руске Централне изборне комисије Владимир Чуров. „У Америци председника бира мањина становништва, а они себи дају за право да цео свет уче демократији.”

Пропагандне контрапоруке да амерички избори нису ни општи, ни директни, ни праведни, да је у појединим савезним државама САД на биралиштима законски забрањено присуство страних посматрача, не умањују ипак подсећање да су Обама и Владимир Путин међусобне односе „ресетовали” у позитивном смеру и да су две земље склопиле споразуме о контроли наоружања.

Вагања у смислу ко је за Русију повољнији саговорник – Обама или Мит Ромни – већ увелико су у току и, како се приближава 6. новембар, попримају неуобичајене форме.

На тасовима је све: од искуства које је руководећа гарнитура у Москви имала током досадашњег председниковања Обаме, до изјава Ромнија према којима је Русија амерички „геополитички непријатељ број 1”.

Док су многи склони размишљању да је Обама, са својим помирљивим ставовима на међународној сцени, повољнији саговорник за Москву, има и тврдњи да је Ромни оно што је Русији у овом тренутку потребно.

Како у „Москоу тајмсу” подсећа Алексеј Бајер, Ромни је најавио нови енергетски план којим би САД до 2020. требало да постану независне од било каквог увоза енергената. План је базиран на идеји да се дозволи потрага за енергентима и у деловима планете који су до сада сматраним природним резерватима и као такви били заштићени од најезде нафташа.

У таквим плановима Русија може да пронађе погодности за себе очекујући да ће цена енергената на светском тржишту остати висока – што Русији највише одговара.

 

Са друге стране, у Москви воле да истичу како је кључна улога Русије у вези са најављеним повлачењем америчких војника из Авганистана 2014, као и одржавање садашњег коридора за снабдевање трупа на том ратишту.

Исто важи и за руско-америчку сарадњу у осигурању безбедности нуклеарних потенцијала, које су стално на мети различитих међународних терористичких група.

Остаје чињеница да и Русија и САД у Савету безбедности УН имају право вета. Било какво гледање попреко зарад идеолошких, емотивних или стратешких разлога прети да функционисање Светске организације сведе на дебатни клуб.

Тешко је веровати да Ромни процењује да је моћ Америке толика да јој више нису потребни партнери и саговорници са којима је стварала савремени свет.

Уосталом, администрација актуелног америчког председника управо добре односе са Русијом убраја међу своје најјаче спољнополитичке поене.

Путин и његови сарадници из Кремља свакако не могу да утичу на америчке гласаче, али је сигурно да већ спремају тактику према будућем шефу Беле куће.

 

(Слободан Самарџија, Политика)