Прочитај ми чланак
У фебруарске дане, када се сећамо историјске победе Црвене армије код Стаљинграда, значајна је и годишњица једног од најјачих примера херојства совјетских бораца у годинама Великог отаџбинског рата – устанка у блоку смрти у концентрационом логору Матхаузен…
Кроз Матхаузен је у току Другог светског рата прошло око 200 хиљада затвореника. Преко 100 хиљада је умрло. Ово су подаци само о званично регистрованим жртвама – осим њих су у Матхаузен довожене и десетине хиљада људи за хитно уништење. У њему је зверски убијен и генерал Карбишев.
Блок смрти, или Блок No 20, како су га званично називали џелати спадао је у „високопродуктивни“ погон фашистичке фабрике смрти. За пола године његовог постојања тамо је убијено преко 6000 заточеника. До фебруара 1945.године у 20.блоку преостало је нешто више од 700 заточеника. Осим 5 – 6 Срба и неколико Пољака – учесника у Варшавском устанку, који су недавно доведени, сви у њему су били совјетски људи, углавном официри. Хитлеровци су их сматрали за „непоправиве“ и на свој начин су били у праву…
Николај Иванович Власов – један од организатора устанка. Учесник Великог отаџбинског рата од првог дана. Херој Совјетског Савеза. 29. јула 1943.године је био срушен над непријатељском територијом и у несвесном стању заробљен. После многих саслушања отпремљен је у логор у Лођу (Пољска), у коме је ускоро постао један од руководилаца илегале. У пролеће 1944.године због покушаја бежања пребачен је у тврђаву-затвор Вирцбург у Немачкој, где је почео да спрема нови бег. Покушај је био неуспешан. Гестаповци су га ухватили и после мучења бацили у затвор у Нирнбергу. И из њега је у августу 1944.године покушао да побегне,али су га издали и тада је послат у Аустрију, у блок смрти Nо 20 у логору Матхаузен.
Виктор Николајевич Украинцев – поручник – противоклопни стрелац, превођен је из логора у логор, више пута је покушавао да побегне, хватан је у саботажама у немачким предузећима и на крају је као „непоправив“ осуђен на смрт и послат у блок смрти.
Иван Васиљјевич Битјуков – капетан авијације, пилот – јуришник, кога су другови у пуку сматрали „завереником“. 1943. је својим авионом намерно ударио у немачки и био принуђен да се приземљи на територији коју је био заузео непријатељ. Рањен је и заробљен. Три пута је дрско покушавао да побегне, а када ни четврти пут није у свом науму успео, проглашен је за „изузетно опасног преступника“…
Прво је договорено да се са устанком почне ноћу 28. на 29.01 1945, али су у бараку неочекивано упали есесовци. Старешина је прозвао неколико десетина бројева. Међу прозванима су се нашли и руководиоци устанка: Николај Власов, Александар Исупов, Кирил Чубченков и други. (Доцније се сазнало да су их после мучења живе спалили у крематоријуму). После неколико дана логорашима је из блока бр. 19 добачена цедуља: „Власова и остале ваше другове су побили. То исто чека и вас. Не чекајте, дејствујте! Подржаћемо!“ Они који су остали у животу су датум устанка померили за почетак фебруара. Нови вођа је постао мајор Леонов.
Најзад је дошао и тај дан. Команданти су формирали 4 јуришне групе – три за освајање митраљеских стражарских кула и једну да одбија напад есесоваца из заједничког логора. Људи су се наоружали каменицама, комадима угља, кладама, разбијали су цементне умиваонике. Посебна група је почела да копа у углу бараке тунел према митраљеској кули, али су посао морали да прекину: земља је била претврда. Решили су да, скачући кроз прозоре барака, не кријући се, нападну митраљеска гнезда.
Ноћу 2. на 3.фебруар 1945. прозори барака су се широм отворили и у двориште је појурила гомила логораша. Цео логор се одједном пренуо од митраљеске паљбе која се изненада зачула из угла Матхауазена где је био блок смрти. Кроз тресак удараца из дугачких задиханих редова логораши су зачули оно рођено вишегласно, заједничко „Ура“ и повике „За отаџбину!“. Осуђеници на смрт из блока 20 више нису имали разлога да се крију – почињала је њихова последња, одлучујућа битка.
По гомили нападача тукла су сва три митраљеза из кула у блоку, али се на њих обрушила киша камења, комада угља, цепаница. Разбијени рефлектори су се угасили. Млазеви из црева за гашење ватре су ударали у лице митраљесцима и тако им сметали да пуцају. Људи су на жицу бацали ћебад, пентрали се по њој и својим телима затварали струјна кола.
Један камен је погодио циљ и митраљез из средње куле се загрцнуо и заћутао. Одмах су се преко рамена оних доле, у кулу попели логораши јуришне групе. После пар минута митраљез који је управо заћутао је поново почео да бије, овога пута по осталим стражарским кулама.
Два блока су била засејана мртвим телима, тела су висила по жици, али стотине логораша су, подмећући се један другом, већ пели на зид и скакали на другу страну. Тамо их је чекала нова препрека – ров са леденом водом, а иза њега још једна висока ограда од бодљикаве жице, али више ништа није могло да заустави људе који су се управо избавили из пакла.
Стотине логораша су се нашле на широком пољу под снегом. Разбијајући се на групе они су одлазили на разне стране. А кроз логорске капије су већ истрчавали стражари са псима, јурили су мотоцикли који су фаровима осветљавали поље по коме су, тонући до колена у снег, последњим снагама бежали они, који су победили смрт.
Највећа група се упутила према шуми која се назирала у даљини, али је потера почела да је сустиже. Тада се неколико десетина људи из ње извојило и певајући Марсељезу пошло према есесовцима како би започело последњу битку и плаћајући сопственим животом дало својим друговима неколико минута у којима би они успели да уђу у шуму. Друга група којом је командовао пуковник Григориј Заболотњак потрчала је према Дунаву. На неколико километара од логора налетели су на немачку противавионску батерију. Пошто су тихо ликвидирали стражара упали су у ровове, голим рукама задавили артиљерце, узели њихово оружје и камион који је био поред. По наређењу Заболотњака у камион су утоварили рањенике и оне који су потпуно изгубили снагу и наставили да иду дуж реке. Али су им већ прилазиле колоне моторизоване пешадије, које су позване из Линца… група је у неједнаком боју изгинула. У животу је остао само један од њих.
Есесовци са псима и локална полиција су почели да траже бегунце. За сваког који би био предат и ухваћен обећана је велика награда. Било какав покушај да се бегунци сакрију или да им се помогне кажњавани су смрћу. Густи ланци су од јутра чешљали околину, загледајући сваки жбун и рупу, претражујући сваку кућу и шталу, бодући оштрим гвозденим шипкама сваку хрпу сламе. Бегунце су једног за другим ловили. Део убијених су одмах на лицу места трпали у камионе, а део ухваћених су, повезане нога за ногу па за камионе, вукли према крематоријуму. По сећањима очевидаца пут до крематоријума се састојао само од једног огромног крвавог трага. Лов је трајао преко недељу дана, сваког дана је гомила мртвих тела уз крематоријум била све виша и виша, иако је стално преслагана у насложене хрпе. Оне који су још давали знаке живота и рањенике спаљивали су живе. Најзад, есесовци су објавили да се „број подудара“ и прекинули су потрагу. Објављивање и огромне гомиле мртваца је, по идеји команданта логора, требало да логораше заувек одуче од мисли о бегу. Али – командант се преварио.
Подвиг осуђеника на смрт из блока бр. 20 је зазвонио као најјаче звоно. Комитет у илегали, овога пута за цео логор, почео је да припрема људе за нови бој. Победнички устанак, до кога је дошло само три месеца после овога, 5.маја 1945. године представљао је директан наставак фебруарског и истовремено крај херојске борбе логораша из блока смрти. Када су побуњени логораши освојили логор, међу чуварима које су заробили се нашао и есесовац који је учествовао у лову на њих после претходног бега. Он је испричао да када су открили побуњенике ови се, по правилу, нису предавали живи већ су се одмах бацали на есесовце и упијајући им се у врат зубима често и успевали да пред саму смрт убију једног од крвника. По његовим речима за време тог лова убијено је преко 20 одлично припремљених есесоваца. Осим њих – убијених је било и међу локалним полицајцима и јединицама које су учествовале у лову.
Колико је учесника устанка остало живо није тачно утврђено ни до данашњег дана. Званично су познате даље судбине десетак њих (међу њима– И.Битјукова, В.Украинцева,В.Шепетје, К.Дорофејева, В.Соседка). Међутим, преживело их је више. Преживеео јеИ.Маракасови један од вођа устанка Г.Леонов, али су они дуго ћутали. До почетка шездесетих година владало је „незванично-званично“ мишљење да нико ко је био у Матхаузену није остао жив. Тек 1960. пошто је на радију говорио писац С.Смирнов неки логораши, који су преживели, сакупили су се у Новочеркаску. Од 738 људи који су били у блоку смрти на дан успомене на фебруарски устанак 1945. дошло је само њих шесторо…
Николај Малишевски (Фонд стратешке културе)
