Прочитај ми чланакЕво нам га Шмит опет у Београду! Домаћин га овога пута, на радост у Српској, није ословио као високог представника, а стиже са њемачким пасошем и у пратњи њемачких безбједњака. Нема, дакле, статус и заштиту представника УН у БиХ, па испада да стиже у својству неког њемачког политичара „без портфеља“.
Ипак, вероватно не долази са понудом нових њемачких инвестиција, радних места и буџетског прилива, него нешто у вези са послом у БиХ, који нелегално, нелегитимно и уз то безуспешно обавља.
Штавише, председник Србије га је приликом најаве Васкршњег сабора Србије и Српске „унапред упозорио“ да се „не слаже увек са Додиком, али и обратно, да су пријатељи и сарађују, али да му није надређен“, да у „Дејтону ниге не пише да имовина Српске припада БиХ“, а онда и „да ће сарадњу око језика и ћирилице унапредити и у координацију политичких активности“.
Језик и ћирилица су били тема многих скупова разним поводима и форматима, али ова Вучићева посљедња и најважнија порука не крије обично прећутано. Занимљиво, да ипак није ни нашла места у већини извештаја београдских медија.
До Шмита сигурно јесте стигла, али упорни Швабо не одустаје, а ни Вучићу није мрско да преговара.
Можда и јесте повољан тренутак, јер Кристијан се заглибио у БиХ, ЕУ се критички дистанцира и треба му раме за плакање.
У интервјуу за ТВ Фејс, Хаџифејзовић га је, бројао сам, равно пет пута питао шта ће ако Додик уради оно што је најавио, а онда и урадио: започео је скупштински поступак укидања свих одлука које је донио в.п.
Шмит је, уместо одговора, исто толико пута као вергл понављао: Наметнуо сам закон који су Додик, Човић и Бошњаци били сами одлучили да донесу, само су закаснили. Зашто? Зато што га је портпарол ЕУ Петер Стано упозорио да је претерао, да домаће актере у БиХ треба подстаћи да сами решавају изборни закон, а Шмит је, дакле, одговарао портпаролу ЕУ, а Хаџифејзовићу заправо није имао шта.
Или, прецизније, реаговаће поништавањем поништења свога изборног закона, па ће из Бањалуке добити поништење на поништење, а то његово бесконачно понављање потеза доводи га у пат позицију.
Напротив, САД су га не само декларативно подржале селективним блоклирањем фирми и појединаца које доводе у везу са већ оцрњеним (црна листа) највишим функционарима РС, као и са онима које повезују са оснивачком генерацијом Републике. Тако да комерцијалне банке отказују плате и пензије службеницима који су учествовали у организацији прославе 9. јануара и они који су одавно одлежали хашке пресуде.
Шта то тек треба да значи?
Циљ им је да ЕУ опет заглаве у босански ћорсокак, посебно Њемачку, јер Шмит је заправо само њемачки делегат у Сарајеву.
Да још једном порази Њемачку у њеним претензијама да преузме лидерство у еманципацији ЕУ од САД? Или да преко ње, односно Шмита, отвори још један глобални фронт на коме ће бити успешнији него у Украјини и Гази?
Да санкцијама на Србе обрадују Бошњаке како не би заостале за ЕУ која им је претприступним преговорима одшкринула врата Брисела, макар и понижавајуће тек после Украјине и Молдавије?
А онда опет Декларација о Сребреници, коју су својевремено зауставили Руси у СБ, па је онда понуђена већем броју земаља појединачно и многе су је и прихватиле, запамћено – и Црна Гора.
Тада је аутор била Британија, а супотписале су је и САД.
Сада су аутор САД, а супотписници Руанда и Њемачка.
За владу Шолц-Бербекова не треба се више ни за шта чудити, а Хашки ад хоk трибунал био је за еx-Yу и Руанду.
Да подсетимо, ради се о забрани да се масовни злочин у Сребреници, под претњом затворске казне не сме научно истраживати и преиспитивати, а поготово оспоравати као геноцид.
Провидна подвала да се америчко учешће у неупоредиво већим злочинима над палестинским муслиманима у Гази компензује Декларацијом о геноциду над босанским у Сребреници. Иако је свима јасно о чему се ради, тешко да ће, поред земаља колективног Запада, иједна муслиманска земља бити против.
Какве су последице за Србију и Српску?
Политички лидери и војни команданти Српске појединачно су већ осуђени за „геноцид“ у Трибуналу за ратне злочине, а Србија на Међународном суду правде зато што га није спречила, што није била основа за ратне репарације које је затражило Сарајево.
Зато Конаковић позива Вучића да храбро призна геноцид. А овај њему: „Био сам у Поточарима да се поклоним жртвама и био каменован, а ваш циљ није морална сатисфакција него ратне репарације“.
Што се пак Босне тиче, на њеним границама заиста престаје свака логика: Српска не признаје геноцид, није партиципирала у тужби Бошњака против Србије, а Србија би пола репарација, дуговала Српској којој је у рату помагала.
САД и ЕУ наизменце затежу и попуштају. Играју стару игру лошег и доброг полицајца у српским земљама.
Како је одавно рекао Кејган: „Американци су са Марса, а Европљани са Венере“. Марсовци кажу: „Србима коначно треба ’заврнути шију’ и због КиМ и због РС, и Додику и Вучићу“ .
„Наравно“, слажу се на Венери, „али зар није боље да то сами обаве, да Србија отпусти КиМ и Српску и да у грађанском рату четника и партизана изврше колективни харикири“?
А пошто то никако не иде, Марсовци поново: „Видите да са Србима не може дипломатски него једино осиромашеним уранијумом“. И најзад се сагласе да треба да се обрате Британцима, специјалистима за тајне операције, овенчаним трофејом из 27. марта ’41, који сада шире причу да би Српској било боље без Додика и да му у сенци спинова о атентату, на процесу у Сарајеву забране учешће у политици. „Супер: и вук Додик жив и овце у Српској на броју“.
„Послије ћемо на Вучића, а ви претходно утврдите накнадно да је покрао прошлогодишње изборе“.
Колико год Срби мислили да су недовољно јединствени и позивали на четири оцила, колективни Запад нас третира као једно те исто.
Српска односно Додик, тренутно су примарна мета и време је да пређу из дефанзиве у проактиву.
Не треба више тражити да врате отето, укину наметнуто, деблокирају заустављено него – окренути лист.
О РС и ФБиХ убудуће ваља да одлучују искључиво људи који живе у тим ентитетима, а БиХ ће бити таква како се равноправно договоре три народа. О томе се неће питати никакви високи представници, незвани посредници, изасланици, спец. извјестиоци, амабасаде, ЕУ и НАТО.
Чак и Дејтон треба ставити у заграде јер подразумева Српску у БиХ, а то за Србе више није ни прва и једина опција.
Немају више ама баш никаквог смисла српски апели „ако се БиХ не врати на изворни Дејтон, Српска ће отићи из БиХ“ или „вратите нам Дејтон па ће Српска остати у БиХ“, док они већ 30 година показују да о изворном Дејтону и његовој разградњи неће ни да разговарају.
Нико из Сарајева, Брисела или Вашингтона од креатора, потписника и гаранта Дејтона никад током минуле три деценије ни реч о томе, као да не чују апеле из Бањалуке. Или чују само други део ове кондиционалне реченице: „ … Српска ће отићи из БиХ“ и понављају да Срби тиме руше Дејтон.
Они напросто неће Дејтон ни на речи ни на дјелу, иако нам то никада неће отворено рећи. Зато треба радити на издвајању Српске, па можда се они једног дана сете да је Српска била спремна и на другачије решење које су пропустили.
Руси и Кинези често истичу српски хероизам и жртве у отпору, што је и њима био аларм докле је колективни Запад спреман да иде, односно да су они следећи на реду и да смо им купили време да се припреме.
У знак захвалности и правде повукли су драгоцјене дипломатске потезе да нас заштите. Најновији је руска иницијатива да се осуди НАТО бомбардовања Србије без сагласности СБ УН, није добила довољно гласова, али ће је поново кандидавати за дневни ред и тако држати у оптицају.
Са своје стране, Скупштина РС је усвојила Извештај Међународне комисије за Сребреницу на челу са Гидеоном Грајфом: „Геноцида није било!“ Али, сада је Србима потребно и више од дипломатије и науке.
Србија неће санкције Русији и неће у НАТО, а Српска је следи и не да Босни да хоће. Опкољени на Западном Балкану, Срби се заиста понашају као Мали Руси, велики пак споро напредују, а није ни неопходно да брже стигну на делту Дунава. Довољно би било да Путин обзнани да ће, ако га Вучић и Додик позову, поступити као у Сирији.
Што се тиче госта из Сарајева, хер Шмит не би долазио у Београд да му добро иде у Бањалуци, али он се руководи искуством да њемачки фудбалери добијају изгубљене утакмице зато што свом снагом играју до посљедње минуте. Али, то не важи за његове сународнике и у политици, где обично губе баш у завршници.
Срби су, напротив, преокренули резултат и 1918, и 1945, и 1995.
Вилкомен хер Кристијан!
Ненад Кецмановић
