Одлуком о припајању Крима Русији, Москва је на делу показала да речи преседника Путина – да Русија више неће одступати – нису празне приче; да је доста било са узмицањима и да тога више бити неће. Поготову када њени партнери на Западу пређу ,,црвену линију’’ како је то, по оцени Кремља, било у случају Украјине.

Иако ситуација није ни мало ружичаста, у Украјини и на Криму рат се, на сву срећу, у класичном смислу не води. Али зато, званичници великог броја земаља укључујући и оне на највишим функцијама, не бирају баш много речи да би оптужили ону другу страну. Истовремено, на телевизији, у новинама и другим средствима информисања у Москви, Кијеву али и многим светским престоницама, све прашти од топовских салви. Ту и тамо севне и по која песница, како је то било у случају првог човека украјинске националне телевизије НТУ. Важно је да нема мртвих, а маснице ће временом проћи.

Ипак, дипломатски рат, рат санкцијама и речима није безопасан, што знамо из многобројних примера. Поготову ако је тако бескрупулозан и тако прљав, као што је око Украјине и Крима случај. Он трује људе, претвара дојучерашње пријатеље у љуте непријатеље и подстиче на рат, онај прави, на насиље и друга зла. Спорови о судбини Крима – на друштвеним интернет мрежама, на радију, ТВ и новинама, каже руска коментаторка Јелена Кривјанкина, за непун минут претварају дугогодишње пријатеље у непомирљиве непријатеље.

Медији у Москви наводе и примере. Репортер једне ТВ станице на западу Украјине интервјуише пролазнике на улици и поставља питање: да ли знате шта се дешава на Криму? Знам, одговара пролазник. Тамо оргијају руски окупатори, заузимају наше институције и желе да наметну своју, окупаторску власт. Као што су то радили и у прошлости. Такву ,,истину’’ овај грађанин западне Украјине сазнаје из домаћих средстава информисања и изјава нових руководилаца у Кијеву и, разуме се, западних званичника.

Права је штета што су на Криму искључени украјински ТВ канали – каже московски коментатор Андреј Рјабцов. У Симферопољу, на Криму, било би веома забавно гледати их. Разуме се, због извртања чињеница на говото смешан начин. ,,Слободољубиви’’ украјински новинари, који оптужују руске медије због пропаганде, прави су аматери у свом послу.

Најсвежији пример је прича о томе како су грађани Крима гласали на референдуму. Уз музику са драматичним тоновима, кијевска телевизија приказује жену на биралишту. Крај гласачке кутије је и човек са маском на глави и аутоматом. Као да се спрема да повуче обарач ако жена не буде гласала ,,како треба’’. О томе да је снимак направљен не на Криму него на месту које је познато само уреднику, гледалац не зна. Не примећује ни да је у питању не баш много професионална монтажа. Читава прича носи назив ,,референдум под претњом аутомата’’.

Иста телевизија приказује оклопна возила на железничким вагонима без икаквих ознака, али застарела, јер, ето, Москва нема ни савремена борбена средства. А прича носи поруку: Русија окупира Украјину.

Кијевски новинари нису нашли ни једног јединог грађанина Крима који је гласао против уједињења са Русијом (јер то, наводно, није смео). А аутор написа у московском листу који описује ову ситуацију каже да је видео таквог човека и који то не скрива. Није имао ни због чега, јер му не би фалила ни длака с главе. Страни новинари су га заокупили тражећи интервју: ви сте тако храбар човек.

Да је, по оцени појединих кијевских новорежимских медија, био у питању ,,псеудореферендум’’ сведоче и измишљене тврдње да су гласали и грађани са руским пасошима, да су гласачки спискови били нерегуларни, да су појединци гласали на неколико места, итд.

Аутор московског листа који све ово описује наводи и – како он каже – идиотски сиже једне приче кијевске телевизије емитоване под насловом ,,Руски окупатори купују украјинске прехрамбене производе’’. У причи се тврди да је људе у униформи највише интересовао – алкохол. На екрану се виде људи у униформи, са маскама на лицу, који у продавници купују кобасицу. ,,Окупатори’’ уредно плаћају и одлазе. Никаквог алкохола нема ни на тезгама ни у рафовима. Али то за аутора текста није важно. Важно му је да саопшти да су на Крим дошли пијани Руси да окупирају полуострво.

Чак и овакве информације по малициозности не могу да конкуришу написима у појединим западним медијима који на сваки начин желе да понизе Русију и ,,задаве’’ је, пожељно туђим рукама. Тако дански лист ,,Политикен’, чије писање преносе московски медији, описује Русе као људе без интелекта који немају појма о демократији. Дописник овог листа, Данац по националности, чије име московска штампа наводи, који се за време референдума налазио на Криму, ,,видео’’ је празне гласачке кутије, пијане и лоше одевене трбушасте и крезаве мушкарце са ,,неадекватним’’ понашањем, затим изазовно нашминкане жене лаког морала. Дописник истовремено преноси речи једне лепо одевене и образоване жене како је сада ,,принуђена да живи у земљи коју су окупирали страни војници’’. Дотични дописник ни једном речи не помиње хиљаде грађана Крима са срећним изразом лица, често са сузним очима од среће јер су се после шездесет година ,,вратили кући’’.

У московским новинама огласио се и естрадни уметник Јуриј Лоза кога је револтирао видео – спот који украјинске младе људе подстиче на мржњу према Русима. ,,Москала на вешала’’– вичу млади Украјинци на овом споту. Човек се може и осмехнути на ову глупост, на позив на вешање свих оних који су се родили источно од Дњепра, каже Лоза. Забрињава, међутим, то што они узвикују антируске пароле свесно. Они би, изгледа, аплаудирали да виде, на пример, мене на вешалима – каже аутор. Вероватно би нека од девојчица са спота била спремна да уз аплаузе одгурне столицу испод мојих ногу. Они одрасли, који су у таквом фашистичком духу васпитали своју децу, нису их упозорили да ,,Москали’’ неће допустити да их неко веша по дрвећу, да ће се супротстављати и борити се за свој живот. Пре него што ме обесе, ја ћу заврнути шију бар некоме од тих дебила. А тако би урадио и сваки ,,Москал’’ у чији би дом дошла ова весела дружина да убија његове ближње. ,,У мојој души нема мржње и за разлику од њих ја се не спремам никога да вешам. Ја само призивам на здрав разум. Господо, западни Украјинци, опаметите се док још није касно; па то су ваша деца. Ископана ратна секира може да однесе управо њихове главе’’ – закључује Јуриј Лоза.

О информативно-пропагандном рату говори и случај са првим човеком украјинске националне телевизије НТУ Олександром Пантелејмоновим кога су припадници десничарске партије ,,Свобода’’ малтретирали и натерали га да поднесе оставку. Украјински медији јављају да је међу нападачима био и посланик Игор Миросниченко, који је рекао да је његово поступање према Пантелејмонову било ,,оштро, али одговарајуће’’, јер ,,сада је такво време’’. Неки извори тврде да је руководилац НТУ добио неколико удараца песницом. Припадници ,,Свободе’’ су његов став оценили као ,,проруски’’. Овај поступак осудила је представница Организације за европску безбедност и сарадњу за слободу медија Дуња Мијатовић. У нападу су, иначе, учествовали и чланови скупштинског одбора за слободу изражавања медија.

Све горе наведено неодољиво ме подсећа на чињенице којима сам био и лични сведок. Пре пар година, у посету 16-годишњој ћерки једне руске породице с којом се дружимо, дошла је њена вршњакиња из Швајцарске. Девојчице су се упознале преко интернета и после дужег дописивања одлучиле да се и лично упознају, у Москви. Девојчицу из Швајцарске родитељи су пустили са страхом јер су негде читали да су Руси некултурни, да иду улицама у гуњевима и са ушанкама (капама које зими покривају уши), да су градови пуни бандита који са ,,калашњиковима’’ скитарају улицама, како се на периферији Москве могу сусрести медведи. Свакога дана родитељи су телефоном звали ћерку да се увере да ли је све у реду и да ли је жива и здрава. Девојчица је на улицама Москве сретала уредно одевене људе, њене вршњакиње одевене по последњој моди, обилазила продавнице, кафиће и бутике, гледала модерна здања, улице загушене густим саобраћајем са аутомобилима најновијих модела западне производње. Нигде ни пролазника у гуњевима и са ушанкама, ни бандита са ,,калашњиковима’’, ни медведа. После недељу дана боравка у Москви, девојчица је била одушевљена. Вратила се у Швајцарску жива и здрава а на опроштају рекла другарици да Швајцарска није толико богата као Русија.

 

Испирање мозга на штету Русије, али и неких других народа и држава, траје деценијама, кажу аналитичари у Москви. Не треба ићи далеко у прошлост па навести како су поједини амерички грађани у годинама жестоког хладног рата, под утицајем пропаганде, копали бункере у које ће се склонити за време ,,руске инвазије’’ која само што није почела.

На сајту ,,Глас Русије’’ не тако давно прештампан је напис из ,,Краснојарских новина’’: ,,Како сазнати истину или ко и зашто фалсификује историју’’. Из анализе готово две стотине уџбеника штампаних у бившим совјетским републикама, са изузетком Белорусије и Јерменије, пропагира се националистичка историја, заснована на митовима о аутохтоности, праотаџбини, лингвистичком наслеђу, на причама о славним прецима, етничкој чистоти, и – заклетом непријатељу. Тај ,,заклети и подли непријатељ’’ је увек – Русија.

Тако се, на пример, у уџбеницима средњеазијских република Руси описују као ,,словенске дружине’’ које су од најранијих времена упадале на њихову територију, пљачкали и разарали насеља, убијали мирне становнике и одводили као робље жене и децу. А Киргизе је од потпуног истребљења спасло свргнуће руског цара и Октобарска револуција. У уџбеницима Грузије, Молдавије, Летоније, Естоније, Литваније и Украјине, Други светски рат везује се са пактом Молотов-Рибентроп који се оцењује као договор агресора о почетку Другог светског рата. Украјински националисти сматрају да је Русија крива и за велику глад тридесетих година прошлог века када је помрло више милиона људи. Иако је број жртава у Централној Русији (Поволожје и други крајеви) био већи него у Украјини.

Руски аутори тврде супротно. Они кажу да је управо руски народ током векова био у подређеном положају. У заједничкој држави, називала се она Руском Империјом или Совјетским Савезом, Централна Русија развијала се мање него остали делови земље. Током Стаљинових петољетки створена је моћна индустријска база у Украјини, затим су се развијали други центри на Уралу и Сибиру, памучна индустрија цветала је у Средњој Азији, текстилна и електронска у балтичким републикама.

Професор Кембриџског универзитета, Александар Еткинд, у својој књизи ,,Унутрашња колонизација’’, која је изашла из штампе прошле године, констатује да су западне империје градиле сложен систем са простим смислом: центар је живео боље него колоније. За Руску империју био је карактеристичан обратан случај: у центру се живело лошије него на периферији империје. Само су руски и источнословенски православци били подјармљени у складу са ,,крепосним правом’’а већина дворјана била је неруског порекла. У врховима совјетске власти пропорционално најмање је било етничких Руса. Почетком прошлог века ниво дохотка и образовања код Пољака, Финаца, Татара, Украјинаца и Јевреја био је виши него у Централној Русији, а житељи Кавказа били су знатно богатији од житеља Централне Русије. Животни век Руса крајем 19 века био је краћи него код народа Прибалтика, Јевреја, Украјинаца, Татара и Башкира.

Таква чудна, изненађујућа, па и јединствена ситуација, у мањој или већој мери, одржала се до дана данашњег. Режим се мењао, пао је царизам, отишла је и совјетска власт, нема више ни Јељцина, али Централна Русија остала је сиромашна, сиромашнија од њене периферије. Њени људски ресурси користе се за колонизацију огромног пространства, али њено унутрашње пространство још је запуштено. Стручњаци кажу да је исправљање те аномалије важан задатак власти – не узвикивањем националистичких парола већ реалним преусмеравањем новчаних токова. Ако су они у прошлости текли у Украјину и на Кавказ, сада они теку у Москву, тај огромни мехур у центру сиромашне унутрашњости Русије.

Руски аналитичар Павел Свјатенков иде и даље од тога. Он каже да је Русија данас ,,колонијална империја у којој су Руси као народ – бесправни робови’’ и да у ствари немају државотворни статус.

У свету нема земље која би штитила руски народ и била уистину његов дом. Руси су највећи народ на свету без своје државе. Јер, Руска Федерација као држава не признаје Русе као државотворни народ, народ-утемељивач и народ-оснивач. С тачке гледишта Руске Федерације, Руси су само један од 200 народа који живе на њеној територији. Руси су, као и сви остали народи који живе у њој ,,Россияне’’, како је то често имао обичај да каже Борис Јељцин (израз се не може директно превести). Ни мање, ни више. Руси су у Русији, дакле, исто што и Удмурти, Башкири, Евенки, Кето (којих има мање од хиљаду душа) Ингуши, Чуваши, Аварци, Мордва, Даргинци, Маријци, Осетини, Кабардинци, Кумики, Јакути, Лезгини Бурјати… По мишљењу Свјатенкова, руска држава не штити живот грађана, ако су ти грађани руске националности. Убице грађанина руске националности, или се не кажњавају или добијају смешно мале казне.

Све су то, наравно, мишљења појединаца за које листови који објављују њихове текстове кажу да она не одражавају став редакција, а још мање званичних органа.

 

Да ли све ово има везе са основном темом – догађајима у Украјини, на Криму и узајамном препуцавању медија? Па у доброј мери – има. Подсетио бих на речи председника Путина да Русија не може вечито да одступа, да се нашла на граници са које више не може да се повлачи. Он је оштро критиковао Запад истичући да би требало да престане са хистеријом и хладноратовском реториком и да призна да Русија има своје интересе које морају уважавати. Западни партнери су ,,прешли црту’’, понашали се грубо, неодговорно и непрофесионално, а главни носиоци преврата у Украјини су националисти, русофоби и екстремисти који сада одређују живот у тој земљи.

Путин је сигурно имао у виду више западне земље и њихове апетите када је рекао да Русија више не може да одступа, него украјинске или било које друге националисте. Јер Запад – како то каже руски писац и националиста Едуард Лимонов, облизује се на Русију већ вековима. То је сада сиромашна, иако потенцијално врло богата земља, по површини много већа од Пољске, са 45 милиона становника. Дакле, мастан залогај. Европска унија, која се налази у економским и другим тешкоћама, вуче ову земљу према себи иако неће издржати на грбачи још 45 милиона уста. Брисел и Вашингтон, сматра Лимонов, не размишљају о њеној будућности. Желе само да је одвуку од Русије. Јер, са Украјином, Русија је један од светских центара моћи, а без ње – само регионална сила, како то каже бивши амерички политичар Збигњев Бжежински.

Желим на крају изричито да нагласим да ставове и мишљења које сам цитирао, као и чињнице на које сам се позивао, не треба схватити ни као проруске ни као антиукрајинске и антизападне поруке. Нико паметан не може све грађане Украјине да стрпа у исти кош са екстремистима и националистима. Таквих има и на другој, руској страни. Ја лично, имам пријатеље и међу Украјинцима, као што их имам и међу Русима. Али у овом конкретном случају, реч је о једном броју људи у Украјини који су наступили са изразито националистичких, антируских позиција; реч је и о њиховим страним менторима који су, по оцени Москве, прешли ,,црвену линију’’, нанели непроцењиву штету и украјинском и руском народу а читав регион, па и свет, довели до опасних сучељавања.

Многи аналитичари у Москви али и неким другим престоницама, сматрају да је због догађаја око Украјине свет запао у оштру конфронтацију и дубоку политичку кризу, можда једну од највећих од завршетка хладног рата, који у ствари никада није ни престајао већ је само тињао.

 

Ђорђе Милошевић

(НСПМ)

Oznake: Vladimir Putin, zapad, Krim, Ukrajina, crvena linija