Пуч у Немачкој: Олаф Шолц као Лудвиг Четрнаести

06:20 19.01.2024.

Толику експлозију гнева, у само неколико минулих дана, Немачка заиста није видела и доживела. И толико политичког усијања које је кључало усред леденог мраза

Паорски устанак против Олафа Шолца („Блумберг“) жестоко је погодио (затечену) власт у Берлину и драматично уздрмао земљу ненавиклу на такве потресе.

Шта се то догађа у Немачкој?

Драматично интонирани наслови, и у медијима ове земље, пратили су оно што се еруптивно збивало на улицама немачких градова.

Били су то, заиста, нетипични, готово епохални (по последицама) дани за Немачку, каже Хубертус Кнабе, професор с Универзитета у Мајнцу. Тако нешто се догађа у историји: дуго буде, и бива сасвим мирно, док не искрсне неки наизглед неважан детаљ и чаша се прелије.

Земља у стању побуне

У случају немачких паора тај наизглед неважан детаљ, који је прелио чашу, био је дизел за тракторе. Он је, међутим, само наједном открио дубље, суштинскије разлоге да се Немачка нађе у „стању побуне“.

А тих разлога, који су правили, и припремали, политички експлозивну смешу, било је и у доскора најстабилнијој европској земљи, и међу грађанима неспремним за шокове и кризе, очигледно много.

О томе, на свој начин, говоре и следећа два податка.

Прва чињеница: огромна већина немачких грађана (њих 70 посто према поузданим истраживањима) показала је високо разумевање за побуну паора и штрајк машиновођа, иако им је то причињавало велике проблеме. И друга, последично дугорочнија: готово 50 одсто њих исказало је спремност да, такође, изађе на улице.

Да се опет вратимо раније споменутом професору из Мајнца. Немци, подсећа Хубертус Кнабе, за разлику од Француза, нису револуционари. Немачки сељаци поготово. Да они крену у протест, мора се много тога догодити.

Грудва је кренула

И догодило се. Људе су на улице извеле бриге и невоље: инфлација, експлозивни раст цена енергената после хируршког „раскида с Русима“, нови порески намети и – хаотична владајућа „семафор коалиција“. Две трећине немачких грађана убеђено је да ова власт не зна, и не може, да реши проблеме са којима се Немачка у овом часу суочава.

Грудва је кренула. Хоће ли и лавина? Једно је сигурно: немачка прича, кад је реч о неспутаном гневу паора (и машиновођа) није завршена. Фронтови су отворени и раселина између власти и „побуњеника“ бива све дубља. И опаснија.

Влада донекле попушта (одустала је од увођења пореза на тракторе, по њиховој снази и потрошњи, попут оног за аутомобиле) али остаје (пркосно) неумољиво изричита: остаје укидање (иако поступно: ове године за 40 одсто) субвенција на дизел. „Привилегија“ коју су пољопривредници имали и уживали од 1951. године.

На великом протесном скупу у Берлину (15. јануар) гневни паори нису хтели да чују министра финансија и лидера Слободних демократа (либерала) Кристијана Линднера. Њихови звиждуци надјачали су (и угушили) министрове речи.

Приче о преврату

Ни разговор представника паора са шефовима посланичких група у Бундестагу (социјалдемократа, либерала и зелених) није успео да охлади усијану атмосферу. Био је то, очигледно, „разговор глувих“.

Није учињен никакав искорак, констатовао је председник Удружења пољопривредника Јоахим Риквид. И упозорио: ако влада не повуче планове о укидању субвенција, имамо право да предузмемо даље мере: немачки сељаци користе најскупљи дизел у Европи…

Влада канцелара Олафа Шолца демонстрира, за сада, непопустљивост. Иако схвата да би враг могао да однесе шалу: шири страх од (могућег) преврата.

Прво је то учинио вицеканцелар и министар економије (Зелени) Роберт Хабек. Ужаснут сценама „дочека“ гневних паора док се трајектом враћао са једног острва у Северном мору, министар је „пустио у оптицај“ причу о пучу и пучистима.

Шолц као Лудвиг Четрнаести

Медијима је то, разумљиво, био велики шлагворт за отварање (велике) расправе о томе колико је оправдан страх од могућег преврата. У њу су се укључили истакнути и утицајни професори уставног права. Садашња Немачка, констатовали су, није (она) Вајмарска. Али и упозорили како би власт морала да има „више слуха“ за оно што се у земљи збива.

Иако види да у земљи заиста „кључа“, власт реагује осионо на сваку критику њене политике. Ко нас критикује, греши или је екстремиста, поручује Шолц.

Такав канцеларев став је апсолутистички, констатује професор Андреас Ридер. Он, с једне стране, прихвата да су протести (у принципу) легитимни, али – не и против њега. Тиме канцелар „ставља себе изнад свих“, а то је становиште „апсолутистичке власти, као код Лудвига Четрнаестог“.

Више сеизмичког „слуха“ за оно што „кључа“ од канцелара има, очигледно, његов страначки колега и шеф државе: Штајнмајер, наиме, саветује министре у влади, и самог канцелара, да „изађу из Берлина“ и „уђу у народ“. Као што он сам чини: повремено „сели“ свој уред из берлинског дворца „Белвил“ у неки од немачких градова, како би, макар на симболичан начин, (незадовољним) грађанима ставио до знања, и поручио, да „нису заборављени“.

Безнадежна непопуларност

А шта о влади Олафа Шолца и самом канцелару грађани заиста мисле, говоре истраживања: никад у послератној историји Немачке једна влада, и њен шеф, нису били толико и (безнадежно) непопуларни.

Суноврат странака које чине владајућу коалицију се драматично, и незаустављиво, наставља. Последња истраживања су показала да би, у овом часу, некад тако моћна странка, Социјалдемократска партија, која тренутно држи два најважнија и највиша положаја у земљи, канцелара и шефа државе, могла да рачуна на само (понижавајућих) 14 процената гласова.

С таквим процентом би могла да рачуна и странка (левичарке) Саре Вагенкнехт, основана тек пре неколико дана, али о Вагенкнехтовој и њеним програмским и политичким амбицијама, нешто касније.

Зелени би, такође, лоше прошли, а либерали, највероватније, не би ни успели да прескоче праг од пет одсто и уђу у Бундестаг.

Гашење „семафора“

„Семафор“ би се тако угасио. То би „семафор коалицији“ могло да се заиста догоди „пре рока“: све су, наиме, изричитији и гласнији захтеви за одржавањем превремених (ванредних) избора, неуобичајених за ову земљу.

С таквим захтевима оглашавају се, уз медијске спекулације, све учесталије и личности од „имена и формата“. После Маркуса Зедера, шефа владе (моћне) Баварске и лидера (тренутно опозиционе) Хришћанско социјалне уније (ЦСУ), то сугерише и потпредседник (владајуће) либералне странке, у исто време и потпредседник Бундестага, Волфганг Кубицки.

Његов захтев изазвао је додатну пометњу у несложној коалицији три посве различите странке, чија су јавна „гложења“, добрим делом, допринела драстичном паду поверења у владу која „управља“ тако важном земљом.

Велика политичка варничења изазвала је концем 2022. године, уочи зиме, идеја Кубицког да се Северни ток 2 поново пусти у „погон“. Зашто би он, приметио је, био „непоштенији“ од других гасовода који нису искључени.

Одбрана (угрожене) демократије

Успостављање енергетске сарадње с Русијом, драстично прекинуте с немачке стране, садржано је и у програмском тексту, припремљеном за оснивачки конгрес (фебруар) нове странке на немачкој политичкој сцени коју предводи Сара Вагенкнехт.

За ову прилику да издвојим само још неколико „ставки“ из програма ове странке, која ће „премијеру“ имати на изборима за Европски парламент: Европска унија, у оваквом стању, наноси највећу штету европској идеји; суверене надлежности држава треба одузети бриселској бирократији и вратити локалним, регионалним и националним парламентима; Европа треба да наступа самоуверено и самостално на светској политичкој сцени, а не да буде вазал Сједињених Америчких Држава…

Оно што, међутим, највише забрињава власт у Берлину, јесте незадрживи успон Алтернативе за Немачку. Страхује се да би Алтернатива могла да направи први „шок“ на изборима за Европски парламент. Поготову, и посебно, на септембарским изборима у три источне немачке покрајине, Тирингији, Саксонији и Бранденбургу.

У Тирингији би, како ствари тренутно стоје, шеф посланичког клуба у покрајинском парламенту, Бјерн Хеке, могао да постане први премијер „анатемисане“ странке. Овог (бившег) гимназијског професора означавају као „екстремно десног“ алтернативца. И , чак, некад наводно блиског неонацистима: аларм за остале странке, јеврејску заједницу и (већи) део јавности.

Због тога су, минулих дана, организовани у више немачких градова (превентивни) протесни скупови „за одбрану демократије која би могла бити угрожена“…