Pročitaj mi članak
Шта мучи Џона Керија, зар народи света не заслужују глобалну медијску демократију?
Тек појавом и масовним ширењем доступности интернета може се евентуално говорити о некаквим почецима медијске и информативне демократије. Све пре тога заправо је било мрачно доба. Као што је у Средњем веку постојала репресија према научним истинама и доказима, све донедавно постојала је глобална репресија против информације.
Ситуација је далеко од идеалне, и даље живимо у свету где се врши медијска дискриминација. Дискриминирајући државни подстицаји, пристраност оглашивачке индустрије, закони и бројни други фактори су на снази како би се једној подобној групи медија олакшао рад, док се други настоји угушити разним директним и индиректним методама.
Ипак, ширењем интернета сломиле су се поједине баријере које су биле на снази деценијама. Сама та чињеница ће неминовно у блиској будућности довести до покушаја цензуре и нових репресија. Довољно је само видети шта се тренутно догађа у једној Турској, где се чак и општеприсутни канали попут Twitter-а и Youtube-а блокирају на политичкој основи.
Али, док постоји икаквог начина, независни глас ће настојати да допре до јавности. Интернет заиста јесте револуционарно оруђе, али не треба имати илузије. Информацијом и даље доминирају глобални и локални mainstream медији, којима се омогућује доминација путем поменутих метода.
Ово је уједно и одличан пример лицемерја које влада у актуелним државним системима. Капитализам влада у домену независног новинарства, оно се мора борити са свим тржишним струјама, док за велике медије влада социјализам. Они се финансирају, спасавају, подржавају и често шире управо захваљујући новцу пореских обвезника. У равноправној тржишној утакмици позиције би већ у самом старту биле неправедне, али можемо само замислити магнитуду неправде када једна група мора опстајати према законима капиталистичког модела, док друга ужива све благодети социјализма и обезбеђене егзистенције под патронатом државе.
КЕРИ ПРОТИВ RUSSIA TODAY
То не вреди само за медије, већ за готово свако пословање. Одличан пример су банке, које би наводно требало да буду темељ капиталистичког система, док се у стварности спасавају “социјалистичким” методама. То је најпокваренији модел који можемо имати а своди се на – “социјализам за нас, капитализам за вас”.
Ако погледамо медијску ситуацију на глобалном нивоу, она се увелико претвара у рат између Истока и Запада, а криза око Украјине постаје снажан катализатор тог сукоба. Амерички државни сектретар Џон Кери жестоко се обрушио на руски државни канал РТ, оптуживши га за пласирање пропаганде.
“Државно спонзорисани пропагандни мегафон руска мрежа РТ постављена је да промовише фантазије председника Путина о томе што се догађа на терену у Украјини. Готово сав свој програм подредили су пропаганди и извртању чињеница о томе што се догађа или не догађа у Украјини”, истакнуо је Кери.
Незгодно је кад такве коментаре даје Џон Кери или било ко из САД. За Керија и њему сличне право новинарство је оно које само препричава и подржава њихове ставове, нешто попут целе палете америчких медија, који се разликују само у финесама домаће политичке сцене, док су према спољним питањима савршено синхронизовани без икаквог опречног става.
У САД су се медијске корпорације стопиле у неколико гигантских транснационалних корпоративних тела. Свако ново стапање било је додатни ударац медијској демократији у САД. Осим тога, америчка реакција на неподобне медије увек је била агресивна и жестока. Док је катарски државни канал Ал-Џазира још осуђивао америчке инвазије почетком прошле деценије, осетили су сву силу америчког неслагања. Канцеларије Ал-Џазире у главном граду Авганистана уништени су у ракетирању америчких снага 13. новембра 2001. Исту судбину две године касније, 8. априла 2003, доживела је и њихова канцеларија у Багдаду, кад је у америчком ракетирању убијен новинар Тарек Аyоуб. Ефиласан метод? Можда, јер данас су ставови америчке спољне политике веома слични катарској државној телевизији. Али руску државну телевизију не могу, барем за сада, ућуткати ракетама.
МЕДИЈСКА ДЕМОКРАТИЈА У САД И РУСИЈИ
Упркос корпоративној доминацији провладиних медија у САД, медијска демократија је тамо ипак, за сада, снажнија него у Русији. Ниједан непристрасни посматрач не може тврдити да је Русија оличење медијске демократије. Могло би се констатовати да је знатно лошија медијска сцена у Русији резултат америчке агресивне политике и упумпавања новца у дисидентске организације, али то није неки изговор. Према организацији Репортери без граница у њиховом извјештају о слободи медија из 2013, Русија се налази на веома лошем 148. месту од укупно 179 земаља обухваћених истраживањем. Али неки би закључили – несумњиво захваљујући доминацији америчких медија – да се САД вероватно налазе у првих пет, што не би било тачно. САД су на 47. месту. Неке од медијски слободнијих земаља од САД су Боцвана, Гана, ЈАР, Папуа Нова Гвинеја, Намибија, Танзанија, Нигер, Јамајка. Врх лествице заузимају европске земље, нарочито скандинавске. То не значи да су ове земље препознате по својој објективности, већ по медијској слободи, другим речима – у једној Намибији медији ће слободније изразити свој став него у САД. Али, с друге стране, у САД ћете знатно лакше изразити свој медијски став него у Русији, која се налази свега пар места испред једне Турске, која је за време владавине Ердогана постала појам репресије против слободе новинарства.
То је што се тиче локалне ситуације, али, ако гледамо глобално, имамо једну сасвим другачију арену, у којој су до сада САД имале апсолутну доминацију, коју су сада угрозиле велики медијски државни апарати као што су руски РТ, ирански Пресс ТВ, а и кинески државни канали постају све утицајнији мада се Кина налази на готово самом зачељу медијских слобода, на позицији 174. од 179.
Ако надолазећи државни канали и имају циљ да промовишу стајалишта својих држава, а имају, значи ли то да су нерелевантни? По којој логици? Па амерички канали – мада у приватном власништву провладиних корпорација – промовишу искључиво америчка стајалишта већ деценијама. Осим тога, чињеница да државни канал пласира информације кројене у складу са својим агендом, не мора да значи да су те информације саме по себи нетачне. Заправо, зависи од ситуације. У контексту украјинске кризе било би глупо и наивно на прву веровати свим информацијама које стижу од руског РТ јер је јасно да у овом случају РТ има задатак да свим силама брани агенду због које и постоји. Али, кад новинари РТ покривају протесте незадовољних радника у земљама ЕУ или Occupy Wall Street, протесте у САД, често су једина међународна ТВ кућа која то чини, док се западни медији понашају као да се ништа не догађа. Закључак је једноставан: треба нам што више међусобно контрадикторних глобалних медија ако желимо бољу глобалну медијску демократију. Што их је више биће све опрезнији да пласирају измишљотине због страха да ће их ови други раскринкати.
ДИВЕРСИФИКАЦИЈА ЈЕ УСЛОВ
Разумљиво је да је Џон Кери љут и фрустриран популарношћу РТ и чуди да још није кренула репресија против тог канала као што је у Европи гушен сателитски сигнал иранског Press ТВ. Они који се иза тих потеза крију чињеницом да у Ирану не постоји медијска слобода су лицемери који не умеју да се носе са опречном информацијом и делују силом, а то нема никакве везе са демократијом. Локална и глобална медијска демократија су две различите ствари, исто као и локална и спољна политика. Нешто што је лоше локално не мора бити лоше глобално. У политици свакако имамо такве примере, рецимо либертаријански покрет у САД – он је за локално становништво сигурно лош јер често промовише “капитализам на стероидима”, али за спољну политику је итекако позитиван јер позива на прекид свих америчких војних интервенција.
Кери је у праву кад каже да РТ промовише прокремаљске ставове, али, ако жели да то назове пропагандом, онда исто вреди и за његове CNN, FOX News, ABC, MSNBC и друге. А, ако има неки посебан презир према државним каналима, могли би га питати шта мисли о једном BBC, можда највећем државном каналу на свету.
Упркос честој пристрасности њиховог извештавања, нико разуман не жели гашење CNN или BBC. Медијска демократија на глобалном нивоу може да постоји само кроз широки медијски диверзитет. Да је Кери велики демократа, што очито није, зазивао би нове РТове и прesтвове јер тренутно је глобална медијска сцена и даље у великој доминацији америчких медија. Али то би ускоро могло да почне да се мења – кинески глобални медији тек ступају на сцену а ускоро се очекује да и Бразил постане међународни глас са каналом на енглеском језику, па чак и кубанска енглеска верзија канала Пренса ТВ има своју улогу у глобалној медијској демократији.
САД реагују агресивно јер се налазе пред горким периодом прихватања чињенице да су бројни њихови монополи угрожени, од медијског, економског до валутног. Прави изазов за све изазиваче биће како да повећају глобалну демократију, а да највећи монополиста нову конкуренцију не почне да гуши сировом силом. То је уједно и највећи разлог зашто је криза у Украјини толико опасна. Сукоб између једнополарног и мултиполарног света осећа се већ на свим нивоима, и то је суштина ових тензија, па и медијских ратова и неприкладних изјава којима смо сведоци.
(Advance)
