Одлазак мистерије, песника и великог револуционара – Субкомандант Маркос „одлази заувек“: Прича о устанку мајанског становништва и лидеру покрета ЕЗЛН чији је идентитет од оружане побуне 1994. до данас остао непознат.

Један од најпознатијих револуционара Латинске Америке који је повео устанак аутохтоних становника (Маје) на југу Мексика у покрајини Чиапас, Субкоманданте Маркос , чији идентитет још од оружане побуне 1994. никада није откривен (увек је преко лица носио скијашку маску ) поручио је како се повлачи са своје функције те како ће „нестати заувек“. „Одлучили смо како Маркос више не постоји“, написао је у великом писму које је објављено јуче на страницама покрета Запатиста те га је прочитао пред присталицама. Истиче како је ово његова последња порука.

Маркос је оповргнуо гласине да је болестан. Наводи како се повлачи како би ослободио простор за нову генерацију побуњеника који ће преузети водство над покретом који и даље држи знатан део територије дубоко унутар покрајине Чиапас мада никада нису успели да прогласи политичку аутономију, бар не још. Верује се како Запатиста покрет броји око 3,000 чланова, но десетине хиљада становника покрајине Чиапас одани су покрету.

Покрет Запатиста – који је име преузео по мексичком револуционарном хероју Емилијану Запати – од устанка 1994. до данас постао је један од најважнијих симбола отпора и извор инспирације многим револуционарима широм света.

Дан који ће остати трајно записан у историји Мексика, али иу историји глобалног отпора, бити ће 1. јануар 1994. Наиме, тог дана на снагу је ступио споразум о слободној трговини између Мексика, САД – а и Канаде (НАФТА). Истог дана Субкоманданте Маркос покренуо је војску мајанских фармера која је добила назив Запатистичка војска народног ослобођења ( ЕЗЛН ).

Заузели су територију на југу земље, покрајину Чиапас, те прогласили „рат против мексичке државе“, мада је тај рат примарно био одбрамбене природе против војске, парамилитарних група и корпоративне интрузије у Чиапасу.

Борбе су избиле већ ујутро на Нову годину 1994. Наоружани Запатисти, њих око 3,000, заузели су насеља и градове у покрајини Чиапас. У неколико градова су напали и спалили полицијске станице и касарне те ослободили затворенике из затвора.

Првог дана остварили су велики успех, но још 2. јануара на њих креће мексичка војска те избијају жестоки сукоби у којима су Запатисти претрпели велике губитке те су се морали повући у џунглу.

Примирје је прихваћено 12 јануар те је трајало све до фебруара 1995. Када је војска изненадно поновно напала територије који су и даље били под контролом ЕЗЛН – а. Но, на крају војска није остварила главни циљ – никада нису успели ухватити вођство ЕЗЛН – а, као ни њиховог лидера Маркоса.

Током година ситуација се смирила и променом водства у Мексику дошло је до нових примирја. У међувремену ЕЗЛН су одустали од оружане борбе те су прихватили друге методе отпора, укључујући и важан сегмент сарадње са међународним покретима солидарности.

У Мексику се прошле године на власт поново вратила злогласна проамеричка странка ПРИ што би могло довести до нове ескалације тензија у јужној регији Чиапас.

Кроз све ове године лидер ЕЗЛН – а, анонимни портпарол Субкоманданте Маркос , постао је готово митска фигура. Његов прави идентитет никада није откривен јер се у јавности увек појављивао маскиран, често пушећи лулу. Мексичке власти верују како му је право име Рафаел Себастијан Гуилен Вићенте, но та информација никада није потврђена. Познато је како није припадник аутохтоног народа Маја.

Неки га називају „пост – модерним“ Че Геваром. Познати аргентински револуционар Че Гевара често је виђен на бројним муралима и плакатима уз Маркоса широм покрајине Чиапас.

Маркос је такође и препознати аутор. Током година написао је преко 200 есеја и објавио 21 књигу у којима документује своја политичка и филозофска становишта.

Политичка филозофија ЕЗЛН – а се може описати као амалгамација марксизма, анархизма и либертаријанског социјализма, мада вођство ЕЗЛН – а одбацује свако категоризирање.

Један од познатијих есеја Субкомандантеа Маркоса је свакако и његов есеј о „Четвртом Светском рату“. Наиме, он констатује да је Хладни рат, сукоб између капитализма и социјализма, заправо био Трећи светски рат, те како је Четврти светски рат почео доминацијом неолиберализма и глобализације.

Ову нову врсту глобалног рата Маркос је овако описао:

„Ако је Трећи светски рат био конфронтације између капитализма и социјализма на бројним местима и уз различите нивое интензитета, Четврти светски рат водити ће се између финансијских центара, на глобалном нивоу, и уз огроман и константан интензитет. Економска глобализација је створила огромно разарање кроз финансијску политику.

Пред крај Хладног рата капитализам је развио једно страшно оружје: неутронску бомбу, оружје које може уништити сав живот, а да зграде остану читаве. Но, у време Четвртог светског рата, ново чудо је откривено: финансијска бомба. За разлику од оних које су бачене на Хирошиму и Нагасаки, ова нова бомба не уништава само градове, намеће смрт, терор и јад оних који тамо живе – ова нова бомба трансформише своју мету у само још један део слагалице економске глобализације.

Све културе које су створене од стране нација – поносна аутохтона историја Америке, бриљантна цивилизација Европе, мудра историју азијских нација, богатство предака Африке и Океаније – све то уништава амерички начин живота. Неолиберализам намеће уништење нација и групе нација како би их поново изградио према сопственом јединственом моделу. Ово је планетарни рат, најгоре и најокрутније врсте, рат који се води против људског рода „.

Маркос је у својим текстовима изразио велико дивљење према Фиделу Кастру и Че Гевари. Позитивно гледа и на Ева Моралеса, док је за покојног Хуга Чавеза истицао да је превише милитантан, мада му је признао да је учинио велике ствари за Венецуелу. С друге стране председника Никарагве, Даниела Ортегу, као и бившег председника Бразила Лула да Силву, назива „издајницима који су издали своје идеале“.

Но, легендарни и мистериозни Маркос очигледно нема амбиције да постане дуговечни лидер као неки други хероји латиноамеричке револуције. Свестан је да је учинио све што је могао и да ће други сада морати да наставе оно што је он заједно са присталицама започео на Нову годину 1994. О колико се понизном човеку и идеалисти ради довољно нам говори чињеница да никада кроз ових 20 година није одлучио да открије свој идентитет, мада је и без тога већ стекао легендарни статус једног од највећег  хероја латиноамеричке револуције.

У свом последњем, обраћању својим људима, свим људима и свету, Маркос ће – познавајући његов стил – заиста заувек „нестати“, баш као што је и рекао. Отићи ће како нити један лидер до сада никада није. Из анонимности је дошао, повео народ у борбу правичну, свету оставио трајни дух борбе и револуције, да би након 20 година се једноставно понизно захвалио на прилици да учествује у нечему већем од себе самога. Дакако, тешко је притом игнорисати романтичност Маркос улоге и његове последње одлуке.

Његово последње писмо, које је прочитао пред присталицама, сигурно ће се још дуго да памти. Преносимо кључне сегменте:

„Борба за људскост против неолиберализма је била и јесте наша, као и свих оних који се боре од испод. Против смрти, ми тражимо живот; против тишине, ми тражимо речи и поштовање; против амнезије, ми тражимо сећање; против понижавања, тражимо достојанство; против израбљивања, побуну; против робовласништва, слободу; против наметања, демократију; против криминала, правду.

Рат који смо водили дао нам је привилегију да нас чују они, близу и далеко, искрених срца и ушију. Ствари је недостајало, још недостаје, но успели смо скренути пажњу. Тада смо били приморани да дамо одговоре на питање: ‘ Шта даље? ‘. Изгледало је као да је наша једина судбина била и још јесте – убити или бити убијен.

Морали смо поново да изградимо пут живота којег су нам они одозго сломили и настављају да ломе – пут не само за аутохтоне заједнице, већ и за раднике, студенте, наставнике, омладину, сељаке.

Морали смо или жртвовати своју крв за пут према моћи којег су нам показивали други, или да окренемо очи и срца према нама самима – аутохтоном становништву које чува Земљу и успомене.

Наша дилема није била између преговарања и борбе, већ између умирања и живљења. Изабрали смо живот, но усред рата – који није био нимало мање смртоносан чак и када је био пригушен.

Нема сумње како има оних који сматрају наш избор погрешним – да ниједна војска не може да донесе мир. Та претпоставка је, на много начина, тачна, али – главни разлог зашто смо одабрали наш пут је тај што би без борбе престали да постојимо. Можда смо погријешили што смо одлучили култивисати живот уместо да славимо смрт ( оп.а. Маркос се овде реферира на почетак оружане побуне ЕЗЛН – а која је имала циљ да прошири се целим Мексиком, но када се испоставило да је то немогуће, утаборили су се на простору јужне регије Чиапас тена крају прихватили примирје с мексичким властима). Ту одлуку смо донели гледајући једни друге, слушајући једни друге – јер ми смо колектив. Изабрали смо побуну. Другим речима, изабрали смо живот.

Ако је бити доследан пут у неуспех, онда је недоследност пут према успеху – пут до моћи. Но, ми не желимо то. То нас не занима. Унутар ових параметара, ми преферирамо неуспех уместо успеха.

У ових 20 година догодиле су се бројне комплексне промене у ЕЗЛН – у. Неки коментатори су то видели као генерацијску промену. Када је наша борба кренула многи су били мали или се још нису нити родили. Но, код нас нису приметили промене као што су трансформација из средње класе у аутохтоне сељаке, из мешане расе у аутохтону и – што је најважније – из револуционарног вођства у послушну владавину. Култ индивидуалности се развија у таквом водству до својих фанатичних екстрема. Тада настаје левичарски расизам који за себе тврди да је револуционаран. ЕЗЛН није то и због тог разлога не може свако постати Запатиста.

Ми нисмо били такви – узели смо власт одозго и одоздо градили. Уместо професионалне политике водимо дневну политику. Уместо водства имамо народ. Уместо полне маргинализације имамо директно учешће жена. Уместо да се изругујемо другима, ми славимо различитости.

У јутро првог дана јануара 1994. војска дивова – аутохтони побуњеници – протресли су свет када су се обрушили на градове и насеља региона Чиапас. Неколико дана касније, док је крв наших палих бораца и даље била на улицама, схватили смо како они ван нису нас видели. Гледали су аутохтоне заједнице озгора, гледали су нас понижене, њихова срца нису разумела нашу часну побуну. Уместо тога, фокусирали су се само на једну особу мешане расе која је носила подкапу. Тада су наши представници схватили: „Они виде ствари само на њиховој нивоу, мали као што јесу. Ставимо некога на њихов ниво, нека гледају њега и кроз њега нека виде нас“.

Тако је почео комплексни маневар одвраћања пажње: магични трик који је уједно био и страшан и фантастичан. Несташни потез којим је наше аутохтоно срце и мудрост изазвало модернизам у његовом упоришту – медијима. Конструкција особе која се зове Маркос је почела.

Покренули смо неколико иницијатива како бисмо пронашли саосећајне уши – оних који су као ми и они који су различити од нас. Тражили смо и тражили, али није нам ишло. Све до Шесте Декларације Лакандон Џунгле (оп.а. Манифест ЕЗЛН – а објављен у јуну 2005. у којем истичу своју визију Мексика и света – позива се све људе света који „више вреднују људскост од новца“ да им се придруже) – најважније иницијативе коју смо икад покренули – тада смо коначно успјели ступити у контакт с људима који су били спремни погледати нас у очи, поздравити нас, загрлити нас.“

„Према нашим уверењима и пракси, побуна не треба да има лидере, личности, месије нити спаситеље. Да бисте се борили морате само имати осећај срама, одређени ниво поштовања, и јако пуно организације. Све остало само помаже колективу или не помаже никако.

Неправда има толико имена и изазива толико крикова. Али немојте заборавити, док једна особа шапће, друга вришти. Ако их слушамо, можемо пронаћи пут који ће неправду да претвори у нешто плодно. Требамо само спустити главу и подићи срце. Правда коју ми тражимо је стална и константна потрага за истином.

Проглашавам да Субкоманданте Маркос више не постоји. Кроз мој глас он више неће да говори у име Запатистичке народно ослободилачке војске“.

Многи се питају, да ли је ово заиста крај Маркоса? Или ће се овај свестрани лидер склон алегоријама, који је и раније знао на неко време „нестати“ са позорнице, вратити под неким другим именом, у некој другој улози? Могуће, но Субкоманданте Маркос као икона од данас више очигледно не постоји, али сигурно је и даље ту, посматрати ће развој ЕЗЛН – а из прикрајка у нади да су његове теорије кроз 20 година биле довољно утицајне да би стасало ново ЕЗЛН вођство, спремно на нове борбе, како на нивоу Мексика, тако и на нивоу света.

Прича о ЕЗЛН – у је једна од највећих прича нашег времена која се тако ретко спомиње, често у посве погрешном контексту. Па и данас многи медији преносе како „лидер ЕЗЛН – а“ одлази те спекулишу како ће покрет даље деловати. Многима од њих није јасно како ЕЗЛН никада није ни имао лидера. Митски Субкоманданте Маркос данас одлази у „пензију“, као и историјски италијански лидер из 19. века Ђузепе Гарибалди, одлучио је остатак својих дана провести негде у миру, далеко од дневне политике и сукоба који тек долазе.

Маркос , ко год да је, без имало жеље за личном славом, личном препознатљивошћу, учинио се „бесмртним“ овим потезом. Мада звучи као интригантна игра – чак и сада већ непостојећи Субкоманданте Маркос сам себе у опроштајном писму назива „магичним триком“ којиме су одлучили привући пажњу света – ЕЗЛН је истински револуционарни покрет који даје толико одговора свима онима који су након Хладног рата (или га како Маркос зове – Трећег светског рат ) изгубили сву наду у социјализам као бољи пут.

ЕЗЛН 2014.ЕЗЛН, тј „Запатизам“, је еволуирао као теорија створена на рушевинама пропалих покушаја. Маркос упозорава на „левичарски расизам“, заправо на екстремну корупцију појединаца који на себе преузимају „дужност“ вођења народа.

Запатизам заиста није ни комунизам ни анархизам, како и сами чланови тврде, то је покушај стварања једног бољег друштва на основу класичних основа које увек на прво место стављају човека и људскост. Ако ЕЗЛН може наставити, а засигурно хоће, даље само са успоменом на Маркос, а који више није ту (али јест), то ће бити успех немерљивих размера јер историја нам је показала шта се с добрим покретима дешава када лидер више није присутан.

И без Маркоса, који сада одлази у „заслужену пензију“, покрет ЕЗЛН ће се засигурно да настави да развијакао што то чини већ више од 20 година. Њихово питање и њихова борба се успевају да пробију и до најудаљенијих делова света, што им је одувек и био циљ. Њихова борба јест везана уз регион Чиапас, али њихова идеја је уистину аутентичног револуционарног интернационалног предзнака мада им неки револуционари замјерају чињеницу да су одустали од оружане борбе против мексичке државе те се посветили примарно одбрани своје територије.

Што се тиче мистериозног Маркоса, он осећа да је рекао све што је требало да каже, наклонио се свима и сада нестао исто као што се и појавио пре 20 година.

(Адванце)

Oznake: analiza, Meksiko, oružana pobuna, Subkomandant Markos, F. Vuković, Čiapas