Pročitaj mi članakSan mnogih crnih Južnoafrikanaca o boljem životu posle aparthejda nije se ostvario – milioni i dalje žive u teškom siromaštvu. Poslednjih godina im se u bedi, sve više pridružuju i – belci.
Јужна Африка има дугу историју дискриминације и апартхејда: Између 1950. и 1994. године, расна сегрегација у тој земљи била је институционализована системом апартхејда. Бели колонисти и касније владајућа класа белаца, користили су богатство земље на штету не-белих Јужноафриканаца који чине 90 одсто становништва. Црначка сиротињска насеља, тауншипс, постала су синоним неправедног система, али и отпора апартхејду.
Данас, упркос томе што је систем промењен, сан многих црних Јужноафриканаца о бољем животу после апартхејда, није се остварио. Милиони и даље живе у тешком сиромаштву. У намери да то промени, влада је у последње две деценије приоритет у запошљавању и пружању социјалне помоћи давала не-белцима. И опет има губитника – у Јужној Африци сада хиљаде породица белаца живи у сиротињским насељима.
Половина становништва живи у беди
У Јужној Африци не постоји консензус о броју белаца који живе у сиромаштву: институције за социјалну помоћ процењују да их је око 400.000, док влада оперише са десет пута мањом бројком. Укупно се око 12 милиона људи сматра сиромашним – то је половина становништва Јужне Африке.
Крајем деведесетих година, неки белци који су осиромашили почели су нелегално да заузимају земљу. Мања насеља прерасла у оно што се данас зове wхите сqуаттер цампс. Вец́ина тих сиротињских насеља белаца концентрисана су на периферији Јоханесбурга, економског центра земље.
Мунсивил је некада било насеље црнаца, али су 2015, породице белаца почеле да се насељавају одмах поред њега. Данас ту живи око 300 белаца. Осећа се мирис парафина, нема струје. Већина људи кува на отвореној ватри, храна мора одмах да се конзумира, јер нема фрижидера. Када падне киша, путеви се претворе у блато.
Незапосленост је велики проблем. Стефани Лансен каже да је њен муж посао тражи већ осам година. „Белцима је веома тешко да нађу посао. Мој муж свакога дана покуша да дође до новца за храну, скупља отпад, старо гвожђе… Сав новац трошимо на храну, свеће…“
Ли Ду През, директорка невладине организације Пројекат за помоћ породицама у Јужној Африци, објашњава пораст броја маргинализованих белих Јужноафриканаца који живе у нехуманим условима.
„Имамо много сиромашних белих људи због закона који фирмама забрањује да запошљавају беле људе. По закону за економско јачање црнаца, у фирми мора да буде 75 одсто црнаца. Онда долазе Индијци и сви други. Белци су последњи на листи за добијање посла.
Имамо белу децу која су рођена у такозваној нацији дугиних боја, после 1994. Али ти млади су прогањани због боје коже. Родитељи не могу да нађу посао и та деца живе у сиромаштву. Они су кажњени за оно што се догодило у време апартхејда. Многи то зову обрнути-апартхејд. То није апартхејд, већ се може рећи да постоје сиромаштво и сегрегација…“
Проблем није боја коже
Тешкоће са којима се суочавају белци, сличне су онима које имају и црнци. Рофхива Мбенгва је црнац из Мунсивила. Има је 32 године и заједно са супругом и ћерком живи у лименој бараци, одмах поред насеља сиромашних белаца. Као и његове комшије белци, и он такође не може да нађе посао. И то тако већ шест година. Заиста је фрустриран.
„Каква ће бити будућност мог детета? Она нема новац за ужину или ручак, и како може разуме оно што се ради на часу ако не једе. Зашто нема шта да једе? Зато што ја немам посао. Боримо се живот. Нисмо безбедни. Погледајте пут, то је опасно место.“
Само половина од око 12 милиона људи у Јужној Африци који живе у сиромаштву, има право на социјалну помоћ. Више од четвртине радно способних људи је незапослено. За политичког аналитичара Томаса Блејзера, разлог за недостатак радних места није само боја коже: „Свима је тешко, а не само белцима. Има многоструко више црнаца који траже посао. Али у Јужној Африци сви кажу: то је зато што сам црнац или то је зато што сам белац.“
Власти неће ништа да промене
Власти кажу да имају стратегију за повећање броја радних места у земљи и да је тренутна политика запошљавања и даље потребна, ради група које су у прошлости биле маргинализоване.
Јужна Африка је највећа економија у Африци, али половина популације и даље живи у сиромаштву. Потребно је још много тога да се уради како би се остварила визија Нелсона Манделе о благостању и равноправности за све грађане Јужне Африке.
