Pročitaj mi članakAmerikanci će, nekoliko meseci nakon Francuza, morati da se povuku iz Nigera, a za sobom će ostaviti jednu od najsofisticiranijih vojnih baza na Crnom kontinentu
Након вишемесечних преговора и покушаја америчких званичника да спрече неминовно, пре неколико дана коначно је потврђено оно чега су се многи у Вашингтону прибојавали – америчке трупе ускоро ће морати да напусте Нигер.
„Губитак базе у Нигеру компликује способност Пентагона да постигне безбедносне циљеве САД у региону“, рекао је неименовани званичник Пентагона, пренео је „Волстрит џорнал“.
Нови дебакл америчке спољне политике на тзв. Глобалном југу дошао је неколико месеци након што су се и Французи повукли из те западноафричке државе, а њихов неславни излазак поздравиле су колоне усхићених грађана наоружаних заставама Нигера и Русије.
Откако је војна хунта преузела власт у Нијамеју крајем јула прошле године, Нигер – који је деценијама важио за једног од најпоузданијих француских и америчких савезника у региону – окренуо је леђа својим доскорашњим партнерима и ојачао сарадњу са оближњим Малијем и Буркином Фасо, али и са Русијом и Кином.
Одлуци о протеривању америчких трупа претходила је посета помоћника државног секретара САД за афричке послове Моли Фи и команданта афричке команде америчке војске, генерала Мајкла Ланглија, коју су у Вашингтону најавили и пре него што је Нијамеј на њу пристао.
Према писању америчких медија, њихов приступ током читаве посете је био крајње снисходљив, а Американци су на самом почетку разговора своје домаћине вербално напали због окретања према Русији и, у мањој мери – Ирану.
Посета је убрзо окарактерисана као потпуни фијаско до те мере да је лидер хунте Абдурахман Тијани одбио да се састане са изасланицима из Вашингтона. Тако је пропао последњи покушај Вашингтона да приволи (или прецизније, да натера) хунту у Нијамеју на сарадњу.
Зашто је Нигер важан за Американце
Повлачење из Нигера неће представљати удар само за амерички престиж – оно ће имати и врло реалне последице на могућност Вашингтона да пројектује своју војну моћ у Западној Африци, пре свега због губитка кључних војних база.
У Нигеру је распоређено око 1.000 америчких војника, што га чини државом са највећим америчким војним присуством у Западној Африци.
У центру пажње налази се америчка војна база 201, која се налази у пустињи на северу Нигера, око пет километара јужно од града Агадеза. Реч је о највећем комплексу који је америчка војска изградила самостално и који је отворен 2019. године, у чију изградњу је Пентагон уложио 110 милиона долара.
База је примерно коришћена као место полетања дронова MQ-9 „рипер“, који су надгледали већи део Западне Африке. Како ствари стоје, Американци би ускоро могли да остану без своје највеће и најскупље војне базе у региону.
Према писању „Волстрит џорнала“, Пентагон је већ најавио да ће своје трупе преместити у друге земље у региону, попут Мауританије, Сенегала, Обале Слоноваче и Нигерије.
САД су желеле да војску пошаљу и у Чад, али су наишли на негативан одговор тамошњих власти.
Западна Африка је последњих година постала епицентар исламског фундаментализма, а процењује се да је у борбама са џихадистима погинуло око 35.000 људи од 2017. године.
Управо је немогућност цивилних влада у региону Сахела и њихових западних савезника, пре свега Француске и САД, да спрече ескалацију насиља довела до јачања антизападног расположења међу локалним становништвом.
То незадовољство су искористили припадници оружаних снага, који су државним ударима преузели власт у Нигеру, Малију, Буркини Фасо и Гвинеји.
Поделе на Западу око будућности сарадње са хунтом
Након иницијалног притиска западних земаља и њихових афричких савезника на хунту у Нигеру, који није дао резултата, неслагања међу савезницима су временом постајала све израженија.
Док су Французи остали бескомпромисни у свом ставу да војска мора да се повуче и врати свргнутог председника Мухамеда Базума на власт, друге европске земље, попут Немачке, Шпаније и Италије, заузеле су умеренију позицију и позвале су на успостављање сарадње са хунтом.
Американци су у први мах покушали да заузму неку весту „средње“ позиције – што се видело у њиховом одбијању да смену власти у Нигеру назову „пучем“ скоро три месеца. Та одлука је онемогућила Американцима да наставе војну сарадњу са Нигером, а хунту је подстакла да се још више окрене ка Русији.
Вашингтону није помогао ни снисходљив, могло би се рећи и неоколонијални, приступ својих дипломата, који је наишао на хладан пријем у Нијамеју.
Економска заједница држава Западне Африке (ЕКОВАС), блок земаља предвођен Нигеријом који је непосредно након пуча Нигеру претио војном интервенцијом, такође је ублажио приступ, пошто су крајем фебруара укинули санкције против Нијамеја.
Иако су у ЕКОВАС-у тврдили да су санкције укинуте „искључиво из хуманитарних разлога“, чињеница да хунта није испунила ниједан услов тог западноафричког блока указује да је њихова стратегија максималног притиска доживела фијаско.
У међувремену, Нигер је ојачао сарадњу са Малијем и Буркином Фасо – са којима је формирао Савез држава Сахела – као и са Русијом, са којом је у јануару постигао споразум о војној сарадњи. Москва је, такође, послала групу војних инструктора у ту западноафричку државу.
