Pročitaj mi članak
Како време одмиче кинеске власти са све већим нестрпљењем ишчекују промену снага у свом дворишту. То никако не значи да Кинези имају војно и економски дораслог парњака међу комшијама. Пре ће бити да остало „друштво из краја” на својој страни има најјачег савезника што мрси планове Пекинга.
У Кини су се ове недеље упалиле лампице упозорења када је амерички војни разарач прошао близу спорних области у Јужном кинеском мору, што су партијски органи оценили као претњу за суверенитет земље. Један кинески адмирал је у поруци америчком колеги оценио да, ако се овакви инциденти понове, они могу да проузрокују ратну искру.
ДВЕ СТРАНЕ НОВЧИЋА
Америчка акција није била изненађење. Најаве су се већ неко време могле пронаћи и у западној штампи, а њихова заједничка порука могла би бити да Вашингтон жели да опипа пулс поморске моћи Пекинга. САД су се у погледу спора Кине и суседа у Јужном кинеском мору определиле за политику незаузимања отвореног става, али инсистирају на томе да би задовољење правде требало потражити кроз преговоре и међународну арбитражу. Некако симултано са америчком „екскурзијом” Стални арбитражни суд у Хагу се прогласио надлежним за спор у Јужном кинеском мору који су Филипини покренули против Кине. Пекинг је одбио са учествује у процесу, али је због потеза суда прву рунду тешко укњижити као поен за њега.
Кинеска одлука да оснажи поморско присуство онеспокојава Америку. Многи се слажу да је за америчку сепериорност у међународним односима много већа опасност Кина неголи Москва. Надигравање са Русијом у Украјини и Сирији, као и ово са Кином у Азији у суштини су две стране истог новчића.
Пекинг је у мају усвојио војни документ којим много већи значај придаје морнарици, што је крај доктрине по којој традиционално примат даје копненим снагама. Међу циљевима, које је по свој прилици поставила, кинеска армија ће настојати да заштити виталне економске поморске путеве, да успостави доминантно присуство у Јужном и Источном кинеском мору, као и да стекне могућност да интервенише било где кад процени да су њени интереси угрожени.
Ни Пентагон није седео скрштених руку. У августу је представљена нова Поморска безбедносна стратегија за регион Азије и Пацифика у којој су наглашени аспекти заштите слободе на морима, промовисања поштовања међународних права и закона. Ипак, испод обланди исполираног дипломатског језика порука је јасна: Америка је једина војна и поморска сила у региону и не либи се да то свима стави до знања.
Још од Другог светског рата америчка поморска надмоћ је само једном, и то накратко, доведена у питање. Совјети су, наиме, седамдесетих година прошлог века изградили импресивну флоту, али је и то било кратког даха. Слично је и са Кином – укупан војни буџет државе нешто је виши од америчког буџета само за морнарицу. Но, то није разлог да искусни стратези у Пентагону, и поред очигледне супериорности, не пропусте да региструју свако па и најмање подизање главе у региону.
Трагове превентивног обуздавања Кине ваља препознати у поморској вежби „Малабар” у Бенгалском заливу чији су, од 1992. године, стални учесници САД и Индија. Од пре неколико дана нова стална чланица ових војних маневара постао је – Јапан.
НОВА РЕАЛНОСТ У ТРОУГЛУ
Без обзира на то да ли се гледа из Вашингтона, Пекинга или Лондона, тешко је отети се утиску да је помпезна посета кинеског председника Си Ђинпинга Великој Британији означила важан геополитички обрт. „Најцрвенији од свих црвених тепиха” који је најоданији амерички савезник распростро за највећег ривала САД изазвао је много подозрења у Вашингтону. Нико није вичан помпи и раскоши као британска краљевска породица, нити би икоме такав третман боље дошао за прилике код куће до ли лидеру комунистичког џина. Рекло би се „вин-вин” ситуација, сви задовољни. Елемент који недостаје да би једначина била савршена јесте зелено светло Вашингтона. На менију на свечаном банкету који је у Сијеву част у Бакингемској палати приредила краљица недостајала је само порција горких залогаја за Кинезе – људска права и преиспитивање кинеског дејствовања у регионалним водама. Одлука Лондона да се у комуникацији са Пекингом стриктно држи пословних тема и на све начине инсистира на лансирању „златне ере” у односима две империје – старе и нове – наљутила је традиционалне савезнике преко Атлантика.
Британци су сумњичавост Американаца, али и Јапанаца и Немаца, први пут побудили када су, супротно одлуци групе најразвијенијих светских економија Г-7, одлучили да се прикључе Азијској банци за инвестиције у инфраструктури. Понашање ни по чему налик ономе које је златно доба доживело за време Тонија Блера којем је сервилно понашање према Белој кући прибавило поспрдну етикету Бушове пудлице. Нову реалност је можда најбоље ухватио карикатуриста „Њујорк тајмса” нацртавши енглеског булдога који се отргао са узице Ујка Сема и сада шени пред кинеским мандарином који му добацује крекере.
(Политика – Драган Вукотић)
