Pročitaj mi članak
(Н.Бабић)
Амерички челници проводе политику која спада у категорију економског самоубиства
Ноам Чомски, светски познати амерички лингвиста, филозоф, историчар и политички активиста који више од 50 година ради као професор на универзитету МИТ (Massachusetts Institute of Technology) недавно је учествовао на симпозијуму о економији у Бостону и одржао получасовни говор у коме је објаснио актуелну економску ситуацију у САД. Оно што је Чомски рекао могло би се сажети у наслов: Како уништити економију и целокупно друштво у три једноставна корака, што је, према његовом мишљењу, случај са “самоубилачким америчким моделом, на којем политичка елита системски ради неколико генерација”.
“Претпоставимо да смо из неког перверзног разлога заинтересовани да уништимо целокупну економију и друштво. Што је још занимљивије, узмимо да смо одабрали најбогатије и најмоћније друштво у историји, друштво које има неупоредиве предности у односу на друге земље, оно које нам је на располагању, наиме, наше сопствено”, овим је речима Чомски почео своје излагање.
Тренутна економска ситуација у САД је, према његовом мишљењу, више него јасна, посебно ако погледамо ниска буџетска издвајања на савезном нивоу за истраживање и развој и растући јаз између најбогатијег дијела од један одсто становништва и свих осталих грађана.
Чомски тврди да актуелна ситуација у САД није случај, него последица једне системске политике која се проводи неколико деценија.
„Овај систем је апсолутно дисфункционалан. Расположиви ресурси се не користе онако како би требало, а економија није осмишљена како би се задовољиле људске потребе. Све што се догађа није дошло нагло, као торнадо, него је резултат намерне политике, коју води последњих неколико генерација. То је политика која ће сигурно довести до урушавања америчке и других економија и која ће погодити огромну већину становништва”, тврди Чомски.
Међутим, поставља се питање како је могуће да једна тако снажна економија као америчка ипак пропада, што је неспорна чињеница?
УВЕРАВАЊЕ ЈАВНОСТИ
То се догодило у три једноставна корака, објашњава Чомски:
1. Смањењем буџетске потрошње за истраживање и динамични развој, чиме се зауставио напредак у информационој технологији и медицини;
2. Подривањем здраве економије земље, на једној страни, и подсицањем и фаворизовањем финансијских институција, на другој, које притом имају одрешене руке да крше законе, користе државна овлашћења и подцјењују ризике.
3. Системским уверавањем јавности да су одлуке о подсицању финансијских институција “рационалне“ и да неће имати никакав утицај на будућност.
“Амерички челници проводе политику која спада у категорију економског самоубиства”, рекао је Чомски.
“Уверавање јавности” је процес који служи како би већина Американаца веровала да је то што раде Стејт департмент и Конгрес најбоље по њих, и то је прилично сложен процес. Ту је Чомски посебно огорчен и почетком марта је у опширној анализи за АлтерНет изјавио да је “једино безбедносно питање које је важно за америчку владу да држи јавност у незнању”.
“Водећи принцип теорије међународних односа јесте тај да је држави највиши приоритет да осигура безбедност својим грађанима. Као што је својевремено изјавио стратег Хладног рата Џорџ Ф. Кенан, “влада мора створити услове да се обезбеде ред и правда, али и заједничка одбрана“. Тај предлог се чинио оправданим, али ако се боље погледа: безбедност за кога? За целокупно становништво? Само за државну власт или безбедност само за одређене групе? Безбедност државне власти је на врло високом нивоу, што се види у напорима које држава чини како би се заштитила од надзора сопственог народа.
У интервјуу за немачку телевизију је Едвард Сноуден је рекао да му је “преломна тачка била узјава шефа обавештајне службе (НСА) Џемса Клапера како непосредно после заклетве пред америчким Конгресом негира постојање шпијунског програма који је проводила НСА”. Сноуден је рекао да “јавност има право да зна све о тим програмима те да има право да зна оно што влада ради у њено име и то што влада ради против јавности саме”. Исто би се могло рећи за Данијела Елсберга, Бредлија Менинга и друге храбре људе који су следили та иста демократска начела.
ЛАЖИ АДМИНИСТРАЦИЈЕ
Став владе је сасвим другачији, и они тврде да “јавност те ствари нема право да зна јер би се тиме нарушила безбедност”. Постоји неколико добрих разлога да се буде скептичан према таквом одговору. Први је да су понуђени одговори увек предвидиви јер, кад јавност жели да сазна било што о раду владе, она се одмах позива на безбедност и било какав одговор који ћемо добити даће нам врло мало информација.
Други разлог за скепсу је сама природа доказа. Стручњак за међународне односе Џон Мершајмер пише да је “Обамина администрација у почетку тврдила да је шпијунирање које је вршила НСА одиграло кључну улогу у спречавању 54 терористичке завере против САД”, што значи да је за кршење Четвртог амандмана постојао добар разлог.
Знамо да је то лаж. Генерал Кејт Александер, директор НСА, на крају је пред Конгресом признао да он лично може да потврди само један успех, и то онај у коме су ухапшени сомалијски имигранти из Сан Диега који су терористичкој групи Ал-Шабаб у Сомалији послали укупно 8 500 долара. Сличан закључак је донео Одбор за надзор приватности и грађанских слобода, који је основала влада да истражи програме НСА и који је зато имао одобрен приступ тајним документима и високим безбедносним службеницима.
То је смисао безбедности, али безбедности којом је угрожено јавно мнијење, а не влада од откривања својих активности. То је врло добро објаснио политиколог са Харварда Семјуел П. Хантингтон, који је рекао: “Архитекте власти у САД морају да створе снажну силу која ће се осетити, али се не смије видети јер, само кад је у мраку, она је снажна, а, оног тренутка кад се изложи светлости, она почиње да испарава”. У САД али и другде архитекти моћи то знају врло добро. Из докумената са којих је скинута ознака тајности, на пример, јасно је колико је често за безбедност државне власти – никако за националну безбедност у правом смислу речи – главна брига домаћа јавност. Често се, правдајући то снажном потребом безбедности домаћег сектора, покушавају прикрити владине активности. Један од примера су погрешно приказани “споразуми о слободној трговини”, који су намерно криво приказани јер радикално крше начела о слободној трговини и трговини уопте а брину искључиво о правима инвеститора.
Ови се споразуми редовно преговарају у тајности, као и актуално Транспацифичко партнерство (ТПП). Срећом, они нису толико тајни захваљујући Викиликсу, који је објавио садржаје преговора између стотина корпоративних лобиста и правника који су писали детаљне одредбе споразума. “Амерички трговински представник је током преговора представљао корпоративне интересе, а не интересе америчке јавности. Врло је мала вероватноћа да ће будући преговори служити интересима обичних Американаца, а још мање обичних грађана у другим земљама које уђу у споразум”, изјавио је економиста Џосеф Е. Стиглиц.
ПОБУЊЕНИЧКА МАТЕМАТИКА
Корпоративна безбедност је сектор који је константна брига владине политике, што и не чуди обзиром на прворазредну улогу корпорација у обликовању те исте политике. Насупрот томе, постоје чврсти докази да безбедност домаћег становништва, тзв. “национална безбедност”, уопште није приоритет државне политике. На пример, програм предсједника Обаме о употреби беспилотних летелица је пуно гори од најгорих светских терористичких акција, а уједно је и програм који генерише кампању терора.
Генерал Стенли А. Меккристал, командант америчких и НАТО снага у Авганистану, кад је разрешен дужности, говорио је о “побуњеничкој математици“, потврђујући да свака невино убијена особа створи десет нових непријатеља. Сам концепт “невине особе” говори нам колико смо “напредовали” за последњих 800 година. За документ који познамо као Магна Царта, којим је утврђено начело презумпције невиности, некад се мислило да је темељ англоамеричког закона.
Непрофитна организација Тхе Брукингс Институт управо је објавила књигу Чичак и дрон, изврсну антрополошку студију о племенским друштвима, а поднаслов Акбара Ахмеда је: Како је амерички рат против тероризма постао глобални рат против племенског Ислама. Глобални ратни притисци репресивне владе виде се у нападима Вашингтона на племенске непријатеље. Акбар Ахмед упозорава да рат може да доведе до потпуног уништења неких племена, што ће имати тешке последице за земље у којима се то догоди. Таква опасност данас прети Авганистану, Пакистану, Сомалији и Јемену и, на крају, и самим Американцима. Племенске културе, истиче аутор књиге Чичак и дрон, темеље се на части и освети, и сваки чин насиља у тим племенским друштвима изазива протовнапад. Нападима на племена се улази у крвави зачарани круг напада и освете.
Експерт за међународне односе Дејвид Дан Хастингс тврди да су све софистикованије беспилотне летелице савршено оружје за терористичке групе. “Дронови су јефтини, лако их је набавити и поседују много квалитета, што их потенцијално чини идеалним средством за терористички напад у 21. веку”, објашњава Дан. Сенатор Едли Стивенсон Трећи, позивајући се на своју дугогодишњу службу у Обавештајном одбору америчког Сената, пише да су „сајбер-надзор и прикупљање података о појединцима део континуиране реакције на 9/11 и тада су терористи наилазили на готово универзалну осуду”.
КАМПАЊА ДРОНОВА
Америка се углавном гледа као земља која је у рату против ислама, против шиита као и сунита. Америка против ислама ратује на копну, беспилотним летелицама у зраку, у Палестини, од Перзијског залиева до Централне Азије. Немачка и Бразил су замерили нашим упадима у њихове комуникацијске системе, и шта је учињено? Одговор је да су само ојачале ионако растућа терористичка претња и међународна изолација.
Кампањом убистава беспилотним летелицама државна политика свесно угрожава националну безбедност. Исто вреди и за смртоносне операције специјалних снага. Од инвазије на Ирак се драстично повећао терор на Западу, што потврђује предвиђања британске и америчке обавештајне службе, и то је знак да чин агресије и последице по безбедност грађана врло мало занимају њене идејне творце. Они су ионако вођени сасвим различитим концептом безбедности. Државна власт никад искрено није расправљала ни о уништењу нуклеарног оружја, али то је тема за расправу неком другом приликом”, овим Ноам Чомски завршава отворену оптужбу против америчке владе, Пентагона и обавештајних структура јер Американце системски држе у незнању, чему не смеју ни противречити јер ће бити оптужени за “угрожавање националне безбедности”, која је све само не “национална”.
У свом последњем излагању Чомски је потврдио да је за САД глобална хегемонија кључни сегмент спољне политике, међутим, пратећи америчко (непосредно или посредно) укључивање у све спорове у Јужном кинеском мору, према мишљењу Чомског, “САД ће просто морати да прихвате све већи утицај Кине у Азији”. “САД и Кина једни на друге гледају као на претњу њиховим виталним интересима. Међутим, Америка је та која гради војне базе око Кине и у близини њених обала, а не обрнуто. Дакле, овдје је реч о надзору мора у близини Кине, а не Карипског мора или обала Калифорније, што је доказ да је за САД глобална хегемонија витални интерес”, изјавио је Чомски у интервјуу за АлтерНет.
Чомски је напоменуо да је “истина да Вашингтон губи снагу, али Америка као хегемонистичка сила још од 40-тих није имала стварног противника”. “Пекинг је тренутно у Јужном кинеском мору укључен у територијалне спорове са Јапаном, Филипинима и Вијетнамом, а пре неколико месеци је у том подручју прогласио Идентификацијску зону противваздушне одбране. Међутим, у свим тим питањима Америка се укључује директно или посредно. Говорити о кинеском експанзионизму би било делимично тачно, али политика Вашингтона је јасан доказ америчке жеље за глобалном хегемонијом.
Кина покушава да сломи затворени лук на Пацифику, који ограничава њену контролу над најважнијим водама за трговину и слободан приступ до Пацифика. Истина је да регионалне силе имају своје интересе у том подручју и потенцијално би могло доћи до регионалног сукоба, али је само Америка та којој је приоритет глобални надзор”, изјављује Чомски, који је током разговора говорио о поређењима између нацистичке Немачке и Кине, која често потежу јапански националисти, али су, према његовом мишљењу, такве оптужбе “апсурдне”.
“Питам се имају ли Јапанци уопште појма о томе шта САД раде широм света. Оно што Вашингтон тренутно чини је да у глобалној доминацији преузима улогу Велике Британије”, рекао је Чомски, који је кинеско проглашење Идентификацијске зоне противваздушне одбране описао као опасан поступак. “Историја нас учи да играње ватром није најмудрији начин деловања, посебно кад је реч о државама са великим капацитетом за уништење. У тим околностима и најмањи инциденти могу брзо да ескалирају, и то без обзира на снажне економске везе”, рекао је Чомски.
СУКОБ НА ДАЛЕКОМ ИСТОКУ
Можда са резервом треба узети оцену односа снага два супротстављена блока, и има ли данас Америка или нема правог противника, али забринутост Чомског није безразложна. “У следећих десет година ће се у Источној Азији повећати ризик од сукоба између држава, наш војни потенцијал ће у међувремену постати рањив, а наша технолошка предност ће се смањити”, изјавио је командант америчке војске генерал Мартин Демпсеј. Процена америчког генерала је документована у једном од темељних докумената војне и политичке стратегије Пентагона – а у Четверогодишњем прегледу одбране.
Демпсеј је истовремено изјавио да “америчка војска свеједно неће изгубити водећу улогу у свету. Осим тога, он је напоменуо да ће се „будући војни сукоби, укључујући и онај у Источној Азији, решавати много брже, и то на сложеном ратишту високе технологије”. Дакле, нимало утешне вести са Далеког Истока, обзиром да генерал Демпсеј не говори о “потенцијалним сукобима”, него о “будућим сукобима” као о свршеном чину.
У сваком случају, Чомски може и не мора бити у праву кад говори о надмоћи америчке војске, али је потпуно у праву кад тврди да је реч о државама са великим капацитетом за уништење и да у овим околностима и најмањи инцидент може брзо да ескалира у оружани сукоб ширих размера. Међутим, као што каже Чомски, то ће бити тема за једну будућу анализу.
