Прочитај ми чланак
Потпредседник Венецуеле Николас Мадуро за РТ: „Говоримо влади САД-а већ годинама и време је да то схвате – свет се променио“.
Венецуелански потпредседник Николас Мадуро, у интервјуу с Евом Голингер за РТ, разговарао је о тренутном здравственом стању председника Чавеса, спољној и унутрашњој политици Венецуеле, могућности побољшања односа са Сједињеним Државама, те о себи као потенцијалном Чавезову наследнику.
Након дугачког периода током којег је Венецуела била „нафтна колонија“ страним силама које су опустошиле земљу и бациле готово цело становништво у сиромаштво, Мадуро истиче како је дошло време промене, не само за Венецуелу, већ и за цео свет. У том смислу истиче успехе револуције 21. века и новог социјализма. Сматра како је време хегемоније завршило те како улазимо у период мултиполарног света, а проблем владе САД-а је у томе што то не увиђа. Стога су покушаји сарадње са америчком администрацијом до сада били неуспешни, но венецуеланска влада и даље стреми побољшању односа који ће се заснивати на међусобном поштовању.
Што се тиче Чавезовог здравља, напомиње како се Чавес осећа све боље и како сви верују да ће се убрзо вратити у Венецуелу. Још једном је истакао своју лојалност председнику напоменувши како, без обзира на све, Боливарске револуција иде даље.
НИКОЛАС МАДУРО – ИНТЕРВЈУ ЗА РТ:
ЕГ: Хтјели бисмо Вас прво питати оно што нас све занима: како је председник Чавес? Имате ли каквих новијих информација о његовом стању? Хоће ли се ускоро вратити у Венецуелу?
НМ: Већ је речено како је раздобље опоравка за председника Чавеса при крају. Био је то дугачак и тежак процес. Председник је био свестан свих могућих исхода, но његова снага и енергија су запањујући. Операција је била тешка, а након ње је дошло до унутрашњег крварења, што је био знак за узбуну. Морам напоменути и како су командант Фидел Кастро и његов тим били уз Чавеза и његову породицу све вријеме – врло смо захвални на њиховој бризи.
Председник Чавес сада се осећа много боље. Ускоро путујем у Хавану како бих га посетио. Притом ће ми дати потребна упутства и поруке које ћу пренети на састанку Заједнице латиноамеричких и карипских земаља. Тако да можемо рећи да се председник још увек бори.
ЕГ: Постоје ли наде да ће се ускоро вратити у Венецуелу?
НМ: У вези тога смо оптимистични, али и даље је у игри пуно других фактора. Требамо се консултовати са лекарима, а председник ће сам одабрати најбољи тренутак за повратак кући. Као што смо му и сами пуно пута рекли, а и венезуелански народ то добро зна, тренутно је најбитнији опоравак. Сви знају како је Чавес уложио сав свој труд и енергију у ову земљу, у борбу за независност Латинске Америке и у антиимперијалистичке борбу за социјалну правду широм света. Управо је он упозоравао на проблем глобалног загревања и позивао на борбу против неолибералне пљачке која убија Европу.
Чавес је повео бројне кампање за добробит човечанства и данас његову улогу у свету препознају милиони људи. Зато је и овај интервју за РТ важан. Важан је за публику у Сједињеним Државама, у Русији и широм света, јер знамо да се обраћамо милионима који верују у председника Чавеса и који га поштују, који га следе и воле.
Поручујемо им како се председник бори против болести и како ми, његов народ, чекамо његов повратак. Тај дан ће ускоро доћи.
ЕГ: Када већ говоримо о борби, хтјела бих Вам поставити још једно питање. Наиме, протеклих неколико дана говори се о обнови односа Венецуеле и Сједињених Држава, тј већ су одржане неке врсте преговора између двеју влада.
НМ: Сједињене Државе су заправо империј, настао на северноамеричкој источној обали од 13 независних колонија. Током 19. века проширили су своју територију, ојачали своју војну моћ те наметнули своју политику суседним земљама, да би у 20. веку постали глобална сила. Још од боливарског периода Сједињене Државе су на Латинску Америку гледале с висока и сматрале је својим двориштем.
Но, председник Чавес и Боливарски револуционарни покрет рачунају на то да ће елите које владају тим империјем постати присиљене признати независност наше регије, те одати поштовање нашим вођама. То је једноставно неизбежно.
Но, не на начин да ће они нама учинити услугу и подарити нам независност, као да смо њихова бивша колонија, већ ће то бити плод нашег сопственог труда. Данас народи Латинске Америке и Кариба поновно остварују сопствену независност, као и некад у 19. веку. Ми у Венецуели сами управљамо својом државом захваљујући Чавезу и побједи народне револуције. Заједно с другим народима нашег континента, наша влада је у име председника Чавеса послала поруку председнику Обами да немамо ништа против побољшања односа и поштовања међусобних народа.
Но, кад год смо покушали успоставити контакт с Обамином администрацијом, наишли бисмо на саботаже конзервативаца који у рукама држе војно-индустријски и медијски комплекс којима контролишу целу нацију, али и остатак света. Зато, немамо ништа против успоставе функционалне везе са Сједињеним Државама уколико би се она базирала на међусобном поштовању. Ако би то с временом профункционирало, бићемо задовољни – али нећемо бити под ничијом контролом.
Сједињене Државе су једина земља у свету која има толико проблема у односима са другим нацијама, а све због тога што још нису увидели нову глобалну реалност. Но, ускоро ће и то морати. Говоримо им већ годинама, и време је да то схвате: свет се променио, и они не могу више одржавати доминацију ваздушним нападима и застрашивањем.
ЕГ: Предсједник Чавез недавно је именовао новог министра спољних послова. Ви сте шест година провели на тој позицији. Можете ли нам рећи који су венецуелански тренутни приоритети што се тиче спољне политике?
НМ: Чавес је израдио нацрт програма под називом „План за нашу домовину 2013.-2019.“. У том програму налази се пет главних стратешких циљева, а то су: успостављање истинске демократије у Венезуели, успостава независности и нове врсте социјализма. Четврти циљ има међународну димензију а одражава визију Симона Боливара. Ради се о успостави равнотежу у свету, о потреби латиноамеричких земаља, које су оствариле независност од Шпаније пре 200 година, да створе јак уједињени фронт. Он је желео да наше земље уђу у унију која би натјерала агресивне империје које су тада доминирале свјетском сценом да одају признање нашој регији и нашем праву на развој.
Председник Чавес је оживео ову доктрину и претворио ју у нашу спољну политику. Веома је једноставна за објаснити: потребно је створити мултиполаран свет у којем неће бити доминантне империје. У нашим околностима то значи да требамо ојачати везе с организацијама АЛБА и Петрокарибе, јер ће нам оне помоћи да успостави нове економске и социјалне моделе сарадње и развоја. Такође планирамо ојачати односе с Унијом јужноамеричких нација (УНАСУР) и промовисати Заједницу латиноамеричких и карипских земаља (селаки) која је успостављена. То је био Боливаров сан, и ми смо га довели у живот овде, у Каракасу у децембру 2011. године.
На међународној сцени, морамо ојачати савезе са земљама које играју кључне улоге у региону али иу овом мултиполарном свету у настанку. Тако савези наше регије с Русијом, Кином и Индијом јачају захваљујући активној интеракцији и економским и политичким пројектима у сарадњи с БРИКС-ом. Уверени смо да постоји много прилика да се креира нови светски поредак који ће бити резултат непрестане борбе против империјалистичких погледа и концепата у светској политици.
ЕГ: Можете ли нам сада рећи нешто више о вашој унутрашњој политици? Нова администрација се управо примила посла за наредни мандат од 2013. до 2019. године. С којим питањима се још бавите?
НМ: На социјалном подручју настављамо борбу против сиромаштва. То је наше проклетство, наслијеђе 500 година дугачке потлачености под страним силама. Не бисмо смели заборавити деструкцију коју су нам колонијалне силе донеле, и притом мислим нарочито на Венецуелу. То је био тежак терет који је ова земља носила кроз 19. век.
Након тога наша земља је патила због северноамеричке хегемоније, за њих смо постали рудник нафте, нафтна колонија. Уништили су наше природне економске темеље које смо имали кроз 17., 18. и 19. век. Производили смо сопствену храну, имали смо богату пољопривредну традицију. Но, били смо под утицајем војних диктатура које су успоставиле америчке корпорације, тзв. „Бермудски компаније“.
Успоставиле су војну диктатуру Јуана Висентеа Гомеза и тиме поставили темеље за цијело 20. век. Другу половину 20. века обележиле су катастрофална корупција и незаконито присвајање нафтних ресурса. Стопа сиромаштва износила је 80%.
Циљ наше револуције је смањити на овај број на 0%. То је уједно један од циљева које је предсједник Чавес одредио за период од наредних 6 година. А ми ћемо га извршити. Већ смо смањили стопу сиромаштва са 27% на 7%.
Велик број људи још увек живи испод границе сиромаштва, но радимо на решавању овог проблема. Напримјер, уводимо нови план едукације. Добра и квалитетна едукација, која је уједно и бесплатна, је један од главних успеха Боливарске владе. Такође уводимо реформе на подручју здравства, исхране и запошљавања.
Држимо око на нивоима радничких плата. До краја 2012. године, незапосленост је пала са стопе од између 20:25 одсто на ниво од 5%. Много смо тога урадили на подручју социјалне скрби. Док у Европи незапосленост износи 20-25 одсто, а владе уводе резове и смањују плате и пензије, наша револуција 21. века помаже успостављању социјалног модела који ће омогућити народу Венецуеле да сам гради своју земљу.
ЕГ: У децембру је, пред своју задњу операцију, председник Чавес директно изјавио како жели Вас за наследника у случају да не буде у могућности да се врати на дужност. Како бисте Ви самог себе описали?
НМ: Свако од нас је првенствено борац, човек улице – боримо се још од кад смо били деца. Каракас је био наше борилиште, где смо се укључили у студентске и синдикалне покрете још 1990-их година, баш онда кад се Хуго Чавез истакао као вођа. Једном се, 4. фебруара 1992., обратио јавности носећи своју беретку, и тада смо помислили: „Ово је пут којим требамо ићи“. Од тог дана, није постојао ниједан дан у мом животу кад нисам хтио радити за Чавеза, јер радити за њега значи радити за добробит земље. И то је наша служба све до задњег даха.
Не верујемо у „остваривање каријере у политици“, како неки људи знају рећи за нечије аспирације. Такав начин размишљања типичан је за буржоаску политичку културу, но она више не постоји у нашој држави. Једина каријера коју ми познајемо је револуционарна борба. То смо ми: војници који се боре за Чавезове циљеве и идемо где год нас дужност одведе.
ЕГ: потпредсједници, захваљујемо на интервјуу и времену које сте провели са нама.
(РТ, Адванце)
