АМЕРИЧКО-европска неслагања расту, што се показало не само у „скандалу са дизелом“ и концерном Volkswagen у САД, него и у питањима глобалног управљања.

Канцеларка Немачке, Ангела Меркел, позива да се реформише Савет Безбедности ОУН, повезујући своју иницијативу са неопходним антикризним мерама на Блиском и Средњем Истоку.

Председник Бразила, Дилма Русеф, премијер Индије Нарендра Моди и јапански шеф кабинета министра, Шинзо Абе, подржавају Берлин у настојању да се ревидира политичка архитектура која је обликована на крају Другог светског рата.

Ради тога је 25. септембра на маргинама Генералне Скупштине одржан самит лидера Индије, Јапана, Бразила и Савезне Републике Немачке, који је немачка редакција часописа The Local назвала окупљањем Велике четворке (G4).

Учесници тог састанка свечано су прогласили себе за „легалне кандидате“ за сталне чланове СБ ОУН-а и указали на намеру да добију право вета.

The Local пише да се битка појачава, наводећи: „Раније, 14 септембра, Генерална Скупштина ОУН-а одобрила је текст за преговоре о реформи Савета безбедности, али су Кина, Русија и САД одбиле да подрже ову иницијативу“.

Ево како Меркел, Абе, Моди и Русеф аргументују своје ставове у заједничком саопштењу о резултатима G4: „Данас је више него икада потребна репрезентативна и ефикасна улога Савета безбедности УН ради решења глобалних конфликата и криза, који су се појавили током последњих година“.

Савет безбедности УН

Москва не крије да ће се проширени списак сталних чланица Савета безбедности УН негативно одразити на рад наднационалне институције. О томе је још 1. августа говорио стални представник РФ у ОУН, Виталиј Чуркин. „У почетку је у саставу СБ било 11 земаља, укључујући пет сталних чланица. Касније је број сталних чланица остао непромењен, али број земаља је повећан на 15. А сада се говори о томе да Савет безбедности треба да има више чланова да би био ефикаснији и репрезентативнији. Ипак, овде желим да се оградим: наравно, Савет безбедности УН биће репрезентативнији ако се прошири његово чланство, али сигурно неће и ефикаснији“ -изјавио је руски дипломата у интервјуу за ТАСС.

У Берлину је његова порука игнорисана. Зато је у свом говору на 70. заседању Генералне Скупштине председник Русије, Владимир Путин, морао да нагласи: „Организација уједињених нација је – структура која нема премца по легитимности, репрезентативности и универзалности“.

Шеф руске државе јасно је истакао да се у Савету безбедности право вета увек примењивало, „њега су користиле и Сједињене Америчке Државе, и Велика Британија, и Француска, и Кина, и Совјетски Савез, а касније Русија. То је потпуно природно за тако разнолику и репрезентативну организацију“ – закључио је Путин.

Председник САД Барак Обама подржава позиције Москве о очувању статуса-кво у СБ ОУН-а, заклањајући се антируским клишеом типа „анексије Крима“. Главни сигнал је: „Ми желимо да Русија буде јака, да буде заинтересована да заједно са нама ради на учвршћивању читавог међународног система“.

Упркос саопштењу да подржавају иницијативу G4, тешко да су Велика Британија и Француска раде зближавању Москве и Вашингтона, које се испољило током последњих догађаја на сиријској ратној сцени, када је државни секретар Џон Кери позвао Русију да „координира деловање“ у заједничкој борби са Исламском државом.

Франсоа Оланд одлучио је да покаже „политичку дарежљивост“ и изјаснио се за проширење састава СБ ОУН „ради решавања конфликата“. Међутим, следећа теза Париза све то брише.

„Вето – није право на блокирање, него право на деловање“, – рекао је Оланд и позвао да се вето не користи у случајевима када се очитују масовне суровости.

Јасан је смисао поруке, посебно у светлу бомбардовања позиција Исламске државе у Сирији, на која су се Французи одважили 27. септембра. Понашање оружаних снага Француске, њен премијер Мануел Валс објаснио је као „циљеве самоодбране“, као да се више нико не сећа реторике Николаса Саркозија 2011. године. Тада се Париз борио за наношење авио-удара по Либији, позивајући се на доктрину ОУН-а „Обавезе одбране“ (R2P).

Након што је режим Муамера Гадафија ликвидиран, испоставило се да су кадрове „масовних репресија“ у либијској џамахирији монтирали најбољи режисери.

Зар Париз рачуна на то да ће Москва дозволити да се то исто учини са Башаром Асадом?

Да би проценили дубље токове игре у вези са реформом СБ УН-а осврнућемо се на мемоаре Кертиса Рузвелта, унука Франклина Рузвелта. Ево цитата:

„Британци и Американци различито су гледали на послератни поредак у свету. Лондон је желео да обнови Британску империју. Американцима је било важно да увуку Совјетски Савез у рат са Јапаном после пораза Немачке и да обезбеде пуно учешће СССР-а у Организацији уједињених нација“.

Самит G4

Ако заменимо „Лондон“ „Берлином“, а уместо „Британске империје“ узмемо „Немачки рајх“, добићемо интересантну слику у којој нас логика Путина и Обаме доводи до аналогије са поступцима Стаљина и Рузвелта из времена Другог светског рата. На крају су СССР и САД,заједно са Кином, на све начине одбацивали планове Велике Британије о укључивању Француске у састав сталних чланица Савета Безбедности.

Сећајући се како је генерал де Гол преко лондонске канцеларије емитовао Би-би-си у Француској, у лобирању Енглеза Москва и Вашингтон су увидели тежњу да се пред неминовним јачањем Совјетске Русије и Америке некако уреди Западна Европа.

Није случајно Рузвелт називао француског генерала „хировитом невестом“ и предлагао Черчилу да га пошаље „као гувернера на Мадагаскар“.

Де Гол ће се касније у својим мемоарима осветити Рузвелту, написавши: „Одушевљене својим сопственим богатством, осећајући да њихова динамичност више не може да нађе потребну примену унутар земље и горећи од жеље да помажу сиромашним и угњетаваним у сваком кутку земљине кугле, Сједињене Државе предале су се својој склоности ка интервенцијама, под чијом се копреном скривала инстиктивна жеља за доминацијом. Председник Рузвелет првенствено је изражавао управо такву тенденцију. Према томе, он је учинио све да његова земља учествује у светком сукобу. Он је испуњавао своју предодређеност и журио је да је испуни пошто му је смрт већ сугерисала тајну вест о себи. Од тада, откад је Америка ушла у рат, Рузвелт мисли да ће свет бити амерички свет, да управо њему припада право да диктира услове за организацију овог света (курзив је мој – С. Ц.)“.

Седамдесет година после првог сазива Генералне Скупштине, Меркелова мерка за себе улогу Черчила. Истина, овога пута улог је већи.

Уместо подељене Европе, израсла је Европска унија са становништвом од пет стотина милиона људи, има и јединствену валуту која представља глобализовану варијанту дојч-марке. Немци покушавају да укључивањем у дијалог Индије, Јапана и Бразила направе равнотежу према САД, Русији и Кини, а Токио хрли у светску политику и одустаје од пацифистичких ограничења за Одбрамбене снаге, које су пројектоване послератним Уставом.

Њу Делхи и на платформи ОУН поступа енергично. По речима прес-секретара МИП-а Индије, Викаса Сварупа, реформа ОУН-а неће се ограничити променама у Савету Безбедности, већ ће се дотаћи и друге наднационалне институције, а алудирао је тиме на реформу Међународног монетарног фонда, која је дуго очекивана у Азији.

„Састав СБ ОУН-а само једном је проширен у периоду од 1963. до 1965. Тада је донета резолуција према којој је повећан број чланица Савета које нису сталне – са 11 на 15 земаља. Тада је у саставу ОУН-а била 51 земља, а сада их је 193. То нам даје осећај да Савет Безбедности-2015 одражава геополитичку реалност 1945., а не XXI века“- цитирао је министра тв канал IBN Live.

Русија подржава поднеске Индије и Бразила за сталне чланице СБ ОУН-а, што је већ саопштио министар иностраних послова, Сергеј Лавров. Сем тога, на Смоленском тргу не заборављају ни представљање Африке у Савету Безбедности.

Друга ствар су – Немачка и Јапан. Може ли се Москва поуздати у Берлин и Токио у ситуацији кад Немци патролирају ваздушни простор Летоније, Литваније и Естоније у пуној борбеној опреми и затварају очи пред фашистичком политиком локалних етнократија и кијевског режима, а Јапанци су далеко од признавања граница утврђених на Јалти и у Потсдаму?

Реторичко питање: шта ће настати – глобални рајх 2. или концерт великих сила?

Ко ће победити?

 

Fakti