Pročitaj mi članak
Иако се Запад поноси Северноатлантским савезом, он је у суштини увек био само играчка Сједињених Америчких Држава у освајању територија широм света. Бомбардовање СРЈ, Либије, Ирака су само неке интервенције зарад заштите „људских права“
На данашњи дан 1949. године у Вашингтону су Уговор о стварању НАТО пакта потписали шефови дипломатија Белгије, Велике Британије, Данске, Италије, Исланда, Канаде, Луксембурга, Норвешке, Португала, САД, Француске и Холандије.
Претходни акт на ком је утемељен читав идејни концепт будућег пакта била је “Атлантска повеља”, потписана током Другог светског рата, сапотписник била је и Краљевина Југославија (прокламовано је савезништво утемељено на принципима заштите демократије и личних слобода).
НАТО је оснивачким актом дефинисан као одбрамбени савез, да би пола века касније, 24. марта 1999, противно Повељи Уједињених нација, мимо сагласности Савета безбедности УН, супротно документу о европској безбедности из Хелсинкија које су њене чланице потписале, погазивши сопствени оснивачки акт, чак и уставе појединих држава чланица, под вођством САД отпочео агресију на Србију (СРЈ).
Главна одредба уговора између држава чланица је да се “чланице слажу да ц́е се оружани напад против једне или више чланица у Европи или Северној Америци сматрати нападом на све чланице”.
Да би одбио могуц́и напад НАТО-а формиран је Варшавски пакт или Варшавски споразум, званично назван Споразум о пријатељству, а био је војна организација средњоевропских и источноевропских социјалистичких земаља. Успостављен је шест година након формирања Северноатлантског савеза.
Међутим, као што смо споменули, НАТО 1999. године прекршио свој акт којим је дефинисан као одбрамбени савез и прешао је у нападачку форму. “Милосрдни анђео” је само једна од њихових акција, а у следећим редовима ћете прочитати у којим земљама је НАТО био “принуђен” да интервенише зарад кршења демократских и људских права.
Током хладног рата није било војних операција од стране Савеза, а прва операција је била 1991. године када је била инвазија на Кувајт од стране Ирачана. У нашим крајевима су интервенисали 1992. године током рата у Босни и Херцеговини када је проглашена забрана прелетања авиона преко ратом захваћене земље. Годину дана касније додали су и контролисали ембарго и економске санкција против СРЈ. 28. фебруара су оборили четири авиона босанских Срба, који су кршили забрану летења.
На реду је дошло кршење свог акта о одбрамбеном савезу и тог 24. марта 1999. године заглушујући звук сирена запарао је ваздух, а из НАТО базе “Авијано” у Италији, кренуо је лет “Милосрдног анђела“, како је НАТО назвао своју акцију против СРЈ. За 78. дана однела 2.500 живота од тога 79 дечијих, док је 12.500 људи рањено, а нанета штета држави износи преко 30 милијарди долара!
НАТО је показао јединство и 16. априла 2003. године када су одлучили да преузму команду од Међународних безбедносних снага (ИСАФ) у Авганистану, која обухвата трупе из 42 земаља. Одлука је на захтев Немачке и Холандије и први пут у историји НАТО-а имала мисију ван Северноатлантског подручја. ИСАФ је првобитно оптужен за обезбеђење Кабул и околна подручја од Талибана, Ал Каиде и фракцијских господара рата да би се омогуц́ило успостављање авганистанске Прелазне управе на челу са Хамидом Карзаијем.
У августу 2004, током рата у Ираку, НАТО је формирао тренинг мисију да помогне ирачким безбедносним снагама у сарадњи са САД. Мисија је основана на захтев ирачке привремене владе, према одредбама Резолуције 1546 СБ УН. Циљ је био да се помогне у развоју ирачких снага безбедности и базирали су се на обуку и менторство својих “поданика демократије”.
Почев од 17. августа 2009, НАТО је распоредио ратне бродове за операцију заштите поморског саобрац́аја у Аденском заливу и Индијском океану од сомалијских пирата. Операција је одобрена од стране Северноатлантског савеза и подразумева, пре свега, ратне бродове из Сједињених Америчких Држава, иако су бродови из многих других земаља такође били укључени.
Последња у низу интервенција је била током грађанског рата у Либији. Насиље између демонстраната и либијске владе са пуковником Моамером Гадафијем је ескалирао, а 17. марта 2011. довела до усвајања Резолуције 1973 СБ УН, који је позвао на прекид ватре, и овластио војну акцију НАТО-а да заштити цивиле. НАТО чланице су се сложиле о примени ембарга на оружје против Либије, користец́и бродове и подморнице савезника.
НАТО је почео званично спровођење резолуције 27. марта уз помоц́ из Катара и Уједињених Арапских Емирата. До јуна, подела унутар савеза избила је јер је само осам од 28 земаља чланица учествовало у борбеним операцијама.
То је довело до сукоба између америчког секретара за одбрану Роберта Гејтса и неких земаља попут Пољске, Шпаније, Холандије, Турске и Немачке које су желеле да допринесу више. Остали су тад сматрали да је НАТО прекорачио свој мандат у сукобу. Гејтс и даље је тада критиковао савезничке земаље сугеришуц́и да њихови поступци могу да изазову одумирање НАТО-а.
Рат у Либији је почео након што су се антивладини протести претворили у оружану побуну, а затим и у грађански рат између државних и побуњеничких снага. Упркос релативно неутралном тону резолуције, НАТО удари су били усмерени искључиво против снага под командом Гадафија. Француски лист “Ле Фигаро”, објавио је да је Француска тајно снабдевала либијске побуњенике оружјем. Животе у овим нападима у Либији је изгубило око 8.000 цивила.
(Телеграф)
