Прочитај ми чланак
Да ли сте знали колико су нацисти били опседнути бебама и шта су све били спремни да ураде како би дошли до савршених будућих нараштаја аријеваца?
Застрашујући злочини нацистичког режима никога не остављају равнодушним. Но, неки њихови потези су били јако чудни, попут смешног покушаја атентата папе до пропале Гебелсове кампање у којој је тражио пример „савршеног аријског детета“.
Операција Свети Хитлер: Отмица папе
Хитлерова самозаљубљеност до изражаја је дошла 1930-их година када је одлучио да у локалне католичке школе уместо Иусуса разапетког на крст поставити своје слике.
Но, то му није било довољно па се одлучио отићи и корак даље и отети папу Пијеа XИИ који му није био наклоњен. Папа Пије XИИ 1943. додине почео је јавно осуђивати нацистичке нападе због кршења људских права.
Због тога је Хитлер у своју канцеларију позвао генерала СС трупа, Карла Волфа, приближио му се и рекао: „Желим да ти и твоје војне трупе заузмете Ватикан што је пре могуће, заштитите податке и уметничке вредности, а папу и курију одведете на север“.
Укратко, план је био следећи: након што би нацистички војници заробили Ватикан и папу, пплан је био да се друга група увуче у Свети град и претвара се да су ослободиоци. Али, уместо спашавања поглавара католичке цркве, они су требали да тврде како је прва група нациста заправо била група италијанских убица – кољача који би затим „случајно“ упуцали папу у хаосу који би уследио, ако он не би пристао на сарадњу. Ако би ипак погнуо главу , одвели би га у Немачку и закључали у дворац, те би за све окривили Италијане.
Међутим, план је Италијанима разоткрио сам генерал Волф, што их је с правом разљутило.
Генерал је отишао толико далеко да је пристао и на интервју с локалним италијанским новинама Авенире у власништву католичке цркве, којима је рекао да је „лично од Хитлера примио наредбу о отмици Папе Пијеа XИИ“.
Најчуднији део ове приче је, међутим, према историчару Роберту Кацу, што атентат на папу Пијеа XИИ Немачкој не би донео никакве користи, па остаје неизвесно да ли је Хитлер био спреман да све упрска из ината или је потајно желео папину капицу.
Галерија „изопачене уметности“ која је постигла велики успех
Пре него што је кукасти крст преплавио Немачку, ова нација је доживела уметничку ренесансу. Дадаизам и покрет Баухаус обузели су свет попут олује, а уметничка заједница у Немачкој била је одсечена од модерне уметности.
Књиге су се почеле спаљивати, а уметност је морала бити у складу с „нацистичким идеалима“, који би потврђивали аријевске вредности у којима се хвали сјај и престиж фирера. Филмови и представе су цензурисани, опере отказиване, а слике заплењене. Немачка уметничка сцена била је потпуно демолирана, а људи због тога нису били срећни.
Нацисти су знали да су људи бесни због тих нових „креативних ограничења“, али су сматрали како су само у заблуди па су одлучили да им покажу „оно што желе“.
Тако су у Минхену организовали уметничку изложбу под називом „Ентартете Кунст“ или изопачена уметност. У галерији се нашло преко 650 одузетих скулптура, слика и графика из јавних немачких музеја, које су овде приказане као „срамотне“. Уз сваки експонат налазило се и објашњење зашто је оно инферироно и непожељно у свету уметности, али и нацистичком режиму.
Људи су одушевљено посећивали изложбу, очекујући да ће коначно добити приказ недозвољене уметности. Само у једном дану, кроз галерију је прошетало 36.000 посетилаца који су потпуно игнорисали „Велику немачку изложбу“ у близини.
Кад је галерија затворена, истакнута дела су спаљена, одузета од нацистичких службеника или продата музејима на аукцијама. Нека од њих су сачувана и пронађена у музејима широм света, а Ентартете Кунст многи и данас сматрају једном од најважнијих уметничких изложби свих времена.
Хитлерове „савршене аријевске бебе“ биле су уствари Јевреји
Како би се Трећи рајх умилио људима, 1935. године Јозеф Гебелс, шеф нацистичке пропаганде, покренуо је националну кампању. Тражили су „савршену аријевску бебу“, тачно одређених карактеристика. Но оно што је Гебелс изабрао као идеал лепоте нацистичког детета није било бело, плаве косе и плавих очију, него смеђокосо са смеђим очима.
Фотографија „нацистичког детета“ одмах је преплавила новине, а нашла се и на разгледницима, лецима и постерима свих облика.
И док је већина људи била прилично збуњена овим дечјим лицем, Јакоб и Паулина Левинсон у најмању су руку били згрожени када су на насловници нацистичког породичног магазина „Сонне ин Хаусе“ угледали своју ћерку Хеси, која је била – Јеврејка.
Нису ни слутили да ће истакнути берлински фотограф Ханс Балин, код којега су само пола године пре тога одвели своју млађу кћи на фотографисање, завршити на Гебелсовом конкурсу. Након што је Балин направио неколико снимака, родитељи су платили и отишли кући, те је за њих прича била завршена, а за Балина, који је заправо мрзео нацисте и хтео је да им смести, тек је почела.
Фотографију мале Хеси пријавио је на Гебелсвом фото конкурс „савршеног аријевског детета“ и прошао. „Хтео сам да нацисти испадну смешни“, признао је Балин касније.
Животи Левинсонових су због целе приче били угрожени, па су побегли у Литванију.
Иако су нацисти касније сазнали за своју грешку, никада нису открили ко је Хеси или где се крије њена породица.
„Сада се томе могу насмејати. Али да су нацисти знали ко сам заиста, не бих била жива“, признала је прошле године 80-годишња Хеси која живи у Америци.
Нажалост, нацисти из тог случаја нису извукли поуку, па су сличну грешку направили нешто касније приказујући пример „чистокрвног аријевског војника“ који је био полујевреј.
Лебенсборн – нацистичка фабрика беба
Нацисти су изгледа били опседнути бебама. Један од доказа је и програм „Лебенсборн“ у склопу ког је рођено на хиљаде деце. Била је то нацистичка фабрика деце коју је осмислио Хајнрих Химлер.
Малишани су одгајани како би били у врхунском психичком стању, те су морали да задовоље нацистичке стандарде лепоте.
Према индоктринираном нацистичком режиму деца су била на строгој дијети, а косу би им, ако би медицинске сестре посумњале да почиње да мењају боју и да неће бити сваршено плави, третирали ултраљубичастим светлом.
Деца су у програм долазила с различитих страна јер је влада подстицала СС-овце да се, током немачких освајачких похода по Европи, ‘зближе’ са што лепшим девојкама. Оне које би затруднеле, послали би затим у једну од Лебенсборн кућа. Њихова деца требала су бити изданци аријевске популације Немачке и њених покорених земаља.
Невенчане мајке могле су слободно остати и живети са својом децом у кућама, али само толико дуго док су прихватале методе примерене нацистичком начину живота. Напуштену децу су пак усвајале и одгајале немачке породице. Неки малишани су чак отимани из околних земаља, ако су била довољно лепа, а Пољаци процењују како су на тај начин остали без више од 100.000 деце током рата.
Тамнија и „мање пожељна“ деца слана су у концентрационе логоре са својим родитељима. Исто правило важило је и за децу рођену код куће, а која нису била ‘савршеног’ немачког изгледа или су одбијала нацистичко учење кад би били мало старији. Нажалост, завршили би у плинским коморама.
Процењује се да је, с друге стране, током рата прежиело око 250.000 деце унутар Лебенсборн програма.
Неки родитељи су у том програму видели спас за своју децу, па су их предавали како не би завршили у концентрационим логорима. Додуше, многа од њих су једноставно одузета родитељима, иако су имала јеврејско порекло. Изглед је био довољан за програм у ком се одрастало уз Хитлерову љубав и презир према јеврејској раси.
Након завршетка рата, савезници су пронашли неколико Лебенсборн кућа пуних деце. Процењује се да је неколико стотина хиљада деце било у овом програму, а само 25.000 их је опет спојено с биолошким родитељима.
Многи родитељи су током рата убијени, а било је и случајева деце која су одбила поновно спајање с правом породицом, верујући да су сами надмоћнији и “чишће расе”, што указује колико је било моћно нацистичко испирање мозга, пише Бизнис инсајдер.
EXPRESS.HR
