Прочитај ми чланакУ Сирији траје крхко примирје које је последница руско-америчког договора. Као што је било за очекивати, исламистичке милитантне групе га редовито крше на свим деловима ратишта. На дипломатском нивоу Москва је од Вашингтона тражила да испуни свој део договора и да подели обавештајне информације о локацијама „умерене опозиције” и терориста, и да ове прве одвоји од потенцијалних мета заједничких ваздушних удара, што се такође није догодило, преноси руско Министарство одбране.
У Сирији траје крхко примирје које је последница руско-америчког договора. Као што је било за очекивати, исламистичке милитантне групе га редовито крше на свим деловима ратишта. На дипломатском нивоу Москва је од Вашингтона тражила да испуни свој део договора и да подели обавештајне информације о локацијама „умерене опозиције” и терориста, и да ове прве одвоји од потенцијалних мета заједничких ваздушних удара, што се такође није догодило, преноси руско Министарство одбране.
Руски представник Министарства обране генерал Игор Конашенков рекао је да „упркос чињеници да је успостављен режим примирја и траје четири дана, придржава га се само сиријска војска”. САД одбијају да објаве детаље споразума са Русијом. Након тог става Стејт департмента, стални представник Русије при УН Виталиј Чуркин, рекао је да „сумња како ће резолуција Савета безбедности о поршци споразуму Русије и САД о Сирији бити усвојена”.
Америка је први пут предала Русији податке о месту „умерених побуњеника” у Сирији, али није успела да подели умерену опозицију од терориста, тако да Русима практично није дала ништа што и сами не знају. Одговарајући документ, како се очекује, биће припремљен за министарску седницу Савета безбедности о Сирији која ће бити одржана 21. септембра.
Објашњење за амерички став је дошло из Беле куће. Председник Барак Обама је рекао да неће проводити споразум „док не види седам дана постепеног смањења насиља и сталан приступ хуманитарне помоћи на терену”. Министар иностраних послова Сергеј Лавров и амерички државни секретар Џон Кери ће се састати на маргинама Генералне скупштине УН, која ће се одржати од 20. до 23. септембра.
Дакле, непосредно пошто истекне неформални амерички „ултиматум” о примирју, које непрекидно мора трајати недељу дана, и после седнице Савета безбедности о Сирији, која ће се одржати 21. септембра. Не објави ли се садржај документа, он вероватно неће бити усвојен, што значи да је руско-амерички споразум странама у сукобу само дао времена за предах и наставак даљих активности.
ЗАШТО ЈЕ АСАД СТАО?
Нажалост, из Сирије већ дуго не долазе добре вести. Истина, ослобођена су бројна подручја од терориста. Алепо је у окружењу, раније је деблокирана је база Квеирес, ослобођена Латакија, Палмира и источни Хомс, на југу земље град Дара’а и Секих Мескен, Друзи из покрајине Суевида и Кунеитра су се у кампањи чишћења терористичких група коначно придружили сиријској војсци, а Дамаск није у окружењу, као што је био 2013. године.
Непосредно после прве фазе руске кампање, која је почела 30. септембра 2015. и у пуном интензитету трајала до краја фебруара, дошло је до великих помака на ратишту и сиријске снаге су свакодневно напредовале у више смерова. Поредимо ли ову ситуацију са „успехом” такозване америчке коалиције за борбу против тероризма, коју чини 67 држава и која за две године није успела да учини готово ништа, напредак сиријске војске у првим месецима руске војне помоћи изгледао је успешан и брз.
Врхунцем раздобља војних победа може се сматрати ослобађање Палмире, до кога је дошло уз активну подршку руских ваздушних снага. У време јаке ваздушне подршке, операције сиријске војске нису биле у складу с потребама становништва. На пример, још увек није ослобођено подручје у близини градова Хомс и Хама, што узрокује велике тешкоће и владиним снагама и становништву које живи у формално ослобођеном подручју. Иако су ти градови и околна подручја формално под контролом владе, тамо људи живе у сталном страху од терориста, који због близине могу проводити гранатирања, војне нападе, саботаже и терористичке нападе.
Ту је и Дамаск, који за право чудо још увијек није сигуран. Иако је у односу на 2013. много сигурнији, тамо је линија ратишта у неким деловима практично у предграђима. Чак и уз подршку руског ваздухопловства, сиријска војска још увек није у потпуности обезбедила град у коме се налазе главне владине канцеларије, резиденција председника Асада и преостале стране амбасаде. Тужно је признати, али сиријска војска у борби против уморног противника није остварила ниједну велику победу, чак и уз подршку из ваздуха. Међутим, и за то постоји много разлога.
Прво и најважније су велики губици које је сиријска војска претрпела за пет година рата и спољне агресије. Точан број жртава немогуће је утврдити као ни огроман број рањених који се не могу вратити на бојно поље. Дакле, чак и акције које се предузимају само су последица велике жеље за победом преосталих снага, коју је у овим околностима тешко остварити. Нажалост, није претерано рећи да су најхрабрији, борбено најспремнији и мотивисани војници нестали у првим годинама рата. Они који се сад одазивају позиву пролазе почетничку обуку, а многи се не желе борити и често при првом озбиљном нападу изгубе битку или побегну.
НЕПОСТОЈАЊЕ ОСЕЋАЈА ЈЕДИНСТВА
То нас води до другог проблема. Одазив на позив за војну обуку у Сирији је прави проблем, и добро је ако се од траженог броја бораца одазове њих 15-20 одсто. Разлога за ову ситуацију има пуно. Пре свега, то је велика сеоба у којој је током протеклих шест година из Сирије побегло 4,8 милона људи, међу којима су многи млади војно способни мушкарци. Осим тога, требало бин схватити да Сирија не води само рат против тероризма него унутар тог рата постоји и прави грађански рат. Наиме, многи регрути једноставно не желе да служе под командом Башара ал Ассада, јер политички подржавају такозвану „опозицију”.
Наравно, долазак опозиције на власт уништио би Сирију као државу, али у главама неких младих људи, нажалост, то ништа не мења. Њима је само важно да се у најбољем случају не боре за Асада, а у најгорем да се отворено сврстају у редове „наоружане опозиције”, што је еуфемизам осмишљен да западна пропаганда терористе опише као „борце за демократију”. Али то је друга и прилично позната прича.
Истина, постоје војно способни сиријски мушкарци који су припадници наоружаних група које се зову „умереним”, али их већина њих ослања се, подржава или прима помоћ и коканду од Ал Нусра Фронта, па чак и Исламске државе.
У Сирији не постоји општи осећај јединства против стране агресије. Рат јесте „унутрашњи” иако су се у њега, као и све остале ратове, умешале стране силе. „Неуспех” сиријске војске, која објективно не може да покрива стотине километара развученог фронта и на неким деловима трпи поразе, узрокује у друге проблеме. Ова ситуација увелико објашњава готово потпуни недостатак офанзивних операција или напада које је наредила команда сиријске војске. То је постала нека врста „традиције сиријског рата”.
Осим тога, Главни штаб сиријске војске, који некад ни сам не зна право стање међу јединицама на ратишту, доноси и погрешне одлуке. Пример је била безглава офанзива на Раку, која се догодила после заузимања Палмире. Неки су ту акцију описали као типичну „опијеност успјехом”, али не међу војницима, него у Главном штабу у Дамаску. Игноришући савете свих својих савезника, сиријске снаге су из неког разлога упале на територију покрајине Рака.
Очито су Дамаску одлучили да учине нешто симболично. Истовремено, руске војне снаге су их позвале да се преусмере на ослобађање Деир Ез Зор, град који је годинама под опсадом ISIS. Напад на Раку завршио је неуспехом, без ослобађања нових територија, а дошло је до губитка неких раније ослобођених подручја.
ШТА МОЖЕ РУСИЈА?
У овој ситуацији поставља се питање шта би Русија могла да учини? До слања већег контингента копнених снага, који ће се борити умјесто Сиријаца, наравно, неће доћи. Руска војска у Сирији има поморску и ваздушну базу, а још две базе може добити на кориштење кад год затражи, док војника руског ваздухопловства има више него довољно. Стално је распоређено више војних стручњака у различитим подручјима, од инструктора, до војног и обавештајног особља и специјалних снага. Врло лако је могуће да ће комбиновањем свих борбено спремних делова сиријске војске и свих савезника бити ослобођен Алепо, али успостава контроле над целом земљом се у овом тренутку чини немогућом мисијом и са оперативног и са тактичког гледишта.
Дакле, руска дипломатија је себи поставила важан циљ да преговара са свим здравим снагама у региону, које су, једнако као и Москва, заинтересоване за спречавање ширења тероризма и да Сирију заједно очистите од ISIS, Ал Нусра Фронта и других мањих терористичких група. Приметно је да Русија преговара са свима који желе да очувају територијални интегритет Сирије, и с њима створи савезничке снаге које ће се бринути за одређено подручје одговорности у земљи. Како Асад и његова војска сами нису у стању да очисте земљу од терориста, њима треба помоћ, која ће највероватније бити пружена тако да одређена подручја држе неки контингенти. То је једноставно неизбежно, јер би се на ослобођене територије вратили терористи.
Глобални процес преговора који је у току, уз учешће Ирана, Турске, Русије и САД, највероватније се води са циљем утврђивања како и где провести чишћење сиријске територије од терориста, како поделити подручја одговорности између коалиционих страна и под којим условима ће те снаге боравити и радити у Сирији, тако да, колико год је то могуће, не улазе у међусобне сукобе.
Са стајалишта дипломатије, ово је вероватно једини прави начин да се реши криза Сирији и порази тероризам. Међутим, стране у сукобу често следе логику рата, чак и кад наизглед имају исте или сличне политичке циљеве. Ово би био идеалан сценарио, али само кад би се сви придржавали постигнутог договора. Али, као што видимо, то се вероватно неће догодити.
