Појавио се велики раскол између влада САД и Европе око плана да се обезбеди огроман зајам за Украјину, пише „Политико“.

Док се лидери Групе седам (Г7) напредних економија окупљају у Италији, америчке наде да ће састанак послужити као представа западне подршке Украјини, скршио је све већи замор Европе од Кијева и Владимира Зеленског.

„Оно што Вашингтон предлаже је: ‘Ми (САД) узимамо зајам, Европа преузима сав ризик, ви (Европа) плаћате камату, а ми (САД) користимо новац за америчко-украјински фонд“, рекао је један високи европски дипломата. „Можда смо глупи, али нисмо толико глупи.“

„Политико“ наводи, позивајући се на више високих дипломата и званичника, да се очекује да ће француски председник Емануел Макрон и немачки канцелр Олаф Шолц обавестити америчког председника Џозефа Бајдена да одбијају амерички предлог да Европа буде једини гарант за кредит од 50 милијарди долара.

Ко преузима ризик

У европским владама постоји опипљив гнев због америчког плана на основу ког би – ако нешто крене по злу – Европа била та која би враћала зајам, а америчке компаније би имале највише користи од уговора о реконструкцији Украјине који би проистекао из њега.

Владе су у трци са временом, не само зато што је Украјини очајнички потребан новац, већ зато што нема гаранција да ће Доналд Трамп, ако буде изабран, подржати иницијативу. Коначни договор ће сада бити одложен најраније до јесени, рекла су тројица званичника. САД излазе на изборе 5. новембра.

Иако се очекује да ће лидери Г7 у Пуљи подржати широку идеју зајма Украјини, мало је вероватно да ће се сложити око било којег детаља.

Вашингтон је предложио узимање зајма од 50 милијарди долара за Украјину, који би се враћао сваке године са профитом оствареним од замрзнуте руске имовине. И ЕУ и САД се теоретски слажу око тог плана – али се не слажу око тога ко је на удици ако нешто крене наопако.

Кључно питање је ко ће по закону бити обавезан да врати зајам ако мађарска влада наклоњена Русији стави вето на продужење санкција ЕУ против Кремља, које законски морају да се обнављају сваких шест месеци – чиме ће се одмрзнути средства Руске централне банке.

Остали ризици укључују да руска имовина више не зарађује довољно или да буде враћена Русији у складу са мировним споразумом.

САД су предложиле да европске земље сносе највећи терет финансијског ризика ако се било шта од овога догоди, предлажући да земље буду одговорне сразмерно износу замрзнуте руске имовине коју држе.

Вашингтон је рекао да би гарантовање зајма новцем америчких пореских обвезника значило укључивање Конгреса у ратификацију споразума, према тројици званичника.

Званичници ЕУ нису расположени да пристану на нешто што би било на штету њихових пореских обвезника. „Да је ситуација обрнута, рекли би да смо луди“, рекао је званичник ЕУ о предлогу САД.

Западне земље замрзле су око 260 милијарди евра руске суверене имовине од 2022. Од тога око 200 милијарди евра лежи у ЕУ.

Пословни интереси

Европа и Америка се такође не слажу око контроле над кредитом и утицаја на то како се новац троши, рекли су високи европски званичници.

Ако Вашингтон  или институције са великим америчким уделима, као што је Светска банка  поделе новац, америчке компаније су у врхунској позицији да профитирају, кажу они.

„ЕУ је можда наивна, али ово иде предалеко“, рекао је дипломата ЕУ. „Ово би користило углавном америчким компанијама, тако да морамо детаљније да разговарамо о условима.“

Другим речима, ЕУ жели да преговара о тачним условима расподеле средстава како њене компаније не би биле изостављене из профитабилних украјинских уговора.

Чак се помиње европски кредит Украјини, без САД или Г7. Док неке дипломате верују да је ово углавном начин да се изврши притисак на САД да направе уступке, земље ЕУ су већ разговарале о правном уређењу у случају да одлуче да то ураде саме.

Према алтернативном плану, ЕУ би узела зајам од 50 милијарди евра за Украјину који би вратила приходима од око 200 милијарди евра руске имовине замрзнуте у ЕУ.

Као колатерал за зајам, ЕУ би користила свој седмогодишњи буџет од 1,2 билиона евра. Високи дипломата ЕУ сугерисао је да ова опција добија на снази јер не захтева једногласну подршку држава ЕУ.