Мирзајан: Москва неће преговарати пре председничких избора у САД и узимања Одесе

Геворг Мирзајан

15:15 01.10.2023.

Не постоји ни једна нуклеарна сила чију би територију држала под контролом ненуклеарна

Украјинска „летња контраофанзива“ се отегла до јесени.

Њен темпо (за неколико месеци није пробијена ни прва линија руске одбране), колосални губици и нокаутирана западна ратна техника довољни су за закључак да је контраофанзива Кијева пропала.

Ово пред Запад поставља изузетно тежак задатак. Не само да у инфо-простору „префарба“ неуспелу кампању (у коју је Запад уложио много новца, оружја и политичких нада), већ и да спречи руску офанзиву. Јер, та офанзива би – с обзиром на резерве које је акумулирала Москва и на слободу избора правца удара – могла довести до ослобађања нових украјинских територија, а самим тим и до озбиљног имиџ-пораза Запада.

Због тога су се појачале гласине да ће се на јесен „отворити прозор могућности за преговоре“. Западни медији јасно стављају до знања да америчка и европске владе убеђују Украјину да започне дијалог са Москвом о некој врсти компромисног излаза из тренутог ћорсокака у виду замрзавања сукоба.

Неки чак пишу да ће кијевски режим морати да учини територијалне уступке и пристане на руску контролу над „делом територије коју Москва сада контролише“.

Западни медији, као и званичници, на све могуће начине демонстрирају да САД и ЕУ, разговором о уступцима и гурањем кијевског режима на „прихватање реалности“, чине Русији готово огромну услугу.

Руси на целу ову дипломатску игру у најбољем случају гледају са интересовањем, а у најгорем – са примесом гађења.

Победа ће највероватније бити формализована у некој врсти компромисног решења, у оквиру којег ће већина руских услова бити испуњена. Међутим, оно што Запад сада жели и што сада може да понуди – никако не одговара Русији. Јер, то није толико пристанак на руску победу колико – предлог за предају.

Зашто је замрзавање конфликта само по себи неисплативо за Русију?

Москва је сада изабрала тактику борбе „на изнуривање“ – то јест, настоји да постигне своје циљеве не блицкригом, већ користећи предности над Украјином у ресурсном потенцијалу.

Због тога су сада трупе на запорошком фронту у активној одбрани (са уништавањем наоружања које Запад испоручује Украјини).

Због чега су Ваздушно-космичке снаге Русије усмерене на избацивање из игре украјинског индустријског, лучког и енергетског потенцијала.

Ако би сукоб сада био замрзнут, кијевски режим би добио шансу да надокнади своје губитке.

Осим тога, замрзавање би актуелном кијевском режиму омогућило да остане на власти, а и да настави да управља прилично великом територијом са популацијом од најмање двадесетак милиона људи.

Да управља и да систематски и даље тим милионима трује мозак русофобијом.

Са замрзавањем би велика антируска државна формација наставила да постоји на граници РФ, спремна да употреби све методе (укључујући и нуклеарни тероризам) да нанесе штету Русији. То, наравно, никако не одговара Москви.

Уосталом, један од главних циљева специјалне војне операције од самог почетка је – елиминисање претње коју за Русију представља Украјина као „анти-Русија“.

Други минимални задатак за Русију је ослобађање целе њене територије од украјинске окупације. Односно, преузимање контроле над Славјанском, Херсоном, Запорожјем, Краматорском и другим градовима које су сада окупирале украјинске трупе.

Крајње је мало вероватно да ће било који компромис са замрзавањем укључивати повлачење руских трупа са руске територије. Москва неће пристане на наставак украјинске окупације њених земаља.

То не само да би било у супротности са руским уставом, већ би нанело штету ауторитету Москве у земљама у развоју.

Јер, данас не постоји ни једна нуклеарна сила на свету чију би територију држала под контролом ненуклеарна сила.

Русија ће морати да ослободи и друге територије. Остајање Одесе под контролом садашњег режима у Кијеву значило не само наставак коришћења градских лучких ресурса за финансирање потенцијала Оружаних снага Украјине, већ и способност организовања провокација у Придњестровљу.

Ако украјинске трупе, на „захтев молдавског руководства“, одлуче да „успоставе уставни поредак“ у региону са неколико стотина хиљада руских грађана, онда пар хиљада руских мировњака, који су тамо стационирани, неће моћи да их спрече. То значи да ће Русија морати да настави војну операцију – али не више у формату рата на исцрпљивање, већ пре блицкрига (да би притекла у помоћ својим грађанима). И то не против противника ослабљеног после годину и по дана борбе, већ против државе чији је потенцијал обновљен током замрзавања конфликта.

Коначно, замрзавање неће значити ублажавање антируских санкција, одмрзавање руских рачуна и друга економска питања. Дакле, Русији сада нису потребни замрзавања.

Преговори су потребни када се за њих стекну услови. Укључујући и територијалне, јер (с обзиром на нулти ниво поверења у западна обећања) формула за решавање сукоба не треба да буде изражена у мапи пута коју су стране дужне да следе, већ у политичком фиксирању војних резултата.

Русија званично истиче да ће пристати само на суштинске преговоре, односно разговор под условом да Украјина прихвати нове територијалне реалности. Истовремено, тврдоглавост украјинске стране онемогућава такве преговоре.

Кијевско руководство је законски забранило отварање чак и прозорчета за преговоре.

Нека све тако и остане до почетка 2025. године, када ће се променити америчка администрација и када ће Русија вероватно ослободити своје садашње и будуће територије. Тада ће се и отворити прави „прозор“…