Pročitaj mi članakRazlaz između Nacionalnog okupljanja i Alternative za Nemačku nije ostao bez širih posledica i odmah je prerastao u novo preraspoređivanje snaga na evropskoj desnici. Posle Francuza oglasili su se i Italijani
На предстојећим изборима за Европски парламент десне снаге могле су да остваре добар резултат, а њихова посланичка група Идентитет и демократија би у том случају била у стању да угрози лево-либералну хегемонију унутар ове институције. Међутим, то се неће десити. Без обзира на све теже стање у Европској унији, десница није умела да се уједини и наступи заједно. Сви међународни састанци, конференције и скупови били су узалудни. Ствар је пропала у кључном моменту и мало је времена да се нешто учини тим поводом. Сада је сасвим сигурно да ће Национално окупљање и Алтернатива за Немачку (АфД) ићи свако својим путем. Из Националног окупљања дошла је изјава да после избора 9. јула ове две странке више неће сарађивати, што значи да неће формирати ни заједничку фракцију у Европском парламенту.
Као непосредни повод за прекид сарадње наводи се интервју који је носилац листе АфД-а Максимилијан Кра дао италијанском листу Република. Кра је говорио о немачком култу кривице подвлачећи да нема колективне кривице за злочине, те да је одговорност увек индивидуална. Упитан да ли то важи и за припаднике СС-а, Кра је одговорио да није сваки припадник СС-а аутоматски био злочинац, иако је међу њима проценат злочинаца био велики. „Никада нећу рећи да је свако ко је носио униформу СС-а аутоматски био криминалац.“
Разлаз на десници
За Французе је ово било превише и изјаву немачког политичара су окарактерисали као израз симпатије према СС-у. Као што је познато, припадници СС су пред крај рата у Француској извршили више ратних злочина. Међутим, исто тако је историјска чињеница да униформу СС-а током рата нису носили само Немци него и француски добровољци. Заправо, међу трупама које су се током априла и маја 1945. бориле на улицама Берлина било је и преко три стотине Француза из 33. СС гренадирске дивизије Шарлемањ. Осим тога, после рата се један број бивших припадника СС-а придружио француској Легији странаца.
Кра је покушао да релаксира ситуацију и објасни шта је заиста мислио рекавши да нико Гинтера Граса не сматра за ратног злочинца иако се овај пред крај рата борио на западном фронту као војник 10. СС дивизије Фрундсберг. Заправо, Кра није сам покренуо тему, одговарао је на питање и само поновио оно што су пре њега говорили Аденауер, Штраус или Кол, којима се никако не може приписати симпатија према СС-у. Циљ изјаве није била релативизација злочина који су почињени у рату. Ипак, за оваква објашњења и диференцијације није било слуха. То што је француска страна прекид сарадње објавила у лево-либералном листу Либéратион представља занимљив детаљ.
Разуме се да до разлаза на десници није дошло само због различитих погледа на догађаје из Другог светског рата. Можда би се могло рећи и да су у Националном окупљању само чекали добар повод па да објаве прекид сарадње. Марин ле Пен ни раније није благонаклоно гледала на немачке колеге. Према сведочењу једне бивше чланице Алтернативе, Марин ле Пен је у АфД-у својевремено подржавала Фрауке Петри и саветовала јој да дисциплинује десно крило странке. Међутим, као што је познато, Петри је у странци поражена и ускоро је иступила из Алтернативе. Део разлога за незадовољство Марин ле Пен не мора нужно бити идеолошке природе, колико ствар политике моћи. Наиме, прва дама француске деснице свесна је да би снажна АфД могла водити главну реч у будућој посланичкој групи деснице у Европском парламенту, те да би Национално окупљање можда изгубило примат. Напослетку, могуће да су извесну улогу играли и сасвим лични разлози. Марин ле Пен није гајила симпатије према немачком колеги. У сваком случају, жена која је сопственог оца искључила из партије није се много двоумила.
Са друге стране, из АфД-а су се чули гласови да је Кра сувише озбиљно схватио пословицу да је боље бити први у селу него последњи у граду. Наиме, већ се спекулисало да он нема намеру да у парламенту буде друга виолина, те да заправо не би ни желео да седи у десној фракцији у којој не доминира АфД, него би радије направио посебну групу са мањим десним странкама из источне Европе у којој би он био шеф.
Тако је постављена основа за разлаз између француске и немачке деснице. Ипак, амбиције и тешки карактери нису реткост у политици. Да спорна изјава не представља истински разлог за прекид сарадње види се по томе што ни раније није све ишло глатко. Наиме, Французи су изразили нелагоду због појма „реемиграција“ који користе неки политичари из редова АфД-а. Национално окупљање је од немачких колега захтевало да тај појам више не употребљавају. Интересантно је да је до тога дошло када је АфД био под медијским притиском због скупа у Потсдаму (видети ОВДЕ). Тиме се Алтернатива нашла под паљбом левичарске медијско-политичке класе, али и савезника из иностранства.
Како би се разјасниле позиције, у фебруару је дошло до састанка између Ле Пен и Алис Вајдел, али без резултата. Односи су се додатно погоршали када је посланичка група АфД у Бундестагу, у упиту Савезној влади, упоредила случај Крима са статусом острва Мајот. Посланици су тражили објашњење зашто Немачка спорно острво признаје као део Француске, и то упркос Резолуцији УН да суверенитет припада Савезу Комора, док се у случају Крима понаша другачије. На реакцију са француске стране није требало дуго чекати. Ле Пен је најавила да ће немачким колегама радо одржати предавање из геополитике и поручила им да гледају своја посла, те да се не секирају за француске прекоморске територије.
Последице разлаза
Разлаз између Националног окупљања и Алтернативе није остао без ширих последица и одмах је прерастао у ново прераспоређивање снага на европској десници. После Француза огласили су се и Италијани из Лиге. Матео Салвини и Марин ле Пен су се тиме сложили да сарадње са Алтернативом за Немачку неће бити. Иако се Ђорђа Мелони још није јавно огласила нема никакве сумње да ће и она заузети дистанциран став. Наиме, она је још у јануару нагласила разлике између њене политике и позиција АфД, што се пре свега односи на курс према Русији, као и питања азила. Шпански Вокс је и до сада био мање или више резервисан према АфД-у, али сада је то постало упадљиво. Иако Шпанци на свој страначки фестивал сваке године позивају колеге из европских земаља, овога пута Немцима није стигла позивница.
Осим тога, приметно је да се и Орбан удаљава од немачке деснице, те је сасвим искључена могућност да би Фидес могао формирати фракцију заједно са АфД-ом. Скандинавска десница је и до сада била скептична према Алтернативи због њихове блискости Русији, тако да је и ту простор за договор ограничен. Чак се ни аустријски ФПО није јавно солидарисао са колегама из Немачке. Аустријска и фламанска десница до сада је најближе сарађивала са Алтернативом. Политичарима из ФПО не смета појам реемиграције. Ипак, симпатије су једно, а политика нешто сасвим друго. Стога није искључено да ће и ФПО прагматично одлучити да пође путем који су трасирали Французи. Тако би немачка десница могла остати изолована на европском нивоу и то упркос респектабилној подршци у сопственој земљи.
Овакво стање поставља и АфД пред тешка питања. По свему судећи, Кра својом изјавом није изнервирао само Французе, већ и неке људе у сопственој странци. Неименовани функционер АфД-а је у изјави за недељник Јунге Фреихеит био прилично оштар, рекавши да се у странци ради даноноћно и да други морају да поправљају штету коју је Кра начинио. Такве изјаве непосредно пред изборе могу само наштетити странци. Сви они којима је курс који су водили Кра и Петр Бистрон као водећи кандидати Алтернативе изгледао сувише рискантан сада виде шансу да без последица критикују ову двојицу. Штавише, у странци се јављају гласови који сву одговорност за новонасталу ситуацију сваљују искључиво на свог колегу. Тако су се одмах чуле и спекулације о томе да је можда време да се Кра искључи из странке.
Закључак се намеће сам по себи – немачка странка не може себи дозволити да солира и њени функционери морају да се уклопе у курс који воде остале десне партије у Европи. Либерално крило унутар АфД-а сада види своју шансу да поврати изгубљене положаје и поткопа позиције десног крила.
Уопште, Кра је и раније био на мети, будући да је један његов сарадник кинеског порекла оптужен да је радио за кинеску обавештајну службу. На крају се Кра разишао са својим сарадником за кога се испоставило да је радио и за немачке обавештајне службе.
Као резултат свега, Максимилијан Кра је најавио да ће се повући из кампање као и из главног одбора странке. Образлажући своју одлуку казао је да су његове изјаве злоупотребљене против станке и апеловао на јединство.
Иако је још прерано говорити о томе шта ће овакав развој догађаја значити за АфД и десницу у Европи, извесно је да све трансатланске снаге имају разлог да отворе шампањац. Између десних станака на европском нивоу посејано је семе раздора и десница је још једном, помоћу старог, моралистичког маневра, гурнута у дефанзиву. Алтернатива за Немачку у финишу изборне кампање остала је без образованог, талентованог и харизматичног говорника. Кра је у својим наступима увек деловао суверено, па су чак и политички противници морали да му одају признање на убедљивим наступима. Излазио је из оквира и по томе што није био обичан човек из народа коме би се могла једноставно залепити етикета популисте. Са његовим одступањем може се очекивати снажнији притисак на друге кандидате.
Други на листи за Европски парламент Петр Бистрон већ је оптуживан у медијима за примање новца из Русије, а недавно је полиција извршила преметачину у његовој канцеларији у Бундестагу. Бистрон одбацује оптужбе и наводи да је реч о „НАТО кампањи“. Они који подлегну под оваквим притиском тражиће чишћење редова и дистанцирање од сувише десних колега. Не треба много памети да се схвати да би то могло водити продубљивању ровова унутар странке.
Могло би се рећи да се потез који је повукла Марин ле Пен одлично уклапа у настојања да се АфД дисциплинује, односно да је дистанцирањем од АфД-а отпочела процес мелонизације (Бенедикт Кајзер) деснице у Европи. Можда се Ле Пен нада да ће је прихватање курса Ђорђе Мелони коначно довести на положај председника? Мелони наводно припада десници, али је опредељена трансатлански, тржишно-либерално и фактички је отворена за даљу имиграцију. Ако је то пут којим Ле Пен жели да пође онда ту заиста нема места за Алтернативу, барем не ону коју представља Максимилијан Кра.
