Прочитај ми чланакЗа сваког британског премијера из дана у дан постаје све теже тврдити да Британци не учествују у рату у Украјини
Уопште није потребно да будете нарочито паметни да бисте схватили начин на који функционишу британски медији, или шта стоји иза избора које чине. Тачније, све и да сте прилично тупави опет ћете схватити, верујте ми – толико је просто и једноставно.
Давно су прошли дани, можда још током седамдесетих и осамдесетих, у којима је Британац новине куповао кад пожели да га у дату тему упути неко мудар, с јасним увидом – неко с јасним принципима, ко од њих не одступа.
Медији у Уједињеном краљевству су се данас пребацили на пуно приземнији модел функционисања – поводе се за властитом популарношћу. Уредницима новина у Британији више није стало до тога да буду мудри, да буду у стању да ствари које са нама деле можда чак и предвиде, па чак ни то да у свему томе буду у праву. О било чему.
Нови модел који следе сав је исплетен око тога да довољно рано погоде шта ће постати популарно мишљење о датој теми, па да онда испрате општеприхваћене трендове. И тако више не морате да држите прст на челу и мучите се око тога зашто британска штампа полако заузима све циничнији и све скептичнији поглед на рат против Русије – па је сад почела да читаоцима објашњава како западне санкције у ствари кажњавају грађане Запада, док на скромне Русе оне једва да имају икаквог утицаја – а што се од недавно јасно запажа.
Тренд је то који је започет у новинама Сан (The Sun – Сунце). Таблоиди су објавили списак свих прехрамбених артикала, а богами и трошкова за енергију, које грађани Велике Британије већ скупо плаћају (paying through the nose for) и упоредили су их са одговарајућима у Русији.
Можда ће вам се ово учинити као приземно, па чак и тривијално новинарство, али то ипак јесте било фундаментално важно припремити и објавити, што до сад ником од новинара из озбиљнијих и већих новина (highbrow broadsheet journalists) није пало на ум, онима који су иначе били врло добро упознати и са најтананијим нијансама тзв. „руских санкција,“ а ипак се нису одважили да тако неопходан чланак сами напишу.
И тако сада са ценама за енергију који ће се ускоро удвостручити – неки кажу и утростручити већ у јануару – са храном која постаје скупља него што је већина могла и да претпостави, а са зимом која ће извесно однети известан број жртава, за било ког британског премијера постаје све теже да Британце убеди да нису страна која учествује у рату у Украјини.
Људи ће ускоро, у наредним недељама у којим ће нова премијерка започети свој мандат у Даунинг стриту, постати склони поређењима са ранијим ратовима у којима је Британија учествовала, у којима су њени људи губили живот, али ће се Мутна Лизи (Dim Lizzie) и њен новинарски тим ипак понадати да ће поново успети да медије усмере у правцу званичне приче одлазећег Бориса, који је рекао да Британија мора да издржи. И да купи чајник (buy a kettle – у кокни сленгу чајник је замена за „тупавко“ – прим. прев.).
Но, за то је вероватно већ прекасно. Уредницима новина и њиховим власницима ће постати сасвим јасно колико људи у Британији трпе, па ће пожелети да себе прикажу као да са њима саосећају, делом и зато да и њих не би доживљавали као део елитистичких „лако ћемо“ лешинара (Twiddly Dee shite hawks) који им говоре да треба мање да једу, да на спавање иду обучени у капутe и да се једноставно са свим тим помире јер тако мора бити. Чланак у Сану, таблоиду за који се уобичајено мисли да се не бави ученим новинарством – свакако не међународним – сам је за себе јасна назнака времена које долази.
С новим моделом новинарства заснованог на популарности, остатак јавности ће пристати да их као овце затворе у тор. Медији у Великој Британији су спремни да рат у Украјини и даље музу ради што више кликова, па ће пратити масе у њиховом кретенском разумевању оног што се тамо дешава. А то ће онда променити главну мету њихове пажње, па ће се и сами окренути и усредсредити на патњу британске читалачке публике.
Но, таква нова дихотомија логике којом ће медији бити обузети и коју ће прихватити и примењивати постаће додатни изазов за Лиз Трас. Трасова је вероватно једна од „најмутнијих“ (the dimmest) премијера које је ова земља икад имала. Чак и ако је конзервативци сплеткароши буду доживели само као жртвеног јарца постављеног једино да би Борис за две године могао да се врати, њен ће положај премијера Уједињеног краљевства бити изузетно тежак, просто због њеног менталног става у погледу борби које Русија води у Украјини.
Сад изгледа као да су јој помало симпатични постали сви они који ће у новој економији морати да поднесу највећи терет, али овај аутор сматра да ће она, кад седне за сто у својој новој канцеларији, отпустити сваког ко буде имао иоле прагматичнији поглед на могућност разговора с Путином о миру, или око попуштањa напетости око рата у Украјини. Упарена само с назнакама ревносне интелигенције, она неће успети да споји тачкице, па схвати и призна да је почетна одлука да се упусте у рат била исхитрена, потакнута слепом страшћу и обичном глупошћу.
Неће увидети да ће, ако је веровати недавном извештају Блумберга, 60% британских предузећа пропасти још током текуће године, што ће на економију којa je већ у слободном паду имати нечувени утицај, при чему главни медији изван Велике Британије још увек не могу да прихвате да она више није играч из групе Г7. Низ њених брзопотезних политичких поправки ипак ће бити макар и делимично успешнo, па ће новинари бити у обавези да их ипак похвале.
Но, њена немогућност да схвати промене у светској политици и нови светски поредак који више неће бити једнополаран наставиће да воде ка њеном иманентном и дубоко усађеном неуспеху, што ће на крају изазвати и њен пад. Њена пореска политика је збрзана и недовољно промишљена. Није ни замишљена тако да на дужи рок буде ефикасна, па ће ускоро и најобичнијем чиновнику очигледни постати њени фатални недостаци и то колико ће напослетку коштати привреду.
Можда сте досад мислили да је Тони Блер био тај који је Даунинг Стрит претворио у смрдљиву септичку јаму пуну смицалица и подвала. Знајте да ништа још нисте видели. (You ain’t seen nothing yet). Лиз Трас ће Бога молити моли да је британска штампа не растргне кад се економија коначно уруши, побуне и штрајкови постану свакодневица, криминал буде харао док полиција већи део свог времена буде проводила увежбаваjući коракe геј-денса (learning a gay dance routine), а њихови командири спрејом фарбали службена возила у ЛГБТ боје.
Обичним људима врло брзо постаће јасно да њихов нови лидер у ствари за све то ни нема било какво сувисло решење. Слободно почните да бројите дане док нам она одржи свој први говор против Путина. А пребројте и сате који ће још проћи док јој новинари не забоду прву хладан нож у леђа.
Мартин Џеј (Martin Jay) је награђивани британски новинар са седиштем у Мароку, одакле ради као стални дописник Дејли мејлa (Daily Mail, London), док је пре тога отуда извештавао о Арапском пролећу за Си-Ен-Ен (CNN), али и за Евроњуз (Euronews). Oд 2012. до 2019. је из базе у Бејруту радио за низ међународних медија, међу којима су и Би-Би-Си (BBC), Ал Џазирa (Al Jazeera), РТ (Russia Today RT), Дојче веле (Deutsche Welle, DW), а као слободни новинар извештавао је и за британски Дејли Мејл, Сандеј Тајмс, плус за турски ТРТ Ворлд. Каријера га је водила кроз више од 50 различитих земаља у Африци, на Блиском Истоку и Европи одакле је извештавао за велики број водећих медија. Живео је и радио у Мароку, Белгији, Кенији и Либану
С енглеског посрбио и белешку о аутору написао: Стеван Бабић
— СРБИН инфо (@srbininfo) September 12, 2022
