Немачки дневни лист Дојче веле пише како је бивши либијски премијер Али Зеидан побегао у Европу. Његово место је преузео министар одбране, Абдулах Ал-Дани, који ће ту дужност обављати две недеље, време потребно да се изабере нови премијер, пише италијанска Ла Република. Али Зеидан је побегао иако није смио напустити земљу, што му је због истраге која се води против њега забранио главни државни тужиоц Абдел-Qадер Радван.

У уторак је привремени либијски парламент (Главни народни конгрес) уклонио с дужности премијера Зеидана због инцидента са страним танкером у луци Ал-Сидра на истоку Либије. Реч је о танкеру „Morning Glory“ запремине 234 хиљаде барела који је без дозволе централних власти преузео нафту и отпловио с једног од нафтних терминала којег су наоружани милитанти, заједно с две луке за утовар, заузели у лето 2013. Групу која је организирала „посао“, који је Алиа Зеидана стајао премијерског места предводи Ибрахим Џадран, бивши побуњенички заповедник из Бенгазија. Он је у више наврата са нафтом богати регион, Киренаику, тражио статус аутономије, чему се Зеидан жестоко опирао.

Правдајући се захтјевима за „борбу против корупције и праведну прерасподијелу националног богатства“ милитанти су блокирали нафтна постројења, због чега је у односу на време владавине Муамера Гадафија производња нафте у Либији драстично пала, а у земљи губици су 9 милијарди долара. Зеиданова влада је водила преговоре са сепаратистима из Киренаике, али никада није попустила када је било речи о новцу. Тада су они одлучили да сами извозе нафту и продају је страним клијентима.

Владини званичници су пријетили „како ће заповедити ваздушне ударе и бомбардирање танкера „у случају противзаконитог утовара нафте“. Танкер „Morning Glory“ је додуше био заустављен од стране владиних снага, али онда је он успио побећи из луке и отпловити у међународне воде. Ову епизоду многи сматрају како кап која је прелила чашу у владавини неспособног Али Зеидана и била им је одличан изговор за његову смену с дужности премијера. Међутим, истина је другачија и Али Зеидан је одавно био осуђен на пропаст из разлога јер је након слома либијске војске и сигурносних структура од стране НАТО савеза и побуњеника у јесен 2011. без сумње одговоран за наставак сукоба у Либији. Зеидан није успио створити систем који би земљи јамчио ред и сигурност. Непрестано је маневрирао и путовао диљем земље, позивао у помоћ Вашингтон и Брисел, Запад га је храбрио, обећавао помоћ и подршку у техничком и организацијском смислу, провођење војне обуке и формирање нових сигурносних снага. Колико су у томе успјели, види се из епизоде с продајом нафте од стране милитаната из Киренаике и питање је што ће се о свему томе још сазнати.

Смењени премијер је био заробљеник своје промашене политике, а истовремено је био присиљен да се ослони на регионалне и племенске милиције како би под контролом покушао да држи милитантне групе и бивше побуњенике који су стварни господари у земљи. Либија је сама себи створила проблем (једнако као и Египат и Тунис оп.а.) тиме што је легализивала странке и организације политичког ислама. За њих је Али Зеидан, као човјек који је тридесет година живио на Западу и под кринком људских права се борио против режима Муамера Гадафија, био апсолутно неприхватљив. Подељена земља је након „револуције“ направила историјски скок унатзад и као што видимо милитанти слободно продају ресурсе који припадају либијском народу.

Одлазак танкера „Morning Glory“ с нафтом је означио крај владавине Зеидана, но да је којим случајем бомбардиран, с истока земље би наоружане групе покренуле нови вал насиља, а у Средоземљу би се догодила и еколошка катастрофа која би запљуснула и европске обале.

Према последњим извјештајима, милитанти из града Мисрате – једном од главних упоришта побуне против Муамера Гадафија – припремају напад на исток Либије и желе да заузму луке које држе људи Ибрахима Џадрана. Групе из Мисрате су наоружане тенковима, топовима и препознатљивим мањим борбеним  теренским возилима с тешким митраљезем и ракетним бацачима. Либија је доиста на ивици општег рата за поделу ресурса и територија, а борбе су забиљежене и око града Сирте.

All Africa цитира америчке изворе и пише „како су либијски војници у Сирти заробили групу одговорну за пљачке, саботаже и атентате на високој разини, а хапшење су потврдили и владинизваничници 11. марта“.

Међу ухапшенима су наводно и људи који су организирали и извели атентат на др. Хасана ал-Друија, подсекретара министарства индустрије и бившег члана „Прлазног националног већа“ за град Сирте. Ухапшени су оптужени и за убиство пуковника Рамадана ал-Таруква, а све говори како је реч о припадницима Зеленог отпора који већ месецима за мете појединачних ликвидација одабиру људе који су се током свргавања Муамера Гадафија приклонили НАТО савезу и побуњеничким милицијама.

Државни званичници и чиновници су задовољни овом акцијом, али упозоравају „како Сирте и даље представља опасност за сигурност у Либији, јер су ту Гадафијеви коријени и уништење оваквих банди ће донети стабилност у град и означити крај организираног криминала“.

У Сирити се догодило неколико бруталних убојстава у протеклих месец дана, а након убојства комаданта локалне милиције, Макхлуфа бин Насера, те двојице либијских војника којима је пуцано у главу 30 км западно од Сирте, људи су изашли на улице. Међутим, власт је за злочине оптужила групу Ансар ал-Шарија и побуњеничке милиције.

Из наведеног се може закључити како Либија практично више и не постоји као држава. Након покушаја војног удара средином фебруара, којег је предводио амерички плаћеник, генерал Кхалифа Хафтар Белквасим, те оружаних сукоба, напада на седиште државне телевизије и атентата у Триполију, привремени парламент се повукао у хотел с пет звездица у главном граду Триполију. Из хотела Вадан је Главни народни конгрес покушавао да створи привид правне државе и на две седнице изгласао закон о одржавању општих избора у лето ове године те „расправљао о безбедносним проблемима у земљи“.

Генерал Кхалифа Хафтар Белквасим је по мишљењу аналитичара интервенисао на захтев Вашингтона, а разлог је побуна на југу земље група и племена које боре за неовисност Либије, прекид свих веза са Западом и НАТО савезом. Важно је напоменути неколико података из „богате“ биографије генерала Кхалифа Хафтара који је из либијске војске још 1987. побјегао у САД и прошао обуку ЦИА-е. Након тога враћа се Африку гдје ствара тзв. „Ослободилачку војску Либије“ с којом ипак није успио свргнути Муамрра Гадафија. Његови људи, већином из племена Фарјани одакле и сам потиче, касније су се за америчке интересе борили у Демократској Републици Конго, а у Бенгхази заједно с НАТО савезом долази у марту 2011. Тада постаје други човјек побуњеничких снага, а на чело побуњеника долази када су припадници Ал-Каиде ликвидирали главног комаданта, генерала Фатаха ал-Јуниса. Након побједе НАТО савеза постаје први човјек либијских оружаних снага и у фебруару ове године, по свему судећи због неуспјеха у сузбијању Зеленог отпора, покушава да извршивојни удар и преузети сву власт у земљи.

Устанак Зеленог отпора је нешто што су и Али Зеидан, једнако као побуњеничке и исламистичке милиције у Либији покушавали да скрију протекла три мјесеца, али је на крају ипак изашло на видело да је реч о добро организираној оружаној формацији која ужива подршку једног дела народа.

Афрички новинар Алаин Јулес, познат по критичком ставу према НАТО савезу, извјештава како је Зелени отпор утврдио своје положаје у мјестима: Сабха, ал-Гилат, Гхат, Рагдалин, Тобруq, Им Сат, ал-Qубах, Тимими, ал-Баyда, Фатахyа, ал-Мурј, Тулмина, Дерсиа, Рибyана, ал-Рагурyа, Персис, ал-Абyар, Слуq, Јадабyа, Јаwат, ал-Митанyа, ал-Алзизиyах, Гуминис, ал-Брига, Рас Лануф, Солуq, Гардина, Убари, Тархуна, Бани Валид, Варшала, ал-Асадиа, Абу Салим, Гадамис и Куфра, док се с локалним милицијама воде борбе и у појединим у градским четвртима Триполија, Мисрате и Бенгазија.

У овим многим градовима и селима се воде спорадични сукоби између локалних милиција и наоружаних група Зеленог отпора који често наилази на подршку локалног становништва које се очигледно осјећа превареним због неиспуњених обећања о „слободи, демокрацији и просперитету“.

Аллаин Јулес пише „како Зелени отпор може да рачуна и на бивше војнике и официре који се још нису придружили, политичке затворенике које намјерава да ослободи симултаним нападима на затворске комплексе, као и а припаднике племена Вафала, Кадхафа (или Гадхафи оп.а.), Верцхефа и друге“.

„Јужни дио Либије, који представља 50% земље, под контролом је Зеленог отпора и зато, супротно ономе што говори актуални либијски режим, овде није ријеч о милицијама повезанима с Ал Каидом. Сабха и Куфра су градови које надзиру „зелени“ уз подршку племена Тубу и локалног становништва. Интервенција по жељи француског војног комаданта, на та два града, је искључиво је покренута због напада на Зелени отпор и као и покушај да се заустави њихов напредак. Ти људи више не признају централну власт у Триполију и присутност Ал Каиде у та два града је само изговор за слање војних снага. Осим тога, племе Зинтан такође пружа подршку либијском народу, а не актуалној нелегитимној влади. Исто као што то чине и највећа племена у Бенгазију гдје тренутно расту напетости“, пише Јулес.

Либијске снаге безбедности и војска под командом НАТО савеза још није спремна и тек се формирају мање јединице од пар хиљада људи у касарнама у Италији, Великој Британији и диљем Европе. Италијанско министарство обране, које судјелује у целом пројекту, наводи „како би на крају либијске снаге требале да броје око 40 000 – 50 000 људи“, но питање је хоће ли Либија да постоји као држава када те јединице буду спремне. Будући да та војска за сада практично и не постоји, за контролу Либије су задужене француске трупе у Чаду, којима је председник Идрис Дебy дозволио проширење војне базе Фаја и изградњу нове у Зуару у близини либијске границе. Ту су и америчке трупе на југу Туниса у бази у Ремади, вест коју је америчка амбасада у Тунису негирала све док алжирски предсједник Бутефлика није потврдио изградњу великог војног комплекса америчког заповједништва АФРИЦОМ у сусједној земљи и тиме прекинуо нагађања што се заправо гради на југу Туниса на тромеђи с Алжиром и Либијом.

Прозападне либијске трупе уз зелено свијетло Wасхингтона кемијским оружјем против племена која подржавају Зелени отпор

Министар спољних послова фантомске владе у Триполију 5. фебруара ове године је поносно приопштило „како су уништене и последње залихе хемијског оружја бившег режима“.

Међутим, амерички независни и истраживачки портал WND 6. фебруара извјештава „како је привремена либијска влада уз дозволу Обамине администрације у нападу на своје грађане користила плин сарин и то управо у операцијама од пре неколико недеља којима се покушао да угуши народни и племенски устанак под заставом либијског Зеленог отпора“.

Болнички извјештаји која су из Либије добили у WND-у потврђују изјаве племенских вођа из Триполија о кориштењу сарина. Шеик Хасан Ајилy, вођа племена Вершевана, за WND је у ексклузивном интервјуу путем Скајпа изјавио како либијска влада, коју подржавају Уједињене нације, САД и НАТО савез, за ове нападе на припаднике племена који подржавају Зелени отпор користе милитанте Ал Каиде и исламистичке екстремисте.

„Прошли мјесец су Ал Каида и исламистичке милиције почеле с убијањем цивила нашег племена. У нападима сарином је погинуло много припадника у племенаВершевана, а преживјели су одведени у болницу Ал Захра у Триполију. Међународна заједница и медији очито не желе знати да либијска војска поседује и наоружава милитанте пројектилима са сарином“, оптужује Хассан Ајили.

Како би поткријепили своју тврдњу, племенски извори у Либији су порталу WND прослиједили две копије различитих извјештаја писаних на арапском језику у болници Ал Захра у Триполију. Документи се односе на податке о лечењу два различита пацијента који су били жртве хемијског напада у четвртак 23.јануара 2014. у 21:00. У извјештајима стоји „како је разлог за падања у несвијест и отежаног дисања удисање непознатог плина.“ Документе је за WND превео службени лингвист тог арапског говорног подручја. Лекари су навели „како је ријеч о могућем тровању сарином, будући да сви симптоми коинцидирају с онима које наводи Центар за надзор и превенцију кемијског оружја (ЦДЦ)“.

Хассан Ајили оптужује др. Тарека Митрија, водитеља мисије Уједињених нација у Либији (УНСМИЛ), „да је слеп и како не види одлуке привремене владе која плаћа и регрутира радикалне исламистичке милиције из Туниса и Судана, које долазе у Либију и нападају либијска племена која се противе Сједињеним Државама и НАТО савезу“.

WND је и раније често комуницирао путем Скајпа с разним либијским племенским вођама. 21. јануара 2014. објављује доказе о активностима привремене владе која помоћу суданских војних авионаа пребацује исламистичке екстремисте из Туниса како би нападали упоришта „зелених“ племена на југу Либије . Недавно је WND добио мноштво снимака који доказују да су либијске племенске милиције заробиле ратну опрему на југу Либије и преузели надзор над Сабхом, највећим градом на југу Либије. Према Хассану Ајилиy, племенске снаге у Либији се организирају под зеленом заставом отпора како би се супротставили привременој влади која сурађује с Ал Каидом и сродним исламистичким групама које дјелују у Либији. Даље се у чланку наводи на који је начин хемијско оружје из Либије завршавало у Сирији, али и о везама владе и Прелазног већа и актуалне прелазне владе с људима попут Абдела Хакима Белхаја који је од „терориста“ постао „револуционар“, а сада могуће и лидер Либије, наравно, уколико Вашингтон тако одлучи.

Ибрахим Џадран „: „Нафтни Робих Худ из Киренаике“

Вратимо се у овом либијском хаосу у којем се један део племена бори како би протерао САД и НАТО савез из земље, други је за стварање исламистичке државе, а трећи за аутономију или неовисност Киренаику у којој се ионако више могу видети црне заставе бившег емирата него „службене“ заставе либијске непостојеће државе. Киренаика је кренула путем одцепљења прошлог августа, када је Ибрахим Џадран заузео пет нафтних терминала у регији и за земљу којој 90% прихода долази од продаје нафте задао велики ударац. Међутим, треба чути и његове разлоге.

Италијански дневни лист Ил Ђиорнале је успио добити интервју с Ибрахимом Џадраном и назвао га је „Робин Хоод из Киренаике који је блокирао либијску нафту и мрзи исламисте“.

Џадран је огорчен из разлога што га нитко није позвао на међународну конференцију о Либији која почетком овог месеца одржала у Риму, а он лично сматра како је једини представник народа Киренаке и да само он може говорити у њено име. Након тога се и одлучио да изазове владу продајом нафте коју је купцу отпремио танкер „Morning Glorу“.

„Ви Италијани се понашате исто као и либијска влада. Организујете међународну конференцију на којој се расправља о будућности Либије и не сетите се нас позвати у Рим. Морате мало више припазити да не заборавите на наш покрет и на оно што мисли већина народа Киренаике. Гадафи је пробао исто с Киренаиком, па му је експлодирала у рукама. Без нас ће ваша конференција пропасти и нећете постићи никакве резултате“, новинару Gianu Micalessinu је поручио Ибрахим Џадран.

Прије седам месеци је Џадран био само један од заповедника наоружаних група у Либији, а данас је постао „господар нафте“ и има политичке амбиције. Заклети је непријатељ Муслиманског братства и исламистичких милиција које оптужује да контролишу рад владе у Триполију. Његов успон је почео када му је влада у Триполију 2012. дала концесију на чување нафтних терминала Рас Лануф и Зуетина у које је слева сва нафта из Киренакије, најбогатије регије нафтом у Либији. Тешко је објаснити због чега је изабран управо Ибрахим Џадран, будући да је чак и његова „опозициона историјат режиму Муамера Гадафија“ врло упитна.

Једина епизода „побуне“ против Гадафија у Џадрановом животу се догодила 2005. када је заједно са својом браћом, иначе сви синови пуковника либијске војске, оптужен „за оснивање оружане групе“ и завршио у затворском паклу Абу Салима. Други извори наводе како је искористио могућност што му је отац официр и заједно с браћом покушао украсти службена војна возила и због тога је одробијао шест година.

Како год било, 2013. Ибрахим користи своје место чувара терминала и блокира дистрибуцију нафте. Од тог дана производња нафте у Либији пада с 1 милијуна и 650 000 барела на мање од 400 000 барела дневно и узрокује губитке милијарди долара. У Риму су посебно забринути о чему довољно говори узречица: „Ако Триполи плаче, ни Рим се нема чему смијати!“.

Тада у игру улази италијански ЕНИ и Џадран умјесто униформе облачи одело и представља са као „неприкосновени лидер покрета за федерализацију из Киренаике“.

„Заповједио сам блокаду терминала како би зауставио пљачку. Две године ти људи продају странцима нафту из Киренацие и узимају сав новац без икаквих конкретних помака у земљи. Нису створили војску ни полицију, не бране грађане, не граде болнице и школе, а живот је сваког дана све тежи. Прије блокаде смо затражили да видимо рачуне. Хтјели смо знати колико је нафте продано и коме? Колико се зарадило и на што је потрошен новац? Међутим, влада нам није дала никакав одговор. Та нафта је власништво свих Либијаца. Боље да је блокирамо, него да нам је покраду“, објашњава Џадран.

Ил Ђиорнале: Међутим, без зараде од нафте Либија ће потонути у хаос…

Ибрахим Џадран: Одабрали смо мање зло. Знам да блокада нафте пуно кошта, али остати и гледати по страни би било још горе. Ти би новци били покрадени и то без икакве користи за либијски народ. Тако је било од почетка револуције, па до данас.

Ил Ђиорнале: Кога оптужујете за пљачку?

Ибрахим Џадран: Најодговорније су исламистичкегрупе које су после револуције успеле ући у парламент и тако наметнути контролу над владом. Они влади јамче помоћ са својим фанатичним милитантним групама које су овдје у Киренаики побили многе званичнике. Нафтни ресурси су кориштени како би се финансирала кампања терора која је погађала све редом: новинаре и активисте за људска права. Стога нафтна блокада није никакав губитак, то је предност за Либију.

Ил Ђиорнале: Какав је ваш политички пројект?

Ибрахим Џадран: Ми тражимо оно у што верује већина људи. Желимо успоставити федерални систем којег јамчи устав из 1951. И поделити Либију на Триполитанију, Фезан и Киренаику, али с могућношћу да те три регије имају своја министарства у којима ће се рјешавати локални проблеми.

Ил Ђиорнале: Желите ли задржати сву нафту?

Ибрахим ЈЏадран: Не, ми само желимо надзирати како се користи и бити сигурни да зарада буде равномјерно подељена, а не да се краде као сад.

Ил Ђиорнале: Оптужујете Италију да вас није позвала на конференцију у Риму. Можда ћете сад продавати нафту неком другоме, оно што би требало завршити код нас?

Ибрахим Џадран: За сада су односи с Италијом и нафтном компанијом ЕНИ добри. Ви Италијани сте наша браћа и јамчите нам много услуга. Не мислимо мењати постојеће уговоре с вама. Увек сте добродошли и имат ћете привилегиран статус као и досад. Наравно да можемо одлучити продавати нафту и другима. То смо рекли и то знају и ЕНИ и друге компаније у Либији.

Ил Ђиорнале: Влада у Триполију пријети војном интервенцијом и да ће вас протјерати с налазишта.

Ибрахим Џадран: Која влада? Онај премијер Али Зеидан којега су пре неколико месеци отели бандити? Та влада не успијева заштитити ни саму себе…, па можете мислити колико се бојимо ми који смо војно надмоћнији. Права влада би већ успоставила војску и полицију, бранила би своје грађане. Ови су нас оставили на милост и немилост исламистима и њиховим милицијама. Ми се не бојимо и бит ће им боље да размисле прије но испале иједан метак на нас.

Овај интервју с Ибрахимом Џадраном датира прије бијега Али Зеидана и најаве офанзиве исламистичких милиција из Мисрате на Киренаику. Као што видимо, могућ је сукоб између исламистичкх милиција и војске Ибрахима Џадрана. Зелени отпор такође води своју битку, а како ће све ово завршити, нитко не може предвидети. Поготово јер су у окружењу стациониране јаке француске и америчке јединице које би могле да интервенишу на позив привремене и фантомске владе у Триполију.

Ознаке: анализа, Зелени отпор, Либија, Н. Бабић, нафта, САД