Обновљена заинтересованост западне војске за Либију неће бити довољна за пораз Исламске државе али може бити довољна за стварање трајног војног присуства у Северној Африци за чиме Запад вапи још од 1970.

Деветнаестог фебруара САД су покренуле ваздушне нападе на камп за обуку ИДИС-а у Сабрати, Либији, и убили око 40 особа. Док је напад представкхен као нови фронт Запада у рату против тероризма, стварност је да војно присуство Запада у Либији расте већ неко време.

Рад истраживачке групе са Оксфорда из претходне године садржи део:

„Специјалне снаге САД, Британије и Француске делују тајно са својим локалним савезницима дуж северне Либије и њихови авиони отворено прелећу Либију у истраживачким мисијама. Авион Ф-15 Е је извршио циљане убиствене нападе на наводне лидере џихадиста а амерички командоси су заробили двојицу других како би им судили у Америци.

О АУТОРУ

Dan Glazebrook је политички писац који је писао за RT, Counterpunch, Z magazine, the Morning Star, the Guardian, the New Statesman, the Independent i Middle East Eye. Његова прва књига “Завади и бежи: Западна империјалистичка стратегија у доба кризе” објављена је у Либератион Медиа у октобру 2014. Садржи колекцију чланака писаних од 2009. у којима се проучава веза између економског колапса, уздизања БРИКС-а, рата у Либији и Сирији и штедње. Он тренутно истражује књигу о коришћењу секташких одреда против незавсиних држава и покрета од Северне Ирске и Централне Америке 70-их и 80-их прошлог века до Блиског истока и Африке дана од стране САД и Британије.

У фебруару је Италије одобрила Америци коришћење Сигоњела ваздушне базе у источној Сицилији за наоружане дронове, мада са уским ограничењима.“

У чланку још стоји да је прошлог октобра покренута „смешна мисија Европске мисије којом командују италијанске EUNAVFOR MED поморске снаге без мандата УН“.

За то време спрема се велика ескалација. Америчка влада разматра „ваздушне нападе, инвазију трупа или саветовање забрањених либијских милиција на терену, као што снаге Специјалне операције сада раде на истоку Сирије. Тајна паравојна мисија ЦИА се такође разматра, као што је стварање тимова командоса који би радили са либијским борцима“.

Италија је наредила распоређивање четири АМX борбена авиона и једног дрона Предатора у Бирги бази близу града Трапани, на Сицилији, као део припрема за нову интервенцију у Либији а британски војни званичници су изјавили да су „Специјалне снаге САД и Британије у Либији скупљале информације како би се припремили за могуће распоређивање 6000 америчких и европских трупа.“

Док се учестало дебатује о утицају такве ескалације, озбиљни аналитичари не сумњају у то да ће доживети пораз у борби против ИДИС-а. Чак и америчка војска признаје то, а начелник Здруженог генералштаба америчке војске објаснио је да ће њихов циљ бити да ометају ИДИС, а не да поразе и дефинитивно не да окончају грађански рат и политичко насиље које је проузроковала интервенеција НАТО-а 2011.

Чак је и овако скроман циљ тешко испунити. Маттиа Тоалдо, виши политички сарадник у ECFR који пише за часопис “Спољна политика” објаснио: ”Ова интервенцијја је радикално другачија од других, ограничених кампања које је Вашингтон предузимао, као што је офанзива против Ал Каиде у Јемену. Фокус ових напада ће увек бити саме терористичке организације, уместо земље у којима се оне налазе. Дронови, ваздушни напади и специјалне операције могу бити лек за специфичну болест али нема покушаја да се третира пацијент.

Другим речима, ради се о Исламској држави, а не о Либији. Зато овај приступ није довољан. Како би војна стратегија функционисала мора да има подршку политичке стратегије, коју су за сада западни политичари неуспешно одрадили.”

Рад Оксфордове истраживачке групе закључује о резултатима предложене ескалације Запада: “Иако не би било тешко преместити Исламску државу из централне Либије такви напади би ризиковали прелазак многих Либијаца у ИДИС, померање милиција у друге делове Либије или Сахел Сахару и вероватно би довело до погоршања сукоба либијских фракција зарад контроле либијске државе и њених ресурса. Као и у Сирији, не постоји одговор на питање ко би држао и владао територијом која би се преузела од Исламске државе.”

Погледајмо поново све аргументе. У недостатку одрживе политичке заједнице која би преузела територију Исламске државе, војна стратегија на столу је вероватно оваква: а.) повећање политичког насиља између фракција, б.) стварање одличних услова за регрутовање у Исламску државу и ц.) охрабривање ИДИС-а да се рашири по земљи и региону.

Међутим, владама на Западу не треба нико да им то каже. Подсећање ће бити довољно: коришћење војних снага да створе вакууме моћи, грађанске ратове и регрутују терористе је управо оно што САД и Британија раде широм региона претходних 15 година.

У том процесу, међутим, они стварају тржиште за своје услуге. Нестабилне земље брзо постану зависне од њихове војне подршке и постају неспособне да изграде функционалну економију како би постале независне, суверене нације (прим. прев. Зар вас не подсећа ово на Србију?).

Следећа фаза реколонизације Либије је убацивање војних снага чије присуство ствара услове који оправдавају њихово присуство. Овај процес може довести до тога да Америка и Британија остваре оно о чему су сањале откако је Пуковник Гадафи избацио њихове ваздушне базе – највеће у Африцу – са либијске територије 1970, које су биле трајни мост дотада за пројекцију војне моћи на афрички континент.

Америчка афричка команда (AFRICOM) се већ увукла у Чад, Нигерију и Камерон, као директан резултат рата у Либији 2011, а Либија је наглашена као стратешки документ Команде прошле јесени за наредних 5 година.

AFRICOM је створен од војних официра, лобиста за енергију и чланова америчког Конгреса, што се види у раду “Афричка нафта: Приоритет за америчку националну безбедност и афрички развој”. У раду стоји да “Залив Гвинеј, део атлантског нафтног басена надмашује Персијски залив у залихама нафте за САД у односу 2:1” и препоручује се “нови и снажан фокус на америчку војну сарадњу у субсахарској Африци, укључивање јединствене командне структуре која би штитила инвестиција САД”, додајући да “пропуст да се посвете максимизирању америчке дипломатске и војне командне организације може довести до ненамерног охрабрења ривала САД, попут Кине и противника попут Либије, да осигурају политичко, дипломатско и економско присуство у деловима Африке.”

Укратко, најбољи начин да се боре против кинеских и либијских инвестиција у Африци је преко војне силе. И “рат против тероризма” се испоставио као велико средство за приказивање те силе – занемарујући чињеницу да је НАТО створио претњу тероризма.

Интервенција Запада у Либији је довољна да погорша нестабилност у земљи, док нема посвећеност поражавању Исламске државе. За стратешке циљеве Британије и САД, као у бајци Златокоса, украдена посуда је њено право.

Бајка о Златокоси није оригинално писана као прича о томе “шта је исправно”, већ је требало да буде морална поука о опасности лутања по туђој територији, крађи територије или уништавању имовине. У истом духу, хуманитарни империјалисти нас како инвазија Либије није упадање на туђу територију, крађа и уништавање туђе имовине већ њихово право.

Проблем је да је оно што је исправно за “Империју хаоса” дијаметрално супротно за остатак људи. Није изненађујуће што Либијци не хрле да поздраве западни томахавк.

Упутница

rt.com

(Србин.инфо превод Маја Орлић)

Oznake: analiza, borba protiv terorizma, zapad, imperijalisti, islamska država, Libija, svet vesti