Pročitaj mi članakBeograd – Konflikt u Siriji je rat protiv Rusije, Kine, Indije, Brazila, svih država koje žele da ostanu samostalne. Pokušaj SAD ili, tačnije, finansijskih korporacija koje stoje iza predsednika SAD, da se ukloni Putin sa vlasti. Da se Kina natera da igra po američkim pravilima. Videli ste šta su uradili Dilmi Rusef u Brazilu…
Леонид Решетњиков
Београд – Конфликт у Сирији је рат против Русије, Кине, Индије, Бразила, свих држава које желе да остану самосталне. Покушај САД или, тачније, финансијских корпорација које стоје иза председника САД, да се уклони Путин са власти. Да се Кина натера да игра по америчким правилима. Видели сте шта су урадили Дилми Русеф у Бразилу…
Притисак се врши и на Индију, каже за Недељник Леонид Решетњиков, директор московског Института за стратешка истраживања (одмила га зову „Путинов институт“), који на редовном нивоу саставља извештаје и анализе о геостратешким кретањима у свету и руском окружењу и доставља их кабинету председника.
Русија дуго није била притиснута са толико страна као што је то случај данас: због украјинске кризе и анексије Крима економски је притиснута са Запада, из Турске долазе провокације које изазивају политичку кризу и притисак, и на све то се активно укључила у рат у Сирији, где је у окршају са исламским терористима отворила и оружани фронт.
Леонид Решетњиков, директор московског Института за стратешка истраживања (одмила га зову „Путинов институт“), који на редовном нивоу саставља извештаје и анализе о геостратешким кретањима у свету и руском окружењу и доставља их кабинету председника Владимира Путина, каже за Недељник да је у једном од тих извештаја записано да се обруч око Русије стеже, и да је многима у интересу да се Русија изазове на отворенији сукоб.
Како објашњавате одлуку Владимира Путина да пошаље војску у Сирију? Зашто се Русија укључила у тај сукоб, и како је из њега изашла?
Још нисмо изашли из тог конфликта. Русија је одлучила да се укључи због целокупне ситуације у Средоземљу, на Блиском истоку и просторима око Русије. Руководство нашег института је констатовало да се око Русије стеже обруч, образује нека врста прстена, и да су организатори тог прстена САД. Видимо како се формира ланац војних база у близини Русије. Што се тиче Блиског истока и Сирије, снаге које су почеле борбу против Асада биле су у вези са САД.
Друга је ствар што су се неке од њих истргле контроли и отпочеле своју борбу. Али та борба дефинитивно угрожава Русију с југа. После кризе у Украјини, кад је Кијев потпао под контролу проамеричких снага, као следећи удар на Русију је замишљено уништење Сирије, да се она подели на неколико држава. Тај план је имала и Турска, и зато смо донели одлуку да се умешамо у конфликт како би се та оружана борба што пре прекинула, и како би се онемогућило даље ширење Даеша.
А зашто је Путин повукао своје снаге из Сирије?
Непотребно је да снаге буду у толиком броју стациониране тамо. Направљене су базе. Једног дана можемо да пошаљемо десет, сутра двадесет авиона. Нема потребе да држимо тамо велике снаге. Ми смо Западу предлагали да заједно бомбардујемо Даеш, али њихов одговор је био нејасан.
Они отприлике кажу: „Хоћемо, али нећемо још увек.“ То показује да имају друге интересе у Сирији. Смета им што је Русија против поделе Сирије, што је против стварања курдске државе – јесмо за аутономију, али смо против стварања нове државе која ће поделити Сирију и друге околне државе. Слично је било у Либији, говорили су да доносе слободу, а од једне Либије реално су настале три или четири Либије.
Организована је провокација с турске стране када је оборен руски авион. Идејни творци те провокације очекивали су да ће Русија због тога ступити у рат са Турском. Али ми смо их прозрели и преварили. Игнорисали смо то и наставили смо своју борбу.
Како дефинишете позицију Турске између Москве и Вашингтона?
Историја се увек понавља, само што је сваки пут на вишем нивоу. Ердоган је човек фирерског типа, у њему живи идеја Велике Турске, због чега је имао проблеме и са САД. Он не воли што му све време диктирају шта да ради. Он жели да буде њихов савезник, али не и да буде марионета. Такви људи се враћају једном у сто година, Наполеон, Хитлер, Стаљин… Његова концепција јесте ширење утицаја и територијално ширење Турске.
Видите како склања са власти људе који се не слажу с њим. Чак је и Давутоглуа избацио из власти. Његова концепција је верска – ширење контроле тамо где има муслимана, а пошто су Турска и Русија близу, и у Русији живе муслимани, ти интереси се супротстављају руским интересима.
Шта су конкретни циљеви Запада у Сирији?
Конфликт у Сирији је рат против Русије, Кине, Индије, Бразила, свих држава које желе да остану самосталне. Покушај САД или, тачније, финансијских корпорација које стоје иза председника САД, да се уклони Путин са власти. Да се Кина натера да игра по америчким правилима. Видели сте шта су урадили Дилми Русеф у Бразилу… Притисак се врши и на Индију.
Налазимо се на почетку врло тешких догађаја, можда чак и рата.
Запитајте се зашто Америка тера све државе Европе да уђу у НАТО. Зашто? Сваки нормалан аналитичар има један одговор – да окупи у свој савез све, зар не. А против кога? Против кога то може да буде уперено у Европи? Па против Русије, нема никог другог…
Када Црна Гора каже да улази у њихов војни савез, онда је јасно да постоји само један циљ, да се обезбеди победа над Русијом. Ако дође до критичне ситуације, Црна Гора мора да схвати да ће бити у рату против Русије. На пример, Турци су оборили наш авион, и да смо ми реаговали на то, почео би рат. НАТО би подржао Турску, а Црна Гора је већ у саставу НАТО-а.
Јасно је да ће Црна Гора ојачати снагу НАТО-а, ми то разумемо, али морају да схвате да ће бити у табору нашег противника. И први пут у историји човечанства наше ракете могу да полете према братском црногорском народу. То није претња, да се разумемо, то је само аналитичко сагледавање стварности. Не видимо ниједан други циљ НАТО-а. Сједињене Државе желе да увуку и Србију у тај војни савез, и Срби исто тако треба да разумеју да можемо да дођемо у ситуацију да Руси ратују против Срба. Па то је лудница.
Рекли сте да је Русија избегла провокацију и да може доћи до рата. А шта је црвена линија за Русију, ситуација у којој неће избегавати сукоб?
Уколико нека од држава пређе границу и крене у отворени сукоб с нашом војском, тада почиње рат. Ако још једном оборе авион, онда ћемо вероватно и ми обарати авионе. Они су тада рачунали да ћемо ми одговорити. Ми смо схватили да је боље да радимо свој посао и да заобиђемо тај инцидент. Увели смо санкције против Турске и наставили свој посао. Ердоган је хтео да узме део Сирије, и није је добио. Неће је ни добити.
А да ли је Сирија скренула пажњу са Украјине у Москви? Каква је ситуација са Новорусијом и какав је сада однос Москве према истоку Украјине?
После државног удара у Украјини и доласка на власт националистичких снага, сматрамо да је то унутрашње питање народа Украјине. Када је реч о Криму, то сматрамо законитим делом Русије и никада га вољно нећемо вратити назад. Што се тиче Доњецка и Луганска, воде се преговори да се реинтегришу у састав Украјине. Али не треба терати тај народ да буду Украјинци ако то не желе.
И у томе је проблем. Они су се оружјем борили да не би постали Украјинци. Они себе сматрају Русима, и сада је потребно створити услове да они буду задовољни концептом у ком би се вратили у оквире украјинске државе. Лично не видим решење тог питања, осим да их оставе на миру.
Примећујете ли промене на Западу у односу на анексију Крима? Као да су многи то прећутно прихватили?
Приметили смо промене у неким европским државама. Постоје тенденције, на пример у Италији, Француској, или Аустрији, да се појављују политичке снаге које говоре да је Крим део Русије. Било је и неких посета француских и италијанских парламентараца, који су видели јединство народа и истакли да је референдум био у складу са законом. Посланици у парламенту Венеције донели су резолуцију да је Крим део Русије, сада се исто спрема у Ломбардији. Многи парламентарци у Европском парламенту говоре о признању Крима као дела Русије. Надам се да ће с временом Крим бити признат као део Русије.
А ако ћемо искрено да говоримо, баш нас брига. Крим је био, јесте, и биће руски.
Како тумачите најаве Доналда Трампа да би у случају победе могао да успостави пријатељске односе са Путином?
Позвали су ме недавно да гостујем на једном руском каналу са једним америчким политикологом. А тема је требало да буде управо то: шта је боље за Русију, Клинтонова или Трамп. Ја сам рекао да дискусија са Американцем не може да има резултат. Зашто? Зато што је нама у Русији свеједно да ли ће бити Трамп или Клинтонова. Сваки амерички председник је истурен, он је ту да говори, а иза њега конце вуку други људи. Ако ти људи сматрају да треба да буде Трамп, биће Трамп.
Ако сматрају да им је потребнија Клинтонова, биће она. Зато је дискусија беспредметна. Америка има један циљ, да буде господар света. Нема ниједан други циљ. Важно је ко ће победити на тим изборима из тактичких разлога, али суштински нема разлике.
