Pročitaj mi članak
(ДР ДАРКО ТАНАСКОВИЋ)
На самом истеку рока који је себи поставио пред јавношћу, турски премијер Ердоган објавио је 30. септембра пакет мера којима ће, како је оценио, демократија бити знатно унапређена. Не треба бити велики стручњак за турске прилике, па схватити да је реч о изнуђеном потезу ради смиривања незадовољства у земљи које се, пре неколико месеци, из гротла на Таксиму излило трговима и улицама већег броја градова државе, за коју се веровало да готово једина у окружењу напредује без знатнијих проблема.
Поред тога, очигледни промашаји у постављању према сиријској кризи, с негативним одјецима у етноконфесионално сложеној Турској, налагали су предузимање „демократске офанзиве“, јер, не треба заборавити, идуће године се одржавају избори на којима снажни и све ауторитарнији лидер Ердоган намерава да узлазну линију своје политичке каријере крунише председничким мандатом, пошто би претходно кроз Парламент прогурао измене Устава с циљем успостављања председничког система. За то му је, међутим, потребна двотрећинска већина посланичких гласова коју засад ипак нема. Ваља, дакле, привући и колебљиве представнике опозиције, а и умирити етничке и верске мањине. Општа је оцена да је Ердоганов демократски искорак осмишљен и дозиран тако да изгледа како се највише уступака чини ратоборним Курдима који су запретили да ће, услед неискрености Анкаре, одустати од спровођења споразума о прекиду сукоба с државом, постигнутог почетком године. Курдима се сад враћа право да своје градове називају националним именима, да у приватним школама курдски језик може бити наставни предмет и да се курдски алфабет може слободно користити. Курди су, међутим, већ 1. октобра поново били на улицама Дијарбакира.
Не верују Ердогану: своје градове су и до сада називали националним именима, колико ће претежно сиромашних Курда уопште бити у стању да плаћа малобројне приватне школе и ко може забранити употребу јединог писма којим се неки језик пише? – пита се курдски лидер Мераб Шамојев. Шта је са захтевом за ослобађање курдских политичких затвореника и снижавањем прага од 10 одсто гласова за улажење странака у Парламент? Зашто нема ни речи о правима (шиитских) алевита чије је богомоље проскрибовао тај исти Парламент, иако је Турска уставно секуларна држава? Важно је, изгледа, само то да студенткиње сад могу да иду на факултете забрађене. Ататурк се у гробу преврће, пише један опозициони лист. Али, Ердоган иде даље у својој „демократизацији“ чија су два основна циља јачање његове личне власти и исламизација укупног друштвеног амбијента. Ново је то да му се и у Турској и ван ње мање верује…
(Вечерње новости)
