Pročitaj mi članakNakon što je oko pola Evrope izrazilo solidarnost s Londonom u slučaju Skripal, postavlja se daleko ozbiljnije pitanje i trebaju li Evropa i Rusija jedno drugo? Koja će od dve strane izgubiti više u slučaju punog prekida kontakata i odnosa?
Одговор на ово питање није тако једноставан, како мисле они који заговарају снажан и асиметричан одговор Русије, пуно оштрији од онога што ће Москва учинити. Наиме, иако је у службеној изјави руско Министарство спољних послова било оштро и протеривање руских дипломата назвала непријатељским чином, највероватније ће одговорити истом мером и свакој земљи протерати из Русије онолико дипломата колико су оне протерале руских.
Ескалација сукоба с Русијом којег је изазвао Лондон, не приказујући апсолутно никакве доказе о руској кривњи за тровање Сергеја Скрипала и његове кћерке Јулије бојним отровом почеком овог месеца у Салисбурyу, довело је до заједничке изјаве земаља ЕУ у којој је за тровање Сергеја Скрипала “врло вероватно” крива Русија. Прво корак је био повлачење амбасадора ЕУ из Москве “на консултације као политички знак солидарности с Лондоном”, а потом су САД, Канада и неколико европских земаља најавили протеривање руских дипломата.
Ове мере су већ изазвале осуду не само Москве, него и велико незадовољство међу Европљанима који су снажно противе даљњем погоршању односа између Европске уније и Русије. Оно што је занимљиво, према истраживањима медија и разним анкетама, чак и на порталима који протеклих година системски промовишу антируску хистерију, већина Европљана се не слаже с мерама које доносе њихове владе.
Штовише, многи указују на хитну потребу за брзим побољшањем односа, изузевши при томе балтичке земље и Пољску, иако у тим земљама није проведено системско испитивање јавног мнијења и не може се са сигурношћу тврдити да се јавност слаже с потребом даљњег заоштравања односа, укључујући и гомилање ратне машинерије НАТО пакта на његовим источним границама.
С друге стране, Марине Ле Пен је у Француској рекла да ЕУ води прави Хладни рат против Русије.
Разговори о “Хладном рату” и “зиду између Европе и Русије” воде се већ четири године, колико је прошло од уједињења Крима с Руском Федерацијом, али су увек доживљавани као претеривање. Прије свега због разумијевања међусобне повезаности и заједничког интереса две страна у широком спектру међусобних односа.
Европи је Русија увек била странац, привлачан и истовремено опасан сусед. Будући да никада нису успели подчинити Русију, разни европски центри моћи, пре свега Лондон, Париз и Берлин, увек су Русији покушали користити у унутаревропским сукобима, свако у своју корист. Но, вековима су повремено покретане казнене експедиције на исток, а након сваке од њих је моћ Русије увек расла, самим тим и утицај на унутрашње европске послове.
Што се тиче саме Русије, она није имуна на прозападни став дела домаће елите, што Руси сматрају традиционалном болести владајуће класе још од времена Петра Великог. На крају смо дошли до трећег миленијума и председништва Владимира Путина који је имао јаку и нескривену жељу да с Европом изгради јаку, свестрану и равноправну сарадњу. То се најбоље види у чланку којег је 2011. написао за лист Известиа, када је навео потребу за изградњом снажне евроазијске уније од Лисабона до Владивостока. То није била Евроазијска економска унија која би апсорбирала ЕУ, како су тада урлали у Вашингтону, него равноправни неформални савез две заједнице, цивилизације и економска простора који би се протезао од европских обала Атлантика до руског Далеког истока и Пацифика.
У том савезу не би било старијих и млађих, учитеља и ученика, него два јака и самодоставна суседа која живе са својим правилима, али с пуно заједничких сећања из прошлости, интереса у садашњости и пројеката за будућност.
Две године после, 2013. у јуну (липњу) на сумиту тада још групе Г8, амерички председник Барак Обама и британски премијер Камерон најављују стварање великог Трансатлантског трговинског и споразума о улагањима (ТТИП), који је дизајниран да минира економске везе Русије и ЕУ, а касније државним ударом у Украјини и оптужбама против Русије сукоб дише на још виши ниво, да би на крају досегао тачку могуће војне конфронтација на подручју Украјине и Црног мора или на Балтику и у Пољској. Дакле, предлог Владимира Путина је, барем за сада, успешно миниран, највећим делом и због чињенице да земље Европске уније нису суверене и више пута су се доказале као англосаксонски вазали.
Међутим, криво је рећи да Русије све ове године није чинила ништа. Москва упорно ради с европским снагама које желе побољшати односе. У Европи многи схваћају какву штету доноси политику притиска, санкција и ограничења на Русију. Међу њима су различите снаге, од пословних кругова, мултимилијардера до популистичких, национално оријентисаних покрета, од евроскептичних политичара до представника старе европске аристократије, од левице и комуниста до представника католичког и православног клера. Њихов сукоб с атлантистима који контролишу Европску унију се огледа у сукоби с властима у већини европских земаља. То је очигледан процес, који у последњих неколико година добија замах. Ако се овај тренд настави, а нема назнака слабљења, Русија ће у средњорочном раздобљу неизбежно стећи “наклоност” власти у већини европских земаља.
Но, на том путу ће бити још много провокација, не само попут случаја Скрипал. Сетимо се обореног авиона над Украјином или оптужби за уплитање у изборне процесе у европским земљама.
Наравно, свака од ових провокација у руском народу буди разумљиву емоционалну жељу да се “потера та Европа”, да се Русија одмакне од ње и покидају све везе с европским земљама само како би се јасно показала љутња.
Али кидање свих веза Москве с Европом је погрешно. На првом месту јер то желе Лондон и Вашингтон, а на другом зато што би Русија остала сама. Русија није искључиво азијска земља, као што није ни европска. То је јединствена цивилизација која комбинује источноевропске и азијске традиције, стога ће за Русију Европа увек бити важна, као близак и вечни непријатељски партнер. Подсетимо да чак ни током такозваног Хладног рата и “гвоздене завесе” није било говора о међусобној изолацији.
Што би било да Русија сада спусти “гвоздену завјесу”, како неки предлажу? Ко би имао више штете? С великим бројем веза с Европом интерес за добрим односима ипак није толико узајаман. Прије свега, ове везе требају Европи. За Европу Русија није само сусед, већ најважнији чиниоц за њено преживљавање. Ако се буде светила Русији, Европа се лишава свих најбољих могућности за бољу будућност. Формирање Европске уније као независне силе у свету је немогуће без сарадње с Русијом. У супротном случају и са сукобом с Русијом, Европска унија де факто не постоји.
Европа треба пуно од Русије, а то нису само плин, тржиште и пројекти за улагања. Кидање везе с Русијом ће аутоматски довести до јачања утицаја на Европу оних који су је окупирали након 1945. Наравно, говоримо о англосаксонском савезу Сједињених Држава и Велике Британије.
Европска унија, која је у људском смислу, али и економски супериорна у односу на Сједињене Америчке Државе, могла би постати независни центар моћи и поновно се ослободити подређеног положаја у односу на пројект “атлантистичког Запада”.
У случају кидања веза с Москвом, Европа о својој независној кући не може ни сањати, а то се протеклих година показао као сан и главни циљ Европљана. Но, ако је таква Европа у сукобу с Русијом, атлантистичка елита ће се лакше сукобљавати и с Кином. Један од разлога је и чињеница да је велики кинески пројект “Новог Пута свиле” углавном везан за Русију. Због тога је идеја о везама између Берлина и Европске уније с Москвом изразито привлачна за Пекинг, јер укључује усклађивање европске геополитике. Изградњом такве осовине, иако она која неће бити политичка и војна, потпуно би се уништио атлантистички утицај на Еуроазију.
Што год чинила ЕУ, многе кризе Европа не може решити без Русије. На пример, Европска унија без Русије неће моћи утицати на ситуацију на подручју Либије до Авганистана, а то није само питање рата и мира на границама Европе, него и питања избеглица, који ће дословно преплавити европски континент.
Једноставно говорећи, након евентуалног кидања веза с Русијом, Европска унија слаби своје могућности да утиче на међународне послове и кризна жаришта у свету.
Улога европских земаља у свету, изузевши Велику Британију која води усклађену политику с Вашингтоном, опада посљедњих 70 година и више нема места за повлачење. 21. векове неће бити европско. Одбивши руски предлог за сарадњом, ЕУ сама себе осуђује на улогу слабијег партнера и вазала у атлантистичком пројекту.
Овај сценариој у којем би ЕУ још увек постојала. У другом случају, неуспех пројекта уједињене Европе ће довести распада Европске уније и почеће раздобља превирања и непријатељства између националних држава.
Што спречава Европу да оствари све предности блиских односа с Русијом? Можда уверење да ће и сама Русија, прије или касније, почети вршити притисак на ЕУ својим диктатима и захтевима?
Неко, наравно, може ширити такве бесмислице, али је историја односа између Русије и Европе доказала немогућност таквог исхода.
Мит према којем Русија треба Европу више него што чини данас је уобичајен и у самој Русији. Једни тврде да Русија без напредне западњачке технологије неће преживјети. Али чак и у врло изолираном раздобљу Совјетског Савеза привреда те велике земље је развијало готово све што је било потребно народима.
Русија је нешто посве друго и сама је почела обнављати производњу, а најсавременије технологије данас нису само на Западу, него се врло лако могу набавити у Кини, Јапану или другим земљама.
Треба ли Русији ЕУ као купац енергетских ресурса?
Русија има друга велика тржишта и већ је у великој мери окренута азијско-пацифичкој региону, којег сви виде као мотор глобалног економског развоја. Уз склапање уговора с Кином, руски извозници су се окренули и великим потрошачима гаса као што су Јапан и Јужна Кореја.
АНТОНИЋ: Срби да уче од Ираца како се бори за слободу https://t.co/zO0L0GlpS1
— СРБИН инфо (@srbininfo) March 28, 2018
Западна улагања?
Она су за руске стандарде углавном смешна. Уз изузетак неколико фабрика аутомобила, од којих ниједна није самосталан произвођач, Русија не може говорити о готово ниједном озбиљнијем европском пројекту или новцу.
Током протеклих 300 година се мало тога догађало у Европи без руског знања и суделовања. Али било је то време када је Европа владала светом, а оно неизбежно пролази. Хоће ли се Европа у геополитичком и геостратешком смислу одлучити на колективно самоубиство и пристати на апсолутно подређени однос с Лондоном у Вашингтоном, то није руска ствар. Но, то ће се неминовно догодити ако Европа одбије преговарати и сарађивати с Русијом.
