Pročitaj mi članakU Moskvi su jasni- Ukrajina će morati da potpiše kapitulaciju. Kako će se i kada taj čin obaviti (neki procenjuju već narednog leta), ko će biti potpisnici poraza, ko garanti budućeg mira… pokazaće razvoj događaja.
Чак ни предлог о евентуалном „олимпијском примирју”, који је недавно изнео француски председник Емануел Макрон, неће ту много шта променити. Рат ће бити настављен док Украјинци не положе оружје, став је већине западних аналитичара.
Ипак, питање које мало ко данас поставља гласи: Шта ће бити кад заћуте топови, кад војске одахну и кад држава наследница Володимира Зеленског крене у нови живот? Рекло би се да о томе баш и нема много конкретних назнака.
А проблема који ће се тек појавити има и превише. Од исцртавања нових граница, разоружања припадника украјинске војске, повратка у касарне, до избора новог руководства у Кијеву, чланства подељене (нове) земље у међународним организацијама… Не треба ни сумњати да ће се о овим питањима дуго расправљати, све у складу с актуелним променама у свету.
Још мање је покушаја да се проникне у то шта ће бити с обичним Украјинцима. А управо њима предстоје најтежи дани. Осећај пораза и понижења неопходно је преточити у жељу за помирењем, изградњом нове заједничке државе, новог друштва.
А то претпоставља, превасходно, поштеније међунационалне односе, верску толеранцију, повратак руског језика, школа, назива градова и села, оживљавање рада Руске православне цркве, институција којима је рад био забрањен. Јер овај рат је управо због тога и вођен.
Проблем ће свакако представљати и повратак избеглих, чији број увелико премашује десет милиона, што оних који су привремено уточиште нашли на Западу или у Русији, што других који су интерно расељени.
А већина таквих свакако жели да се врати својим домовима, којих, нажалост, у највећој мери више – нема. Како ће у очи да се погледају они који су рат посматрали из прикрајка и они који су га изнели на леђима, дању и ноћу гледајући са страхом у небо.
Шта ће рећи једни другима? А обнова ратом уништене земље мораће да буде заједнички посао. Јер Русија никад није истакла намеру да са освојених територија уклони Украјинце и уместо њих досели своје држављане. Напротив.
Бивша совјетска република улази у потпуно ново историјско доба, и то осећају сви њени житељи. Ту више неће бити места за Зеленског и оне који су га слепо пратили.
Не због тога што то неко хоће или неће, већ из простог разлога што такви, као губитници великог рата, на челу државе, једноставно, више немају шта да траже.
Обнова и помирење захтевају нове људе, неоптерећене лошом политиком, који ће пред међународне саговорнике моћи да изађу као равноправни партнери.
А то неће бити лако. Запад је у украјинску авантуру уложио огромне паре, оправдано очекујући да му се уложено врати. А при обнови земље питаће се превасходно Русија.
Тешко је веровати да би у Москви били спремни да немалу зараду од изградње нових градова, фабричких погона, путева, обнове комплетне привреде… препусте онима који су тако штедро помагали противничку страну.
Притом не би требало ни сумњати да ће везе Кијева са западним престоницама, створене током ратне авантуре, у свему играти значајну улогу. А то значи да ће земља и даље бити на удару међународних шпекуланата.
Обичним Украјинцима преостаје да се погледају у очи и да схвате да ће им будућу помоћ, с које год стране долазила, дебело наплаћивати. И то дуги низ година.
Наплаћиваће је кроз уплитање у политички живот, одређивање друштвеног система, отварање или блокирање тржишта, забране пословања са овим или оним партнерима…
Ни онима који одлуче да се више никад не врате у домовину неће бити лако. Европске земље које су прихватиле избеглице већ инсистирају на њиховој асимилацији, на одрицању од сопствене прошлости, културе, навика, језика.
А све поменуто поткрепљено је нескривеним уценама, укључујући и потцењивање на радном месту, у школи, при одређивању плата и социјалних давања.
Стари континент је већ ионако преплављен дошљацима из најразличитијих крајева света, различитих култура, религија, навика… и ти новоевропљани ће морати добро да се покажу не би ли стекли другу домовину.
И поново, како год да се заврши актуелни рат, остаће горак укус једнако код победника, као и код побеђеног. Губитак живота толиког броја људи, у пуном радном напону, тешко ће бити надокнађен.
Сваки инцидент могао би да изазове нове неспоразуме и распламса тек пригушено непријатељство. Срећна околност свакако је чињеница да су Руси и Украјинци деценијама живели у заједничкој држави, у чврстој вези, да се обични људи међусобно разумеју.
Важно је да схвате да су поново упућени једни на друге и да им је једина нада за будућност управо у том заједништву.
