Прочитај ми чланак
Ове године Ирак је превазишао Иран као највећи извозник нафте у Кину. То је због више тешких санкција наметнутих Ирану у 2012. Чак и Иран признаје да се БДП смањио ове године, као резултат санкција. Кина свакако жели да добије више нафте из Ирана, али под санкцијама је то тешко.
Кини је потребно много више нафте јер очајнички жели да смањи употребу угља, који изазива све веће загађење ваздуха на северу и североистоку. Годишња „грејна сезона“ је у пуном замаху на северу и са сагоревањем угља долази до све већег и већег загађења ваздуха. Страни аналитичари су гледали податке о здрављу и животном веку Кинеза и закључили да су проблеми загађења ваздуха у северној Кини смањили очекивани животни век за најмање пет година.
Влада је дуго игнорисала загађење ваздуха на северу, али се у последње време то променило, због раста јавних немира и врло очигледног загађења ваздуха у урбаним срединама. Ситуација је још гора у овој години, а влада окривљује временске прилике. То не помаже много (иако је истина). Верује се да загађење изазива више милиона прераних смрти годишње и цензори нису били у стању да ово сакрију од Кинеза, да им забране расправу. Високи званичници могу да купују скупе системе за филтрирање ваздуха за своје домове и канцеларије, али ни они и њихове породице не могу у потпуности да избегну загађен ваздух.
Решавање проблема загађења је скупо и потребно је време. Јавни притисак чини избегавање проблема неодрживим. Дакле, сада је влада одустала од покушаја сузбијања вести о загађењу и отворено разматра могућа решења. Тако се смањује притисак на владу, али само привремено, нарочито ако се ништа није урадило и када је загађење нарочито велико, па Кинези верују да се ништа и не ради.
Проблем је у томе што се коришћење угља више него учетворостручило у последње две деценије, због економског раста и повећања потражње за електричном енергијом и за више топлоте. Све мање је Кинеза спремно да дрхти у месецима хладног времена на северу, као што су морали вековима. Они сада могу да приуште топлоту и угаљ је најјефтиније решење. Око половине од скоро четири милијарде тона угља које Кина изгори сваке године иде за струју и грејање. Остало је за индустрију, да би се одржао раст економије. Не постоји брзо решење (преко нуклеарних и термоелектрана на на течно гориво и због посвемашњег све већег коришћења нафте и природног гаса), али бес јавности је све већи сваке године. Кина мора да нешто мења, већ и због тога што има резерве угља за само око четири деценије (по текућој стопи коришћења). Кина је највећи произвођач угља (и корисник) на свету.
Постоји скоро 100.000 великих (и често насилних) протеста у Кини сваке године. Већина има везе са споровима око земљишта, углавном због илегалног исељавања људи са њихове имовине. Ова исељења, посебно нелегална, која у суштини краду земљу и домове, су главни извор незадовољства у Кини, а влада није била у стању да натера локалне званичнике да зауставе ове крађе (често уз коришћење фалсификованих докумената и полицијску сарадњу).
Русија је тренутно близак савезник. Кина је велика потенцијална претња за Русију због вековима старих земљишних спорова и чињенице да је мало људи на руској територији уз кинеске границе. У међувремену, кинеска армија је три пута већа од руске и има петнаест тенковских и механизованих пешадијских дивизија које брзо могу да наступе на границу са Русијом. Званично, Русија је престала да гледа на кинеске копнене снаге као на претњу, јер руско нуклеарно оружје треба да буде оно што ће зауставити кинески теренски напад.
Традиционалисти у Министарству одбране указују да би нуклеарни рат уништио обе нације и да тренутна ситуација омогућава Кини да брзо граби руски Далеки исток (на који Кина дуго претендује), а затим да позива на мировне конференције. То је врста тактике коју је Кина користила у прошлости, а Кинези су велики љубитељи своје царске прошлости. Нико не помиње то јавно, јер и у Русији постоји стара изрека „држи пријатеље близу, непријатеље ближе“, која изгледа као добар савет у тренутној ситуацији.
31. октобар 2013: Кина протествује због јапанског упада у међународне воде на југоистоку Јапана, где је Кина одржавала поморске вежбе. Кина је издала уобичајено упозорење да ће њени ратни бродови држати вежбе у одређеном делу океана између одређених датума (24. октобра до 1. новембра) и да сви остали бродови и авиони треба да остану на удаљености. Ово је сигурносна мера, али је истовремено и покушај спречавања других народа да процене могућности кинеских поморских снага. Ова изузимања немају тежину закона и друге нације (нарочито Кина) редовно сметају. Овај пут су то били Јапанци који су покварили тренинг-журку и послали шпијунски брод и патролни авион на кинески полигон између 25. и 28. октобра.
Тајван је добио први од дванаест обновљених П-3Ц (P-3C) морнаричких патролних и противподморничких авиона прошлог месеца и сада је ставио авион на увид јавности, као одговор на недавну кампању државних кинеских медија да се призна четири деценије стара кинеска подморничка нуклеарна сила. Иако су кинеске нуклеарне подморнице све боље и боље у последњих 40 година, још увек су другоразредне и ваздухопловима као што је П-3Ц једноставно је да их нађу. Дванаест старијих тајванских П-3 дограђено је у Сједињеним Америчким Државама.
Кина нема ништа као што је П-3Ц, али у последње три године тестира И-8ГКС6 (Y-8GX6) ,такође познат као Ђаохсин-6 (Gaoxin-6). Овај авион је врло сличан америчком П-3Ц патролном и анти-подморничком авиону. Оба авиона су слична по облику и опреми. Док се И-8ГКС6 не види у акцији, тешко је рећи колико су два авиона слична по могућностима. Први лет потпуно опремљеног Ђаохсин-6 изведен је 2012 и очигледно се модел уводи у службу. Кина се игра жмурке иако САД користе ове противподморничке авионе већ шездесет година. Док кинески шпијунски труд може донети податке о већем делу америчке противподморничке авионске опреме, не постоји начин да се украде вишедеценијско искуство. Још један проблем је што ће Кина, када њихови противподморнички авиони буду стављени у функцију праћења америчких и других (поготово јапанских и јужнокорејских) подморница, њих морати да прати у међународним водама, где ће Ђаохсин-6 бити праћен и осматран од целе колекције америчких обавештајних авиона и бродова.
30. октобар 2013: Кинески ратни брод стигао у Аргентину у кратку посету. Као што је уобичајено, кинеској посади није било дозвољено да напусти брод и слободно шета, нити су делови брода били отворени за јавност. Овакво понашање се сматра контрапродуктивним, посебно у светлу онога што раде друге морнарице када посећују стране луке.
28. октобар 2013: У главном граду СУВ је улетео у масу на Тргу Тјенанмен, слупао се и запалио, јер је возило носило додатних 400 литара бензина. Тројица терориста су погинула и два цивила, а рањено је још 38. Полиција је убрзо открила да је у питању терористички напад Ујгура (Турака из Хсинјанг провинције у западној Кини) који је био планиран месец дана. Полиција је одговорила хапшењем више од 50 уобичајено осумњичених у Хсинјангу. Ово је четврти пут ове године да је дошло до напада ујгурских исламских терориста, који су постали све активнији, али ретко у источној Кини.
Последњи инцидент био је у августу када је полиција упала у рурално подручје и за собом оставила 22 Ујгура и једног мртвог кинеског полицјца. У јуну је најмање петнаест наоружаних ујгурских исламских терориста напало владине зграде у граду Лукуна и убило 24 човека (укључујући и два полицајца). Полиција је убила 11 и заробила четворицу нападача. Никада није било никаквог ујгурског насиља у Лукуну раније и тај напад је дошао као изненађење за полицију. Али Хсианјинг покрајина је све више поприште оваквог насиља.
Сличан инцидент у марту у Хсианјингу је оставио најмање 21 мртвог, укључујући 15 државних службеника и службеника полиције. Осам преживелих исламских терориста је ухапшено. После тог инцидента Кина је поново захтевала да Пакистан угаси пакистанске кампове у којима се обучавају ујгурски исламски терористи. Очигледно је да неколико стотина Ујгура оперише у неким камповима у Северном Вазиристану, пакистанској племенској територији (дуж авганистанске границе), где влада дозвољава уточиште исламским терористима. Кина и САД могу да се договоре о потреби да Пакистан спречи терористичке операције у Северном Вазиристану, али Пакистан одбија да то уради, иако је истраживао и хапсио неке нелегалне ујгурске посетиоце у другим деловима Пакистана и убедио ујгурске терористе да пошаљу више својих обучених убица у Сирију, уместо назад у Кину.
Упркос вишегодишње љутње и притиска из Кине, ујгурски кампови у Северном Вазиристану имају све више исламских терориста. У западној Кини локални Ујгури су под све већим притиском кинеских војника из народа Хан и наметљивих владиних званичника. Због тога многи Ујгури настављају да подржавају борбу против Хана и то омогућава исламским терористима да преживе и делују.
Кинески званичници су јавно позивали војнике и полицију да буду агресивнији према некооперативним Ујгурима. Влада се труди да потисне вести о немирима Ујгура и инциденти добијају малу покривеност у државним медијима. Влада чини ово већ дуго, непрестано гасећи веб сајтове који промовишу аутономију Ујгура и друга ујгурска питања. Власт оптужује ујгурске активисте за угрожавање државне безбедности. То је део текућих напора да се скрије несрећа Ујгура због све већег броја Хан Кинеза који крећу на традиционална ујгурска подручја, преузимајући привреду и већину добрих послова. Иста ствар се дешава на Тибету, где влада користи иста средства да би сваког држала под контролом. Данима после сваког инцидента, полиција и војници у пуној опреми застрашују Ујгуре гледајући да ли још кога исламског терористу могу наћи.
26. октобар 2013: На југу је новинар признао да пише лажне приче о државној компанији која је издала надуване финансијске информације. Репортер је ухапшен 19-ог и радио је у приватним новинама који су подржавале приче о корупцији у државним компанијама. Али, пошто га је полиција принудила да се одрекне написаног, његов послодавац је схватио поруку и извинио се за „неистине“ које је објавио. Извештавање о овој врсти преступа је опасно, јер високи владини званичници обично имају сопствене акције у корумпираним предузећима и бране своју инвестицију лажним оптужбама и окретањем полиције против звиждача.
Влада тренутно обећава велике „реформе“ (шифрован назив за нове напоре у сузбијању корупције), али мало Кинеза верује да ће се ишта променити. Превише функционера и њихових породица се богати у свој тој корупцији. Али труд цензора се наставља. На пример, влада је недавно наложила свим 250 000 признатим новинарима да узимају 18 сати обуке „исправног“ новинарства (слепљеног са линијом Комунистичке партије) сваке године и да положе испит, е да би остали званично признати новинари.
24. октобар 2013: Кина је понудила Пакистану да му прода 3200 мегавата електричне енергије. Изградња далековода ће трајати три године. Међутим, Пакистан није сигуран да је у стању да плати. Кинези не дају струју и даље очекују да буду плаћени по тржишним ценама. Корупција и злоупотреба су изазвале растућу несташицу струје у Пакистану, који је извршио велики притисак на званичнике да ураде нешто поводом тога.
23. октобар 2013: Кина и Индија су потписале Споразум о сарадњи у одбрани граница. Претходни споразуми потписани у 1993, 1996 и 2005 су били подједнако бљутави и неприменљиви. Оно што ови споразуми чине је смиривање, мало пре него што се Кина поново дочепа још неких делова територија и створи још кризе.
У Либерији, 140 припадника кинеских мировних снага (полиција за разбијање демонстрација) стигло је тамо да се придружи мировној операцији УН. Кинези ће служити у Либерији осам месеци. У последњих пет година, Кина је у великој мери повећала своје учешће у мировним операцијама. Кина тежи томе да се не истиче у опасним мировним операцијама и више воли да пошаље помоћ, а не борце. Од 1992 до 2006 Кина је послала само око 6 000 припадника мировних снага у Камбоџу, Конго, Либерију, Источни Тимор, на Косово, Хаити, у Авганистан и БиХ. Кина сада шаље 2 000 припадника мировних снага у Либан. После 2006, Кина је постала много активнија и тренутно има преко 10 000 мировњака распоређених у иностранству.
22. октобар 2013: Филипини су одустали од својих оптужби из септембра месеца да је Кина почела изградњу илегалне базе Скарборо шол. Филипински морнари су открили 75 бетонских блокова бачених у плићак, очигледно прву фазу изградње кинеске базе на шкољу. Кина је то чинила и раније, обично тајно, а затим проглашавала нову структуру кинеском „базом“ која штити кинеску територију. Филипини су запретли да ће уклонити блокове, Кина инсистира да нема никакве везе са тим. Сада Филипинци кажу да су блокови тамо стављени пре неколико година и не указују на нове активности изградње базе.
У међувремену, кинеска Обалска стража и комерцијални бродови су све активнији у том подручју. Већим делом ове године, филипински рибари су се жалили да их кинески бродови покушавају да удаље од њихових традиционалних рибарских подручја у близини Скарборо шола. То је у супротности са договором из 2012, који су Кинези брзо почели да крше. Не само да су се кинески патролни бродови ускоро вратити у Скарборо шол, већ су кинески рибарски бродови поново почели са радом и чак подигли баријере (чамчићима, конопцима и рибарским мрежама) преко улаза у лагуну и на силу спречавају улазак филипинских рибарских бродова. Скарборо шол је у водама на које Филипини полажу право у складу са међународним правом. Спруд је на само 250 километара од густо насељеног филипинског острва (Палаван), а 1 200 километара од Кине.
Упркос овоме, Кина тврди да је Скарборо шол њено власништво, али још увек није користила смртоносну силу да оствари ту тврдњу. За сада се Кина задовољава слањем бродова Обалске страже да „заштити кинеске рибаре“. Према Кини, све је то у складу са споразумом из 2012, јер она никада није пристала да кинески рибарски бродови не могу да раде око Скарборо шола. Филипини се с тим не слажу, али се уздржавају од слања ратних бродова у појас око спруда и покушаја да отерају кинеске рибарске чамце. За Филипинце је ово још један пример да Кина говори једно, а ради друго. Кина пориче да овде гради базу на шкољу, али то увек ради док је не уради.
21. октобар 2013: Кина се енергично бори против корупције у војсци већ две деценије. Било је неких успеха, али проблеми су били широко распрострањени и добро укорењени. Чишћење споро иде. Код сваког проблема који се помене (као кад се генерали приморавају да продају предузећа која је војска купила или изградила а служе да се многи официри богате), искрсну нови (као кад генерали пронађу нове начине да изнуде новац или услуге од предузећа која снабдевају војску) . Неки општи напредак је постигнут и по кинеским стандардима (који фаворизују дугорочни, а не краткорочни успех) то је добар знак.
Последњи покушај је покушај да се заустави, или бар смањи, продаја цивилних радних места у Министарству одбране. Све оружане снаге имају запослене цивиле, у подршци и административним пословима. У Кини је много цивилних послова у војсци било на продају, а често то уопште нису били прави послови, већ изговор да неко украде плату и бенефиције које иду са тим послом. Ове фантомски запосленици се називају „духовима“ (између осталог), а пракса постоји од када војска има плате и бирократе да је одржавају. Кина сада намерава да је учини мање изазовном додавањем више транспарентности у процесу запошљавања. То, и више ревизија и праћења људи једном ангажованих, чини да је много теже да се петља у цивилне послове и да се с тим извуче.
Тако је 19. октобра Кина почела с регрутовањем цивила отворено, преко интернета, углавном за техничке послове. То су позиције у којима не желите политички именоване, мора без њих или без било кога. Отвореним регрутовањем на интернету, Министарство одбране допире до веће публике и потенцијалних кандидата и, тако се мисли, чини да су квалитетнији кандидати за посао на располагању.
За Србин.инфо превео: Александар Јовановић – Руска странка http://www.ruskastranka.rs/
