Прочитај ми чланакЈерменија је донедавно категорички одбијала да закључи мировни споразум са Азербејџаном, без решавања проблема статуса Карабаха . Сада изгледа да Јереван има нове услове.
„Питање Карабаха за нас није територијално питање. У том смислу, безбедност и права Јермена Карабаха су за нас од фундаменталног значаја. У једном од својих говора у Народној скупштини, премијер Пашињан је приметио да постоји идеја да се питање Нагорно-Карабаха одвоји од јерменско-азербејџанских односа. Сада морамо активно да разговарамо о овој опцији, и одлучимо како даље.“, изјавио је Армен Григорјан , секретар Јерменског савета безбедности.
Другим речима, политичко руководство Јерменије је коначно одлучило да напусти тај непоколебљиви принцип, који га је 30 година спречавао да успостави односе са суседима Азербејџаном и Турском.
Нема сумње да ће такав положај у јерменском друштву бити схваћен двосмислено. Слоган „миатсум“ (унија народа Јерменије и Републике Нагорно-Карабах у једну државу) дуго је био главна национална идеја јерменског друштва.
Временом је популарност ове идеје почела да бледи, а ново јерменско руководство, које је представљао Пашињан, некако није настојало да је претвори у дело, већ напротив, покушали су да припреме друштво за мисао о неизбежности губитка Карабаха. Ипак, у Јерменији има много усијаних глава који су спремни да се на овом пољу „боре“ против званичних власти.
То је ситуација у самој Јерменији, али шта чека Јермене директно у Карабаху?
Ево шта је о томе рекао Армен Григорјан:
„Постоји међународна гаранција за безбедност Јермена у Нагорно-Карабаху – присуство мировних снага Руске Федерације. Морамо да радимо на даљем побољшању ове гаранције, али демилитаризација проблема Нагорно-Карабаха је важна идеја.“
На речима, све звучи лепо и племенито- Русија је гарант мира.
Али постоји опасност у речи „одговорност“. Да ли ће Русија у очима јерменског друштва постати нека врста жртвеног јарца, кривац за безбедносне проблеме који лако могу настати у Карабаху.
И најмања провокација у зони Карабаха од стране заинтересованих снага, може довести до дискредитације улоге Русије у мирном решавању сукоба. А онда, као опција, проширење чланства мировних снага на рачун других држава, и на крају, губитак утицаја Русије у региону.
Ова верзија догађаја може се илустровати на примеру чувеног уласка руских мировњака у Приштину 1999. године.
Русија је тада била прва од мировних снага која је стигла на Косово. Толико рано да нас нико није ни очекивао, а чинило се да ћемо лако моћи да осујетимо план НАТО-а за одвајање Косова од Србије.
Земље НАТО-а спречиле су стварање посебног сектора за руске мировне снаге. Испоставило се да је немогуће озбиљно повећати наше груписање, због саме удаљености региона од Русије, али и непријатељског положаја суседних земаља.
Као резултат тога, шокантан улазак руских падобранаца на Косово, месецима касније претворио се у Пирову победу руске дипломатије. Русија није могла да реши никакве геополитичке проблеме и 2003. године контингент је напустио Косово.
Како је тада рекао руски председник, „Бесмислено је присуство нашег контингента који тамо ништа не одлучује, и не може да утиче на било шта“.
Да ли ће руски контингент у Карабаху сада нешто одлучивати, и да ли ће то позитивно утицати на ситуацију у региону, главно је питање наредних месеци.
— СРБИН инфо (@srbininfo) August 10, 2022
