Прочитај ми чланак

Како је случај Ђоковић скренуо пажњу на најмрачнију тајну Аустралије

0

Случај српске тениске звезде Новака Ђоковића обишао је планету. Посебну пажњу је привукао и хотел за мигранте у центру Мелбурна у којем је био смештен док је чекао одлуку суда. Овај хотел крије мрачну причу Аустралије и односа који има према мигрантима.

Наиме, у поменутом хотелу у Мелбурну где је био Ђоковић, бораве мигранти којима није допуштен улазак у Аустралију. Неки су том хотелу провели године. Не могу да изађу напоље и не знају када ће бити примљени у земљу.

У Аустралију су дошли у потрази за бољим животом у уређеној земљи, али су наишли на хладан дочек. Њихова судбина је неизвесна, а Њихове приче су потресле многе.

„Девет година мог живота отишло је узалуд“

Аднан Чопани је последња два месеца провео заточен у хотелу Парк у Мелбурну, а онда је неколико дана имао и познатог комшију – Новака Ђоковића, преноси НБЦ њуз.

„Нисам могао да верујем да је Ђоковић овде“, рекао је Чопани који у импровизованом мигрантском притворском центру живи са осталих 36 тражилаца азила.

Истакао је да су ту прозори закључани, да им недостаје свежег ваздуха, да је храна лоша и да то лоше утиче ментално на њега и друге тражиоце азила. Истакао је да је у неколико наврата пронашао црве у храни и да је добио буђав хлеб за оброк. Чопани је рекао да су услови у хотелу ментално уништили неке од становника.

„Све што људи раде јесте да проводе време у својој соби“, рекао је он.

Суочен са угњетавањем као припадник арапске мањине у Ирану, Чопани је рекао да га је породица позвала да побегне. Са само 15 година стигао је до Индонезије, где се укрцао на бродић за Аустралију.


Власти су пресреле брод и Чопани је од тада у притвору. Аустралија има обавезну политику притвора за све који долазе без визе да би спречила људе да дођу бродом. Чопани је рекао да је већину времена провео у центрима на Божићном острву и острву Науру у јужном Пацифику. Додао је да живео у бројним притворским центрима након што су га преместили на копно, пре него што је завршио у хотелу Парк у новембру.

„Девет година мог живота је отишло узалуд“, рекао је он, додајући да му је срце сломљено што су му тинејџерке године и ране двадесете потрошене и што је пропустио дипломирање и прилику да има девојку.

Рекао је да га је притвор спречио да заснује породицу и да се запосли. Он је додао да никада није осуђен за неки злочин и да је „само тражио азил“.

Чопани не зна када ће бити пуштен на слободу, преноси НБЦ њуз.

Мехди је Чопанијев рођак и такође се налази у притвору већ девет година.

„Сада имам 24 године и још увек сам овде. Само покушавам да смислим како да испуним своје дане: морам да их преживим. Ако могу да спавам, спавам колико могу, иначе само идем да испушим цигарету, гледам филмове, читам књиге. Али обично не радим ништа, већ само легнем на кревет“, рекао је.

Мехди каже да губи веру да ће његов дан икада доћи. Истиче да је видео друге избеглице које су стигле као деца, како излазе из притвора на слободу. Али онда се запита зашто и он није међу њима.

„Не видим никакав посебан разлог да ме држе овде“, рекао је он.


„Ми смо невини људи“

Други затвореник хотела, Мохамед Џој Миах, објавио је слике инсеката у храни на друштвеним мрежама прошлог месеца. Мохамед је скоро две године у хотелу Парк и назива га „затвором Парк“ и „центром за мучење“.

„Дошли смо због безбедности, а не да играмо тенис“, рекао је Џој.

Хосеин Латифи (32) из Ирана је био заточен на острву Науру 2013. године, а на тло Аустралије је доведен 2020. године. Првобитно је држан у другом објекту, а онда је доведен у хотел Парк где је већ четири месеца.

Он је за Ројтерс рекао да не зна колико ће дуго бити тамо и где би могао да иде даље.

„Ми смо избеглице, ми смо невини људи – нисмо починили никакав злочин. Овде ме држе као таоца“, рекао је он.


Правила Аустралије за илегалне мигранте

Аустралијска влада има политику и праксу задржавања у имиграционим притворима недржављане који немају важећу визу, осумњичених за кршење визе, илегалног уласка или неовлашћеног доласка, као и оних који подлежу депортацији. Могу да их склоне у имиграциони притовр док се не донесе одлука власти да издају визу и да их пусте у зајендицу, или да их врате у земљу порекла.

Особе у имиграционом притвору могу у било ком тренутку да напусте Аустралију и да оду у земљу прорекла, или да буду депортоване или да им се додели привремена виза.

Аустралија је 1992. године усвојила политику обавезног притвора која обавезује владу да притвори све особе које улазе у земљу без важеће визе, док се њихов захтев за останак обрађује и предузимају безбедносне и здравствене провере.

Такође је измењен закон којим је дозвољен неограничени притвор, који је претходно био ограничен на 273 дана.

Нехумано поступање и критике

Ова мигрантска политика се сматра контроверзном и критикована је од стране бројних организација. Високи суд Аустралије је већином гласова потврдио уставност задржавања недржављана на неодређено време.

„Поступање Аустралије према тражиоцима азила је нехумано, дубоко окрутно и протизаконито према међународном праву“, написала је Софи Мекнил, аустралијски истраживач за Хјуман Рајтс Воч.

Од 2000. до 2018. године било је на десетине смртних случајева у аустрилијским имиграционим притворским објектима од којих је чак 20 било самоубиство. У једном случају, мушкарац је умро након што се запалио у Регионалном центру за обраду у Науруу у знак протеста како се према њему поступа. Још неколико људи је извршило самоубиство након пуштања на слободу, због проблема са менталним здрављем повезаних са њиховим притварањем.

Центар за мигранте на Науруу

Регионални центар за обраду на острву Науру је приобални аустралијски центар за имиграцију који се користио од 2001. до 2008. и од 2012. до 2019. године, а онда је поново стављен у употребу од септембра 2021. године.

Највећи број људи који је био у том центру за мигранте је 1.233 притвореника 2014. године. Један број притвореника је врећан у земље порекла, као што су Ирак и Иран.

Годин 2020. више од 100 мушкараца са овог острва као и са Мануса је пребачено у хотел у Бризбејну, након што су пребачени на копно на лечење. Били су затворени у одајама због изолације током пандемије короне, а на крају су пуштени 2021. године. У септембру 2021. године, аустралијска влада је потписала нови споразум са Науруом да задржи стални облик центра за обраду тражилаца азила. До јула на Науруу је остало око 107 тражилаца азила.

Услову у притворском центру на Науруу су првобитно описани као тешки. Године 2002. заточеници су се жалили због несташице воде и претрпаних услова. Постојале су врло ограничене образовне услуге за децу.