Утицај и економска моћ Француске и Италије су у паду, Велика Британија није чланица еврозоне, па Немачка постаје све моћнија као језгро ЕУ Ипак, за многе државе, криза еврозоне је мања опасност од неконтролисаног немачког утицаја.

ЕУ је под опсадом. Долазак стотина хиљада избеглица из Ирака, Авганистана, и Сирије је тестирао принцип заједничке границе. Текућа финансијска криза у Грчкој је угрозила јединствену валуту. Велика Британија ће ускоро одржати референдум о изаску из ЕУ. Чини се да су шане за опстанак ЕУ са једном заједничком границом, јединственом валутом, и стабилним члантвом мање него икада раније.

Европски федералисти одбацују ове проблеме описујући их као дечје болести. Они сматају да је стварање ЕУ невероватно амбициозан посао у ходу, укорењен у визији Европе која се супродставља дубоко укорењеном схватању суверенитета и државности. Жан Моне, кога многи сматрају творцем ЕУ, је после Другог светског рата написао: „Неће бити мира у Европи уколико се државе реконституишу на основу националног суверенитета.Земље Европе су премале да гарантују својим народима неопходни просперитет и друштвени развој. Европска држава мора да буде федерација“.

Монеова унија ће се градити кроз сарадњу и заједничко тржиште, да би на крају личила на „Сједињене Европске Државе“, израз који је касније прихватио Винстон Черчил да опише своју визију најбоље могуће будућности Европе . Питање је да ли та визија може да издржи ударце који су почели да падају на ЕУ од како је финансијска криза почела 2008. године.

фото: Схуттерстоцк фото: Схуттерстоцк
Када је усвојен евро, 1999. године, многи су изразили забринутост да ће монетарна унија спречавати земље да правилно реагују на финансијску кризу јер су изгубиле могућност да девалвирају своје валуте, што многи економисти прихватају као најбољи одговор на такву ситуацију. Али је политичка логика јединства кроз заједничку валуту победила сумње, а присталице јединствене валуте су тврдиле да ће криза бити сприечена поштовањем низа правила из Мастрихта који ће спречити земље да нагомилају превелики дуг.
“Навијачи” евра су примили велики ударац ширењем финансијске кризе из из САД, а највише су били погођени Грчка, Ирска, Италија, Португалија и Шпанија, што је разултирало програмима штедње после преговора сваке владе са тзв. тројком-Европском централном банком, Европском комисијом и ММФ-ом.

Ове програме су аналитичари различито оценили. Једна група сматра да ће криза ојачати јединство Европе, попут политиколога Кетлин Мак Намаре, која сматра да су, упркос кризи идеје европске солидарности, државе чланице ЕУ обезбедиле приближно билион евра да би валуту одржале на површини и обезбедиле финансијску стабилност чланица еврозоне. ЕУ је такође створила нове институције да би помогле да земље чланице реагују на кризе: Механизам европске стабилности; нови фискални уговор и Европску банкарску унију, тренутно у изградњи. Мак намара сматра да је снага Европске централне банке повећана што је чини „најефикаснијим и активним учесником у кризи еврозоне“, до се европски лидери састају све чешће“

Мање оптимистичко тумачење кризе је да је ЕУ, далеко од тога да се извуче заједно, већ да је подељена по средини. Јужноевропске земље, укључујући Грчку, Италију и Шпанију, криве ЕУ за казнене мере штедње које су оставиле милионе без посла. У међувремену, северне земље, попут Немачке, Холандије и Велике Британије, се жале да ЕУ није довољно строга према високо задуженим државама чланица; неки званичници у тим земљама, укључујући и немачког министра финансија Волфганга Шојблеа су отворено позваоли Грчку да изађе из монетарне уније. (Избегличка кризе је показала сличну поделу.)

У овом тренутку, сматрати да институције Уније могу да поведу ЕУ ка јачој интеграцији захтева много оптимизма. Вероватнија перспектива је постојање много фракција, подељена Унија, удаљена од визије својих оснивача и првака.

Мање чврста Унија

Катлин Мак Намара види одговор ЕУ на финансијску кризу као доказ успешне интеграције Уније. Према њој, таква реакција би била немогућа да није било „деценијама споре акумулације свакодневних симбола и праксе“ који су створили заједничке институције и праксе и изградили европски начин тумачења света.

Следећа фаза у стварању федеративне Европе неће бити лака, признаје Мак Намара,која тврди да ће то захтевати већу демократску заступљеност, веће учешће грађана, као и већи квалитет дебате. „ЕУ је потребна отворенија критика и директан разговор о њеној политици ињеним лидерима“, пише Мак Намара, која тврди да се таква промена већ догађа, и даје пример избора за председника Европске комисије и избора за Европски парламент 2014. године.

Ови избори су међутим донели рекордан број гласова десничарским антиевропским партијама, а у светлу тешке политике смањења јавне потрошње широм Европе, овакви резултати нису изненађујући. Штедња значи мање радних места, мање пензије, мање приступачне здравствене заштите, мање буџете за образовање и смањивање трошкова локалних служби. Људи осећају кризу и плаше се. У међувремену, је подршка за популистичке и националистичке партије порасла, а подршка ЕУ опала. Између 2007. и 2013. године, анкете Пеw Ресеарцх Центер-а показују да је позитиван рејтинг ЕУ опао у Шпанији за 34 процентних поена, 21 проценат у Француској, и 20 у Италији.

Став јавног мњења према ЕУ је недавно побољшан, али не много, и 52 одстоа нкетираниху седам земаља има позитиван став пема ЕУ. Према серији истраживања Еуробарометра, у мају 2015. био је само 41 одсто Европљана који кажу да имају позитивну слику о ЕУ (39 посто у новембру 2014. године). 40 одсто грађана верује институцијама ЕУ, а њих 40 одсто осећа да се њихов глас рачуна.

Нејасно је, међутим, да ли овај тренд има много везе са новим институцијама које је ЕУ створила у светлу кризе. Нове институције могу изгледати обећавајуће, али детаљи откривају њихове значајне слабости.

Будућност Европе

Европска унија је до сада преживела кризу, али је мало вероватно да че постати сложна и чврсто везана супердржава. Три друга сценарија изгледају вероватније. Успон локализма, регионализма, па чак и сепаратизма (сведоци смо обновљене снаге шкотских националиста и каталонских сепаратиста) указује на то да многи Европљани жуде за више самоопредељења. Један од начина накоји би ЕУ могла на то да одговори је пре дозвола, него блокирање, појаве малих независних нација која би могле имати ближе везе са Бриселом, као облик ослобођења од садашњих националних престоница. Таква будућност би се сигурно уклопила у визију политички активније, партиципативне Европе.

Ова могућност је одбачена након ратних година као рецепт за сукобе и нестабилност. Моне је развио концепт европске федерације као брану од претњи разних национализама и регионализама. У стварности, међутим, раст у ЕУ је текао руку под руку са захтевима за аутономијом унутар ње. Заиста, ЕУ је сама учинила такве захтеве прихватљивим: Шкоти би вероватно видели да је идеја отцепљења од Велике Британије далеко мање атрактивна да не постоји ЕУ којој би независна Шкотска могла да се придружи. Проблем за ЕУ је уколико прихвати Шкотску као члана, следећи могу да буду Баски и Каталонци и други, што отвара лавину сецесионизма.То није нешто што ће велике силе у ЕУ дозволити.

Друга могућност је да у будућности видимо јачање немачке де факто хегемоније у ЕУ. Утицај и економска моћ

Француске и Италије су у паду, Велика Британија није чланица еврозоне, па Немачка постаје све моћнија као језгро ЕУ. Немачко руководство води европске интеграције напред, обезбеђује средства како би се осигурало да ЕУ успе, чак иако решеност других држава чланица слаби. Ипак, за многе државе, криза еврозоне је мања опасност од неконтролисаног немачког утицаја. „Европска унија се претворила у недемократску Европу под немачком доминацијом”, рекао је недавно бритнански парламентарац Бил Кеш.

Као резултат тога, земље чланице су постале мање заинтересоване за европску федерацију, чак и ако настављају да поштују правила и прописе ЕУ. А сиромашније, мање нације разумљиво страхују од Уније чија ће стабилност зависити од уздржаности немачке канцеларке.

Треће, будућност Европе зависи од промене демографске слике континента. У суштини, ниске стопе наталитета и старење популације су створили потребу за имигрантском радном снагом. Организација за економску сарадњу и развој и Европска комисија су 2014. Известиле да ће се радно способно становништво Европе смањити за 7,5 милиона између 2013. и 2020. године, а у сценарију нулте имиграције, тај број може бити и до 11.7 милиона.

Континент пати од недостатка квалификоване радне снаге а мора да се глобално такмичи за таленте. У међувремену, Европа је преплављена бројем азиланата и избеглица без преседана, и брзо постаје један од демографски најразноврснијих региона у свету. Немачка сада има трећи највећи број имиграната, а више од 16 милиона од њених 81 милиона грађана су страног или имИгрантског порекла. Велика Британија има други највећи број имиграната у ЕУ после Немачке. Пошто ће и друге европске економије наставити да расту, такође ће расти и њихова потражња за страним радницима. Другачије речено, Европа ће постати попут Сједињених Држава, јер ће имиграција бити незаустављива (геополитички) и неопходна (демографски и економски). То може олакшати даље европске интеграције како стари национални идентитети постају све више порозни. Земље које траже социјалну кохезију се могу окренути ка ширем европском идентитету. У кратком року, међутим, управо то даје могућност за раст опозиције имиграцији и даљим европским интеграцијама.

Највероватнија будућност ЕУ је сарадња под немачким вођством. Да ли се од овога треба бојати ће у великој мери зависити од домаће политике у Немачкој, као и од спремности већих европских играча да задрже Немачку усмерену (и ограничену) на узајамну користи. На дужи рок, политика унутар Немачке (и свих других европских народа) ће се променити због измена становништва. Разноврснија Европа ће променити политику у свакој земљи, што на крају може олакшати већу интеграцију.

Идеја европске федерације је обећала мир у Европи и глобални утицај изван њених граница. Али Европа није на путу ка тој будућности. Криза еврозоне је ударила у темеље европске интеграције. Европске земље су успешно сарађивале током протеклих шест деценија и вероватно ће наставити да то раде, под кишобраном Њемачке хегемоније.

Парадоксално, стално јачање руководства Немачке истовремено олакшава сарадњу и одбија даљу интеграцију. Резултат ће бити Европа која наставља да користи, али не може да у потпуности искористи, свој колективни политички и економски значај у свету.

Извор: Курир