Како Русија интензивира своју игру у Сирији – наводно, подржавајући режим председника Башара ал-Асад тенковима, поморском пешадијом и системима противваздушне одбране – Владимир Путин намерно ставља Запад у веома тежак положај. Од његовог почетка, Москва и Вашингтон су због овог сукоба у завади. Срж ове нетрпељивости није само геополитичко ривалство, већ дубоко укорењена идеолошка подела.

Откако је постао познат крајем 1990-их година, Путинов стил владања (као и његова политичка платформа за становништво) је релативно једноставан. Хаос (било да је у питању конфликт у Сирији у овом тренутку или се ради о тучи без правила и економском колапсу који је довео до распада СССР-а) је опасан и мора се избећи.

Та стратегија, Путин је у томе увек био јасан, захтева снажно вођство и спремност да понекад се буде бруталан. Тај приступ, у који изгледа да и многи Руси верују, био је успешан у Чеченији а сада ће бити коришћен и против Исламске државе.

Виђење Вашингтона – посебно у Беле куће и Стејт дипартмента – тешко може бити другачији. Посебно, јер је „арапско пролеће“, последица (како је америчка влада тврдила) диктатуре и недостатка одговорности режима у Сирији. Имајући у виду све оне које је убио, Бела кућа тврди, да Башар ал-Асад мора да оде.

Проблем је, наравно, у томе што је политика Вашингтона према Сирији доживела потпуни неуспех – што је став који сада признају многи садашњи и бивши амерички званичници. Успон Исламске државе било довољно лоша последица те политике. Сада, стотине хиљада Сиријаца гласају ногама, бежећи из препуних  избегличких кампове на Блиском истоку стварајући још једну нову кризу и то у Европи.

Колико је Запад крив за догађаје у Сирији отворено је питање за дискусију. Поредећи садашњу ситуацију са насиљем које је избило крајем 2011. године, неке западне дипломате су закључле да су њихове државе само још више погоршале ситуацију. Подстицањем демонстраната против Асада, нарочито у периоду после грађанског рата у Либији, Америка и њени савезници су створили нереална чекивања да ће Запад интервенисати. Сигнализирајући да се то неће догодити, они су сматрали да ће извући корист из протеста и да ће на тај начин спастити многе животе.

За друге (посебно у Сједињеним Америчким Државама) такви разговори о пост-револуционарној држави губе смисао. Ради се о Асаду, и онима око њега, који су изабрали да брутално сломе неслагање демонстраната. Останак Асада, у председничкој канцеларији, није прихватљив. Чак и ако је војна интервенција против њега, политички и практично, можда неизводљива, подршка умереној опозицији је једина реална опција.

Проблем је, наравно, да такав приступ није дао резултате. Исламска држава је преузела већи део земље. И док Амерички и арапски савезнички авионии и дронови бомбардују положаје Исламске државе, Асадове снаге користе много вјачу ватрену снагу против других побуњеничких група.

За Москву, ситуација у Сирији нуди и могућности и опасности. Кроз драматично убрзавање подршке влади у Дамаску, они могу да ојачају своју геополитичку позицију код њиховог једино реалног савезника у региону. То јеи још један шанса да осрамоти Запад.

Поред тога, међутим, Русија је више забринута због Исламске државе него било која друга држава. Ако Исламска држава постане превише јака на Блиском истоку, Москва страхује да то може да изазвати нове сукобе у Кавказу који су угушени пре десет година и то уз велике људске, финансијске и војне трошкове.

За Путина, идеално би било да Русија одигра своју улогу у против Исламске државе изван савеза који је оформила Америка. Под тим околностима, свака власт би играла према снази коју поседује. Снаге под вођством Америке би могле покренути нападе против лидера Исламске државе и других. У Ираку, руска војна подршка (пре свега у виду опреме као што су борбени авиони) већ се уклапа уз подршку Ирана и Вашингтона. У Сирији, Москва би могла дати нову окосницу владиним снагама а о којој Вашингтон мало зна.

У Ираку, у извесној мери, то се већ догодило. Руска војна опрема (посебно Су-25 авиони) већ јачају ирачке војне снаге уз подршку Америке и Ирака. Када је реч о Сирији, међутим, сваки разговор о ширењу алијансе против Исламске државе савеза нигде није водио.

Ако ништа друго, Вашингтон је појачао напоре да спречи или да онемогући напредовање руске акције лобирањањем и притиском на Турску, а затим на Грчку да не дозволе прелетање руских авиона. Али постоје неке чудне и ужасне истине. Такав поступак може једноставно да само да продужи рат. Током 15 година 21. века, западне државе су имале мало или нимало дугорочног успеха са стратегијом борбе против побуњеника на основу циљаних напада и покушаја да се успостави владавина права.

Москва је, изгледа, закључила да је у Сирији, само Влада има способност и вољу да победи. Тешко је замислити велики број руских војника како крећу у офанзиву у Сирији. Али након Чеченије а сада и Украјине, руска војска нема мањак стручњака који разумеју тамнију страну модерних сукоба. Они могу бити придружени на сличан начин као и амерички савезници у Ираку, али са много мање тежњи да подстичу уздржаност.

Запад нема овде неко морално чврсто упориште. У Јемену (пре повлачења током ове године), званичници су приватно говорили да су западне специјалне снаге намерно избегавале да дејствују заједно са владиним трупама, да не би били умијешани у неизбежно кршење људских права. И у Ираку, шиитска милиција лојална про-америчкој влади, је починила бројне злочине, тако да неки експерти за тај регион кажу да би сунитска популација радије прихватила Исламску државу.

За сада је извесно да Обамина администрација неће променити своју политику према Сирији током последњих месеци Бараковог мандата. Нити је вероватно да би Хилари Клинтон ако буде изабрна за председника) радикално променила своју политику коју је водила док је била државни секретар. И да би дозволила да Асад остане на власти. С обзиром на текући сукоб у Украјини (обзиром да амерички саветници увежбавају и тренирају украјинску војску која ратује са проруским снагама неколико стотина километара даље), шансе за прави договор са Москвом може постати још мањи.

Већ неколико година, неки западни званичници су мишљења, да постоји могућност да би Русија потписала споразум на основу којег би Асад отишао са власти, а они који су узњега да остану на власти. Међутим, званичници у Вашингтону и у Европи шапућу да би можда најједноставнија опција била да Асад остане на свом месту председника.

Раније овог месеца (непосредно пре него што је огроман број сиријских миграната натерао Немачку да прекрши Шенгенски споразум и да поново успостави граничну контролу), немачка канцеларка Ангела Меркел је признала да је неопходно да се о Сирији разговара и у Москви.

То би апсолутно одговарало Путину. Он нема интереса да користи преседан, према коме би ауторитативни лидер требало да одступи са власти само зато што је био предуго на власти или је убио превише људи.

Превод и обрада за Србин.инфо са енглеског С. Јанковић

Извор: reuters – Peter Apps

Ознаке: Peter Apps, грађански рат, Русија, С. Јанковић, САД, Сирија, СРБИН.инфо