Прочитај ми чланак
(Политика)
Огромно интересовање пратило је најаву доласка и наступа једног од највећих светских пијаниста данашњице Кинеза Ланг Ланга (31), некада „чуда од детета”, који је клавир почео да учи са три године, а већ са пет почео да осваја највеће награде.
Данас је једна од „икона” светске уметности, заштитни знак младих Кинеза, члан Олимпијског тима и носилац бакље на Олимпијским играма у Пекингу, као и амбасадор добре воље при Уницефу и добитник почасних титула и доктората по целом свету. Живи у Њујорку. Његова светска слава започиње победом на Конкурсу „Чајковски” за младе уметнике 1995. године у Москви.
Један од најзначајнијих музичких фестивала у САД, Равинија фестивал који се одржава у северном делу Чикага, поред језера Мичиген од 1904. године, поноси се тиме да је још 1999. године најавио експанзију овог уметника на тај начин што је позван да усред фестивала „ускочи” и замени чувеног Андре Вотса, кога и београдска публика познаје, од када започиње Лангово освајање Америке.
На концерту са једним од најбољих оркестара на свету, Чикашким симфонијским, и његовим новим уметничким директором и диригентом Џемсом Конлоном, извео је током једне вечери два концерта, Бетовенов Први клавирски оп. 15 у Це-дуру и Прокофјевљев Трећи оп. 26 у Це-дуру.
Очекивало би се можда од велике светске звезде да модернизује, дограђује, докомпонује и прекомпонује, пре свега, Бетовена. Међутим, Ланг Ланг је свирао у најбољој европској традицији извођења овог мајстора и самог концерта, са много више моцартовских одлика, клизећих, перластих пасажа, лаким, меканим тушеом, изражајних тема које су плениле лепотом фразе и музикалношћу. Музика испред свега, рекло би се да је његов мото. Ипак, лагани други став није потонуо у лиризам нити је полетни трећи изгубио од своје раздраганости. Каденце су приказале топлину и мисаоност тамо где се код других пијаниста углавном разабирају само техника и снага.
Оркестар изванредних карактеристика, са доследним темпима, без икакве параде, потпуно у функцији солисте, умекшава звук који не надвладава солисту и остаје у умереној и средњој динамици. Чини се да је са Конлоном овај оркестар досегао још свежије и племенитије нијансе.
Трећи концерт Прокофјева, који нарочито воле и често изводе врхунски руски пијанисти, мислили смо, неће нам звучати довољно раскошно, „масно” и, коначно, „руски”.
Звучао је веома руски! Бравурозно, бескрајно прецизно, као снимак на плочи, са израженим дугим, руским темама, широког даха којима је Ланг Ланг удахнуо сву лепоту фразирања и мекоћу тона у веома раскошној лепези и рафинману пијанистичког звука. Од оркестра и солисте ни за тренутак нисмо чули какву грубост. Умивен, уређен до перфекције, изражајан, био је то елегантни Трећи концерт Прокофјева.
Остали део програма био је омаж годишњицама значајних композитора, Вердија (увертира за „Моћ судбине”) Вагнера („Кас Валкира”) Бритна (Марш из „Музичких преподнева”) изведен са великим оркестарским бриом и са уздасима 3.400 посетилаца у покривеном делу сцене и гледалишта и још преко 5.000 који су се смрзавали у околном парку, седећи на трави. Није се чуло ни гласно дисање, али између ставова аплаузи – јесу. Неподељене симпатије публике изражене су биле дуготрајним овацијама на крају концерта.
Бранка Радовић
