Прочитај ми чланак

ЈУГОСЛАВИЈА ИЛИ ХРВАТСКА: Кад су Хрвати боље живели (Случај једне обичне породице)

0

Поводом 25 година независности Хрватске и њеног насилног отцепљења од Југославије, загребачки „Јутарњи лист” је направио занимљиву репортажу, користећи искуство једне просечне тамошње породице, о томе како се се некад, у Југославији, а како данас, у независној Хрватској живи. Чланак преносимо у целости.

Отац и син Дарко и Дарио Аушпергер (Борис Ковачев/ХАНЗА МЕДИА)

Отац и син Дарко и Дарио Аушпергер (Борис Ковачев/ХАНЗА МЕДИА)

Отац је посао нашао брзо и одмах се запослио на неодређено. Син је шансу за послом добио након неколико мјесеци слања молби. A када је посао и добио, понуђен му је уговор на мјесец дана. Тако већ ради годину и пол дана.

Отац је често на послу остајао и дуље, но сваки сат прековременог био му је плаћен. Није се будио с питањем што ако данас постане вишак и добије отказ. Прва плата била му је 200 марака, а када је напредовао, мјесечно би добивао 350 марака. У већу набавку ишао би у Трст, но летовање није могао себи да приушти.

Син ради за 3500 куна. Више од тога тешко може добити, без обзира на то колико радио. Оно што не може купити у трговачком центру набавља преко интернета. Иде на летовање, купио је аутомобил.

Очеви родитељи породичну кућу саградили су позајмицом и властитом платом. Купили су му аутомобил. Родитељи његове супруге купили су им мањи стан. Син данас живи у очевој породичној кући. Њему родитељи стан не могу купити. Отац никад није размишљао о селидби и послу у иностранству. Сину је то тренутачно највећа преокупација и велика нада за бољи живот.

Одлазак у рат

Главни јунаци ове приче су Дарко и Дарио Aушпергер, отац и син из Бјеловара. Када је Хрватска прогласила независност, Дарку, који се одмах укључио у рат, у 105. бјеловарску бригаду, било је 27 година. Данас, када се слави 25 година од проглашења независности, његов млађи син Дарио има 26 година.

Како је изгледао живот тада, како изгледа данас, што се промијенило, каква су била очекивања и каква још увијек јесу, што су онда планирали а што данас, те како су њихови животи изгледали у односу на статистичке податке из 1991. и 2016. године, само су нека од питања на која су ова двојица Aушпергера одговорили.

Оно што нису знали, одговорила је статистика и успоредба података 1991. и 2016. године. С тим да су подаци за 1991. углавном извучени за предратну 1990. годину. Будући да 2016. још није завршила, неки подаци се односе и на 2015. годину.

A статистика каже како смо данас много образованији и да имамо много бољу медицинску помоћ. A то је свакако један од разлога због чега живимо пет година дуже. С друге стране, статистика показује како старимо, да у односу на 1991. рађамо мање деце, што је резултат да данас имамо двоструко више умировљеника. Број особа старијих од 60 година за четвртину је већи од броја особа млађих од 19 година.

Статистика показује и да су трошкови живота 1991. у односу на предратну 1990. порасли невјеројатних 694 посто, док су ове године у односу на 2015. трошкови живота нижи за пола посто.

Уз ову рачуницу, мора се истакнути да су прве године 90-их, године велике инфлације, када је јутарњи курс марке био у потпуности различит од вечерњег курса.

Данас имамо више километара аутопута, удвостручио се број аутомобила као и туристичких долазака у односу на 1990., а удвостручио се и број студената.

Оно што се смањило јест број биоскопа и посетиоца у биоскопима, што је разумљиво будући да су 90-е године без интернета. Но повећао се број професионалних позоришта и посетиоца позоришта, док се број изданих књига утростручио у односу на 1991. годину.

Микропанел на тему како је један 27-годишњак живио прије самог проглашења независности 1991., а како данас, 25 година након проглашења независности, живи његов син који је прије неколико дана напунио 26 година, водио се у малој трговачкој радњи риболовачке опреме Луна, у центру Бјеловара.

Власница радње је Даркова супруга Нада, која је тренутно на дужем боловању, а да није био на послу, причи би се прикључио и Даријев старији брат Ивица.

Добро сјећање

У години када почиње грађански рат, према попису становништва из 1991., у Хрватској живи 4,49 милиона становника, док данас у Хрватској живи 4,2 милиона људи, односно око 5 посто мање. У родном граду Aушпергера 1991. године у тадашњој великој општини Бјеловар живјело је нешто више од 66 хиљада људи, док данас, према попису из 2011., град Бјеловар има око 40 хиљада становника, што значи да се број становника у посљедњих 20 година смањио око 35 посто.

Оно што се повећало у овом раздобљу јест број градова и општина. Прије 25 година градова и општина било је 103. Данас их има 556. Оно што је готово остало исто јест број насељених мјеста. Тада их је било 6694, док их је данас 6762.

– Живјело је ту прије рата више људи. То се осјећа. И било је много више запослених, ако ме моја сјећања не варају. Тко је уистину желио радити, могао је. Данас је ствар сасвим другачија. Многи су незапослени и живе од социјалне помоћи. То је тешко гледати јер се не сјећам да је тако било када сам био Даријевих година – каже ми Дарко.

A да га сјећање не вара, показују следећи подаци.

У години нзависности у Хрватској је било 1,568 милиона запослених, што према укупном броју становника испада да је радио сваки трећи грађанин. Данас их ради 1,365 милиона. На берзи рада данас је пријављено 258,5 хиљада грађана, односно чак 63 хиљада више него данас.

Да Дарко има добро сјећање показују и подаци о приматељима социјалне помоћи. Данас је тај број стао на 104 хиљада, што је готово 37 хиљада више него 1991. године.

Оно што се промијенило у протекла два и пол десетљећа јест и образовна структура становништва. Према статистици, данас смо много образованији, а много је мање оних који су завршили основну школу или тек неколико разреда данас обвезног школовања.

Удио високообразованих радника 1991. износио је око 14 посто, док су од десет радника њих тројица имала завршену основну или уопште нису завршила осмогодишњу школу.

Данас је ситуација дијаметрално супротна, и постоци су се готово заменили. Данас је високообразованих у уделу запослених 26,5 посто, док је оних који су завршили само основну школу око 10 посто.

Дарко Аушпергер Борис Ковачев/ХАНЗА МЕДИА

Дарко Аушпергер Борис Ковачев/ХАНЗА МЕДИА

У укупном броју становништва, образовна структура грађана изгледала је пак овако. Прије 25 година високообразованих је било мање од 10 посто, оних са завршеном средњом школом било је 36 посто, док је оних са завршеном основном било више од 54 посто. Данас се тај број смањио за 23 посто, високообразованих има 16,4 посто, док се број оних који су завршили средњу стручну спрему у протеклих 25 година повећао 16 посто. Дарко и Дарио имају средњу стручну спрему.

Удар кризе

Дарко је завршио средњу школу за управног референта, а Дарио трговачку, након које се преквалифицирао у комерцијалисту.

– Након што сам завршио трговачку, на преквалификацију сам се одлучио јер су родитељи отворили ову трговину. Посао се брзо ширио, имали смо и властиту производњу пловака Луна, отворили смо и једну трговину у Копривницу коју сам водио, а имали смо и цвјећару. Тада је уз маму, тату, брата и мене радило још четверо запосленика. Но онда је дошла криза, мајка се разбољела и сада имамо само ову трговину. Мајка је власник, тата ради и бави се сам производњом, док смо брат и ја морали пронаћи други посао – прича ми Дарио.

Иако су њиховој трговини због пада промета пали приходи, због чега је дошло до смањења запосленика, укупан број запослених у трговини као и број трговина у односу на 1991. је увелике повећан.

Тада смо могли куповати у 22.088 трговина у којима је било запослено готово сто хиљада људи. Данас је отворено 31.100 трговина са око 125 хиљада радника. Дарко, до дана када је отворио пословницу рибичком опремом, никада није радио у трговини. Његов радни стаж почео је 1985. године, када се запослио у једној бјеловарској заштитарској фирми.

– Тада је ту посао могао наћи сватко ко је желио радити. Јавио сам се и постао чувар и одмах сам добио посао на неодређено. Тако да нисам имао брига, које данас имају многи млади, о томе хоће ли ми послодавац продужити уговор на одређено вријеме. Као и данас били смо на минималцу, а моја плата, ако се добро сјећам, износила је око 200 марака. То је била почетна плата. Наравно, сви прековремени сати, као и рад по ноћи уредно су се плаћали – присјећа се Дарко.

Након двије године био је унапријеђен.

– Почео сам радити као референт набаве у Управи фабрике. Тада су ми мјесечна примања била око 350-400 марака – каже.

Када је Хрватска прогласила независност, према подацима рада “Плаће у Хрватској”, аутора Д. Нестић, Ж. Ловринчевић и Д. Микулић, просјечна нето плата износила је 260 еура, односно око 519 марака. Већ 1992. је драматично пала на 194 марке, 1993. била је 245 марака, 1994. године 338 марака, да би у години када је Домовински рат завршио просјечна хрватска плаћа износила 498 марака. Данас просјечна плата износи 758 еура.

Дарио нема таква примања. Он у месници ради за 3500 куна с пријевозом. Но, не жали се.

– Тражио сам посао годину дана, након што смо морали затворити породичну трговину. Слао сам молбе у 30-ак твртки и први посао ми је био у једној пилани. И ту сам био на минималцу. Но будући да сам радио тежак физички посао, гледао сам да нађем нешто боље. Тада ми се отворила прилика да дођем у твртку за коју данас радим. На овоме радном мјесту сам годину и пол дана и за разлику од оца, који је одмах добио посао за стално када је био мојих година, добио сам уговор на одређено. И на том уговору још увијек радим – каже Дарио.

Његов отац као чуваррадио је на различитим мјестима.

– Наша се твртка бавила осигурањем објеката и многи су нас ангажирали. Радио сам углавном на порти и у обиласку погона. Тако сам чувао различите индустријске објекте у овом крају, а био сам чувар и на жељезници, обилазио станице и просторе око пруга – прича ми Дарко.

Дарио Aушпергер (Фото: Борис Ковачев/ХАНЗА МЕДИА)

Дарио Aушпергер
(Фото: Борис Ковачев/ХАНЗА МЕДИА)

Да је којим случајем остао на жељезници, Дарко би у просјеку чувао мање километара пруга, али већи број жељезничких станица. Наиме, 1991. године имали смо 2698 километара жељезничких пруга у Хрватској и тек 218 станица. Данас их имамо 554, а повезује их нешто више од 2600 километара пруге.

Сви у возилима

За разлику од жељезнице, у аутосаобраћају имамо велико повећање саграђених аутопута. Данас се возимо на укупно 1290 километара аутопута, саграђене су у потпуности аутопутеви и од Загреба према Ријеци и Сплиту, док је 1991. било око 290 километара аутопута.

Повећао се и број регистрираних аутомобила и аутобуса. Ове године забиљежено је готово милион и пол аутомобила и више од пет хиљада аутобуса, док је прије 25 година било нешто мање од 800 хиљада аутомобила и тек 2477 регистрирана аутобуса. Да број аутомобила расте, свједоче и Aушпергери. Њихова породица данас има три аутомобила, након што је у јануару Дарио купио аутомобил.

– Требало ми је због посла јер радим на различитим локацијама. Ради се о аутомобилу који је стар 14 година и за који сам издвојио двијехиљаде еура. Мало сам штедио, мало сам позајмио, нешто је додала девојка, а до краја сам искористио и минус који ми је дала банка – објашњава Дарио. Дарко је свој први аутомобил добио од оца, а након што се оженио Надом, њезини су им родитељи купили мањи стан.

Данас је, признаје Дарко, незамисливо да и он купи својим синовима станове. Што се тиче станоградње 1991., у Хрватској је било 18.576 новосаграђених станова. Ове године их је саграђено нешто више од осам хиљада. Након посла чувара, Дарко је кренуо у подузетничке воде.

– Крајем осамдесетих, падом Берлинског зида, почели смо се полако отварати. Осјећао се неки полет, и ја и моји вршњаци добили смо неку наду у бољу будућност. Многе ствари које су нам били далеке почеле су долазити надохват руке. У Бјеловару су се отворили први фишопови у којима смо могли по јефтинијој цијени набављати свакодневне потрепштине, али и бијелу технику. До тада смо ишли у Трст где си за 200 марака могао купити свашта. Од траперица и тренерки по 10, 20 марака до основних намирница. Гледајте, прије самог рата сналазили смо се и живјели некако. Није било лако, али смо живјели – каже Дарко.

На море до завршетка рата није ишао. Признаје да си то није могао приуштити. Његов син је ове године ишао укупно шест дана. Три дана он и девојка били су код пријатеља, а три дана су си сами платили.

– Пола моје плате је отишло на то љетовање за нас двоје. Но, одлучили смо си то приуштити – истиче Дарио.

Када се погледају резултати туризма између предратне и ланске године, испада да је у Хрватској боравило 4,6 милијуна туриста више, остварило се 14 милијуна више ноћења, а спавали су на 115 хиљада лежајева више. Почетак 90-их, прије самог рата, наставља, у Бјеловару су се почеле отварати трговине, сватко је желио отворити нешто своје и радити за себе, а не за неког другога. Тако је и Дарко напустио посао у осигурању објеката и отворио димњачарски посао као 27-годишњак. Јавио се на конкурс општине и кренуо у подузетничке воде.

– Желио сам отворити нешто своје. И то је функционирало. Но, дошао је рат. Док сам био на ратишту, мој је запосленик радио сам, но то није ишло. Радили смо још три, четири године, а онда је нестало посла – присјећа се Дарко.

Његов син Дарио још увијек не жели у подузетничке воде. Тренутачно размишља о ономе о чему његов отац никад није размишљао. Да се исели из Хрватске и потражи срећу негђе другде.

– Моја девојка је физиотерапеут и њене двије колегице су већ отишле у Немачку. Једна је успјела, а друга је на том путу. Можда бисмо и ми пробали. Девојка сигурно може наћи посао, а ја ћу радити што год треба – прича.

Када га питам хоће ли се скоро женити и имати децу, Дарио се смије.

– О томе још увијек не размишљам. Желимо се прво финанцијски осамосталити, а онда ћемо размишљати у том смјеру – каже.

У разговор се тада укључио и отац. Каже да се, када је он био синовљевих година, брак сам по себи подразумијевао. Првенствено из разлога што су он и његова супруга Нада имали стабилан посао. У прилог Дарку иде и статистика.

Према подацима из 1991., у Хрватској је склопљено 27.924 брака, док их је према најновијим подацима склопљено 19.834, а за очекивати је, барем према трендовима у посљедњих неколико година, да ће се на такав корак одлучивати све мање парова. Све је мање и рођене деце. Прије рата рођено је 55,5 хиљада деце, од чега је око 7 посто било рођено изван брака. Лани се родило тек 37,5 хиљада, од чега их је изван брака било око 17 посто. Све више парова се одлучује и за разводе. Лани је било 6010 разведених бракова, док је 1990. то учинило 5466 парова.

– Ми о разводу не размишљамо – смије се Дарко, који се још увијек сјећа како је с Надом пролазио младеначке дане.

Велика потрошња

Каже како су тада излазили много мање него данашња младеж. У Бјеловару су ин мјеста били понеки кафић и биоскоп.

– Цијена улазнице за биоскоп је заиста била ситниш. Не могу се ни сјетити колико. То смо си без проблема од џепарца могли приуштити. Биоскоп није био никакав луксуз, него уистину мјесто на којем смо се могли забавити и уживати у иностраним филмовима. То је, наравно, вријеме кад није било интернета и ЦД-ова, тако да је разумљиво зашто смо хрлили у кина – каже Дарко.

Да је цијена карте била ниска, може показати и податак да је у биоскопе, њих 274, предратне 1990. отишло укупно 8 милиона грађана. Лани је 159 кина обишло око 4 милиона грађана. Осим цијене карте, у биоскопе многи не иду и због чињенице да нове филмове врло брзо након премијере могу погледати на интернету или путем различитих сервиса на дигиталним телевизијама. Већина грађана има управо дигиталне телевизије које гледају преко интернетских провидера.

Број телевизијских пријемника у односу на 1991. нагло се повећао, иако је претплатника мање. Године 1991. било их је 1,488 милиона, док их је данас око 1,26 милиона. Дарка ови подаци не изненађују. Каже, постали смо потрошачко друштво, у којем људи много троше, а мало истински живе.

– Ми смо се након независности надали да ћемо живјети боље, да ћемо сви заједно имати више. Да ћемо након пензије моћи живјети нормално и да ћемо моћи помагати својој деци. Неки то могу, но многи, већина нас то није у стању.