Премда је био уништаван сукобима, пожарима и земљотресима у току 11. векова свог постојања, царска престоница Јапана, древни Кјото, поштеђен је већег уништавања у Другом светском рату.

Американци, када су планирали који ће градови бити мете атомске бомбе, озбиљно су њега разматрали, и чак га дуго држали на првом месту испред Хирошиме, али су на концу одустали: да је уништена стара престоница, Јапанци би се једноставно борили да последњег човека, до последње капи крви, а ефикасна окупација просто не би била физички могућа јер би свако невино дете било потенцијална смрт за маринца.

И није тешко схватити зашто. Дом 1.600 будистичких храмова, 400 шинто светилишта, бројних палата и вртова, дом царева у периоду од преко хиљаду година, све док се током Меиђи рестаурације 1868. године нису преселили у Едо, главни град шогуната, који је потом преименован у Токио, Кјото плени својом лепотом, својим улицама, мирисима, људима и наслеђем.

Међутим, постоји велики број људи у Земљи излазећег сунца који сматра да пренос “престоништва” из Кјота у Токио није изведен законски и да се строго легално гледано никада није ни догодио. У прилог у томе иде и то што император Меиђи није оставио писани траг о трансферу, то што се заправо појам “пренос” никада није ни користио, а на крају и то што Токио нигде није наведен као престоница (осим што закон који је донесем после Другог светског рата одређује регију у којој се он налази као “престоничку регију”).

Према томе, технички, Кјото – тако дражесно ушушкан у долини у недрима басена Јамаширо – би могао да буде и даље де јуре престоница, иако то већ 150 године де факто није. Или би на ту тему барем могло да се дебатује, о томе би могло да се расправља.

ЗАШТО ЈЕ КЈОТО ТОЛИКО БИТАН ЈАПАНСКОМ НАРОДУ?

Неке од разлога смо већ навели, а сада ћемо се позабавити конкретним културним благом који чува у својим недрима. За почетак, ту је Кијомизу-дера, величанствени дрвени храм на стубовима на обронку планине, основан крајем 8. века, са садашњим обликом који је изграђен 1633. године, по наређењу Иемицу Токугаве. Његово име значи “чиста вода”.

Потом, ту је зен будистички храм Кинкаку-ђи, што дословно значи Храм златног павиљона, основан 1397. године: толико леп, толико красан, толико опчињавајући да је један полудели монах 1950. године одлучио да га спали јер више није могао да трпи његову дивоту.

Највећи јапански писац, гласовити Јукио Мишима, прави “последњи самурај”, написао је роман “Златни павиљон” у коме је описао ове догађаје из перспективе самог паликуће, и који спада у ред најважнијих књижевних дела савременице, један од најбитних романа 20. века.

Након тога храм је обновљен, идентичан ономе какав је био некада; има три спрата, а два горња су у потпуности прекривена листовима од чистог злата. Вртови су изграђени у стилу Муромаћи.

Потом, ту је Гинкаку-ђи, односно Сребрни павиљон, који се званично зове Храм блиставе милости, а који је такође зен светилиште. Изграђен је 1490. године, има два спрата, а име носи зато што је првобитно било планирано да буде прекривен сребрном фолијом.

Рјоан-ђи, Храм смиреног змаја, опет зен будистички храм, спада у ред најлепших (ако не и да је сам најлепши) преживелих примера “сувог пејзажа”, рафинираног типа пејзажне архитектуре јапанских зен храмова чија су главна карактеристика велике камене формације распоређене по тепиху од ситних углачаних каменчића, поређани по линеарног патерну који поспешује медитацију.

Храм Хеијан је шинто храм који је саграђен крајем 19. века како би обележио првог и последњег цара који је обитавао у овом граду, али и 1100. годишњицу оснивања Хеијан-кјоа, односно Кјота. Често се користи за венчања, па чак и за концерте, а тај спој старог и новог је тренд посебно изражен у овом граду последњих деценија. Половину његове површине заузима јапански врт који је створио и уређивао чувени баштован Ђихеи Огава Седми.

Као што смо рекли, поред ових неколико побројаних, ту је на хиљаде других светих места где човек може да дође и да се помоли. Да ли вам је сада јасно зашто је надимак овог града – Град десет хиљада храмова?

Царска палату у Кјоту је бивше седиште императорске породице која непрестано влада Јапаном већ преко 2.600 година, премда из града који је предмет нашег данашњег фокуса само током последњих векова првог и скоро па целог другог миленијума нове ере. Оно што данас познајемо као кјотовску империјалну палату је само последња у низу тих грађевина, завршена 1855. године, непосредно пре него што ће изгубити своју основну функцију пресељењем цара у Токио. Међутим, императори Таишо и Шова (Хирохито) у њој су извршили обред зацарења.

Царска палата Сенто, која се такође налази у Кјоту, заправо је велики врт који се налази на месту на коме се некада налазила једна од империјалних кућа, осмишљена да у њој живе “пензионисани” цареви. Саграђена је 1630. године, а много пута је страдала у пожарима. Обнављана је непрестано, све док није изгорела по последњи пут средином 19. века, када су чак и Јапанци дигли руке.

Царска вила Катсура је конак са вртовима и спољним грађевинама у западним предграђима Кјота, и једна је од најбитнијих јапанских културних знамења. Њени вртови су ремек-дела јапанске пејзажне архитектуре, а зграде највиша достигнућа јапанске архитектуре.

Империјална вила Шугаку-ин је спој вртова и мањих грађевина, махом чајних кућа, у брдима источног Кјота. Такође спада у ред најважнијег јапанског културног наслеђа, са својим спектакуларним баштама.

У округу Арашијама је парк мајмуна “Иватајама”, лоциран на једној мањој планини, у коме живи око 170 ових животиња. Врло су социјализовани и прилагођени на људе, иако живе у дивљини, слободни.

Кјото је дом и најпознатијих и најексклузивнијих гејшинских четврти Земље излазећег сунца. Округ Гион се развио још у средњем веку, а саграђен је са циљем смештаја бројних путника и посетилаца храма Јасака који се такође налази на том месту. Гејше које живе у Гиону себе не собу гејшама већ користе локални термин “геико”. Гејша иначе значи “уметница”, “особа уметности”, док геико значи “дете уметности”, или “жена уметности”.

У Кјоту се налази још једна гејшинска четврт, готово једнако чувена као и она у Гиону, смештена у Понто-чоу, у којој постоји мноштво кућа гејши и једнако много чајних кућа.

Филозофова стаза је пешачки пут који прати канал на чијим је обала засађен низ трешања, а добила је име по чувеном јапанском филозофу и професору на Универзитету у Кјоту, Нишиди Китару, који је у овом граду живео и мислио током XX века. Он је том стазом ходао свакога дана и користио је за медитацију.

Стаза пролази поред бројних храмова и светилишта као што су Хонен-ин, Отојо и Еикан-до Зенрин-ђи. Потребно је око пола сата да се препешачи цела. Туристичка је атракција, посебно за ханами (дословно: “гледање цвећа”), када између краја марта и раног маја процветају трешњини цветови (“сакура”) диљем Јапана, који иначе играју врло битну улогу у јапанском фолклору у коме представљају метафору ефемерне природе живота.

Кјото је такође и дом 37 високих школских установа и један је од академских центара своје земље, а његов универзитет се сматра једним од најбољих у својој земљи, одмах после токијског; на светском нивоу налази се на врло високом 25. месту. Институт за технологију се сматра најбољим избором за оне који желе да постану архитекте и дизајнери, а ту су и бројни чувени приватни универзитети.

Да ли вам је сада јасно зашто је Кјото јапанско Косово?

(Телеграф)

Ознаке: Јапан, Други светски рат, Кјото, Косово и Метохија, САД, царска престоница