Прочитај ми чланак
Немали сукоби који су обележили историју ова два народа, су, свакако, у многоме дефинисали данашње позиције са којих посматрамо њихове међусобне односе. Ипак, морамо приметити да историја њихове сарадње у многоме надмашује наше једнообразно и упрошћено схватање карактера односа ове две државе. Историјски, политички, али и економски аргументи указују на то да су ова два европска гиганта била далеко чешће упућена јадан на другог него што су се међусобно сукобљавали и ратовали.
Доласком на власт Петра I, сарадња између Русије и Немачке доживљава свој полет. Од занатства и рударства, па све до културне и научне размене. Управо у овом периоду Русија отвора своје границе за „немачке пријатеље“ који ће населити непрегледне и празне руске крајеве. Оваква политика руског двора је изазвала озбиљне протесте у сопственим редовима, али се на дуже стазе показала прилично оправданом и конструктивном, посебно ако се узме у обзир чињеница да баш у том периоду руска наука, уметност и култура уопште, доживљава вртоглав замах. Битан допринос у том цивилизацијском искораку Руске империје дали су и ови ,,руски немци“, како ће их касније називати у јавности. Овакву политику руског двора са почетка осамнаестог века следиће многи руски императори, међу којима се нашла и једна Немица-Катарина Велика, рођена као Софија Августа Фредерика фон Анхалт-Цербст.
Под „гвозденим канцеларом“ и истинским генијем европске дипломатије 19. века, Ото фон Бизмарком, Немачка и Русија последњи пут су изградиле истинско стратешко партнерство на темељу компатибилности интереса и одсуства суштински непремостивих разлика. Бизмаркови некомпетентни наследници напустили су ту парадигму у корист непотребне и, у крајњој линији, фаталне тежње ка мултиспектралној хегемонији. Ово је на крају Немачку упетљало у сукобе са Хабзбурговцима на Балкану, који, како је Бизмарк са правом истицао, није вредан костију ни једног једниног померанског гренадира.
Почетак двадесетог века доноси и Русији и Немачкој још једнан заједнички усуд. Наиме, подстицање Аустроугарске од стране Немачке да уђе у рат са Србијом довешће, бар на неко време, до спутавања немачке експанзије Версајским мировним споразумом.
С друге стране, улазак Руске империје у Велики рат трајно ће изменити њену политичку, друштвену, економску али и културну структуру. И једна и друга су у двадесети век ушле на потпуно другим темељима од оних на којима су у претходним вековима градиле своје међусобне односе поверења и партнерства. Управо у овим догађајима би и ваљало тражити објашњење зашто је овај „уиграни тандем“ нарушио своје хармоничне односе и трајно променио лице модерне Европе.
Ипак, није исправно тврдити да се овакав сукоб могао избећи да је било више разумевања са обе стране, и то из два разлога. Прво, зато што би се са поља аргумената и објективне процене ситуације прешло на терен спекулација и хипотетичког закључивања. А други разлог можда и објашњава донекеле толику међусобну условљеност Немачке и Русије- њихова снага и доминација над другим државама у региону. Ма колико економски и културно упућене једна на другу, не треба заборавити да се и Немачка и Русија боре за исти геополитички простор. У том светлу и треба посматрати пакт Молотов-Рибентроп, који никако није представљао пут у трајни мир са руским медведом, већ само кратки предах за још јачи удар Хитлерове Немачке на СССР.
О АУТОРУ
Никола М. Росић је апсолвент на Правном факултету Универзитета у Београду на смеру за Међународно право.
У међувремену је боравио на стручном усавршавању на МГИМО институту за међународне односе при руском Министарству иностраних послова (Московский государственный институт международных отношений – Университет, МИД России) на тему ,,Russian Foreign Policy: Modern Challenges and Contemporary Russian Energy Policy“.
Такође, завршио је једногодишње додипломске студије „Примењене дипломатије“ у аустријској фондацији Friedrich Ebert Stiftung.
Годину дана касније уписује двосеместрални додипломски програм „Форум за дипломатију и међународне односе“ на Правном факултету Универзитета у Београду који са успехом завршава.
Учесник је многих домаћих и међународних конгреса, семинара и форума из области геополитике, права и политике.
Коаутор је монографије „Косово и Метохија је душа Србије“ у издању Факултета безбедности Универзитета у Београду, и аутор неколико текстова.
Оснивач је и први председник удружења уметника „Друштво младих уметника Рас“.
Говори енглески и служи се руским и шведским језиком.
Ипак, остаје недоумица да ли је Стаљин заиста искрено веровао у одрживост мира, одбијајући тако да повуче главнину својих снага са Далеког истока као знак добро воље према Хитлеру, што је могло веома скупо да кошта Русију, и што јој, на крају крајева, умало и није дошло главе. Ипак, ваљало би приметити да је после сваког великог сукоба ова два европска доминуса сарадња била још јача, што овај однос чини додатно мистичним и готово епским. У годинама после окончања Великог отаџбинског рата, Западна Немачка ће постати први привредни партнер СССР-а са робном разменом која је често превазилазила десетине милијарди америчких долара.
Падом Берлинског зида, и окончањем Хладног рата, спустиће се завеса на још једну епизоду у односима Берлина и Москве, а свет ће закорачити на један нови и крајње непознати пут чији се коначни циљ ни из далека не назире.
Ипак, чини се да се никада за тако мало времена није променило толико агрегатних стања у односима ове две државе као у последњих петнаест година. „Од еуфорије до апатије“ могла би се описати динамика односа на релације Берлина-Москва.
Терористички напад на куле близнакиње 11. септембра 2001. године, трајно је променио свет и довео до нових глобалних сукоба који ће се од тада настављати један на други, без јасне визије када ће овај крвави низ бити окончан. Наравно, није било потребно дуго чекати да би се видело какав ће бити одговор САД-а. Управо у овом, за америчку спољну политику, кључном тренутку, Немачка, као проверени амерички савезник, заузеће прилично пасивну улогу, кокетирајући истовремено са нарастајућом моћи Кремља.
Случајност или не, управо ће агресија САД-а на Ирак 2003. године довести до наглог скока цене нафте на светском тржишту, што ће директно утицати на јачања руске економије, а самим тиме и на јачање њеног глобалног политичког утицаја. И даље се не могу одупрети утиску који је на мене оставио разговор са једним угледним руским политичарем из владајуће класе у лето 2014. године, а који ми је мало кроз шалу, а мало у збиљи, рекао да би Путин требало да постави Бушу споменик испред Лењиновог маузолеја на Црвеном тргу, јер је управо његова сулуда политика на Блиском истоку увела Русију у период економског раста и прогреса. Није потребно нагласити да баш тада долази до успона у привредној сарадњи између Русије и Немачке.
Недуго после агресије на Ирак, Немачка ће још једном поступити супротно очекивањима Вашингтона, и то баш у ситуацији када се скупљала политичка и финансијска помоћ за ,,Наранџасту револуцију“ у Кијеву. Овакво пасивно држање Берлина ваља тумачити управо у светлу односа које је, у то време, градио са Москвом. Да ли због личног пријатељства Шредера и Путина или стрпљиве спољне политике Берлина, ова револуција ће, бар у својој првој фази, бити осуђена на неуспех. Берлин је итекако добро разумео значај Украјине за Русију и управо зато није желео да ремети позитивну динамику развоја политичких односа са Кремљом. Управо у том периоду, Шредер ће, настављајући своју политику приближавања Москви, и суштински битно утицати на изградњу „Северног тога“ што ће додатно ојачати руску економију, смањивањем зависности Москве од украјинског гасног тока.
Посебно је симптоматично и то да је сам Шредер инсистирао на укључивање Русије у изградњу америчког нафтног тока „Набуко“ што би, у принципу, представљало тотално одступање од његове основне идеје-спречавање утицаја Русије на геостратешки веома битну зону од Каспијског мора до Средоземља. Неодмерена или не, немачка спољна политика тог доба показује приличну агилност и сувереност у односу на политику владе у Вашингтону. Неки би рекли да је сам Шредер квалитетно награђен за свој политички ангажман, платом од 250 000 долара у компанији која се бави транспортном гаса кроз „Северни ток“. Ипак, не би требало сумњати у стратешко опредељење Берлина у том тренутку, јер је за њега, сарадња са Москвом, заиста била од суштинског значаја за обе стране.
Одласком Шредера, на власт долази источна Немица, челична канцеларка Меркел, што ће довести до нових нада Запада да ће пријатељски односи са Русијом бити окончани. Ипак, супротно очекивањима, Меркелова је наставила политику свог претходника, озбиљно радећи на јачању односа две владе. Први тест за владу Ангеле Меркел био је Путинова операција у Абхазији и Јужној Осетији 2008. године, где ће Немачка, очекивано или не, опет заузети прилично пасивну позицију и свести своје акције на реторичку осуду. Чини се да је ово била кап у чаши за америчко стрпљење и тактизирање према политици Берлина, што ће означити почетак активнијег притиска и условљавање Немачке, са основним циљем-одвраћања владе у Берлину од вођења ,,проруске“ политике. Као доказ овој тврдњи стоји чињеница да је Вашингтон 2009. године одобрио огромна новчана средства као државну помоћ Џенерал моторсу, само да би одустао од плана продаје Опела конзорцијуму иза којег су стајали неки руски бизнисмени.
И када се чинило да ће односи Берлина и Москве, упркос настојањима Вашингтона, добити нови замајац, криза у Украјини и припајање Крима Руској Федерацији су, бар тренутно, довели до мораторијума на односе влада у Кремљу и Берлину. Иако нешто активнија у осуди руске спољне политике, него што је то био случај у претходним кризама, Немачка се ипак држи прилично опрезно када су у питању економски односи са Русијом. Такође, немачко становништо је далеко од непријатељства према Русима какво се данас осећа у Вашингтону.
Многе немачке компаније су одбиле да послушају наређење своје владе и престану да послују са руским компанијама. Робна размена, истина, бележи пад од око 20% у односу на прошлу годину али немачке инвестиције у Русији и даље прелазе 10 милијарди америчких долара, а на територији Руске Федерације и даље послује око 800 фирми са немачким капиталом. Кремљ често истиче као позитиван пример сарадњу између ,,Руских железница“ и „Сименска“, али и фабрике камиона „Камаз“ и ,,Дајмлера“.
Како год, времена у којима је Путин могао да игра на карту симпатија како Берлина тако и Париза и Рима, су прошлост. Путин мора рачунати на све агресивнију политику Вашингтона у Европи, што ће значити и ригиднији однос Берлина према руској владајућој елити. Ипак, далеко од тога да ће Меркелова у потпуности напустити позиције са којих би у одређеном тренутку поново могла да одигра пресудну улогу у превазилажењу ,,непремостивих“ разлика између Русија и Запада, посебно ако се има на уму да ће будућност читавог Евроазијског простора, зависити од односа Немачке и Русије. У сваком случају, не треба брзати са предвиђањима да ће се Берлин трајно сукобити са Москвом после Украјинске кризе, јер, нити је амерчка моћ без мане, нити је немачка политика без мозга.
Извор: СРБИН.ИНФО
