Прочитај ми чланак
Безброј завереничких теорија развијено је око илумината. Они се сврставају у најмистериознија и најозлоглашенија тајна друштва, и то од тренутка када су основани. Како то, међутим, обично бива, истина о њима није баш толико непозната, о чему сведочи и рукопис који је откривен у једном музеју у Берлину – из њега се могу видети прави циљеви утемељитеља илумината.
Реч илуминати потиче из латинског (illuminatus) и значи „просветљени“, „просвећени“, а кроз историју су је као своју ознаку, или као своју карактеристику, користиле разне групе још од 14. века. Текст који следи се бави пре свега изворним баварским илуминатима, чија модерна верзија се често повезује са такозваним новим светским поретком.
Током кратког периода своје егзистенције у 18. веку илуминати су се трудили да задобију моћ и утицај, али углавном неуспешно. А када их је након десет година власт забранила и почела да прати њихову активност, део јавности им је, помало парадоксално, ту моћ одједном приписао.
Неки од присталица теорија завере и данас верују да је скупина илумината окупљена око младог филозофа и професора црквеног права Адама Вајсхаупта (живео од 1740. до 1830. године) удахнула живот удружењу које од тог времена, макар једним делом, води светску политику. И поред забране деловања 1785. године, то братство, тврди се, постоји и данас.
Историчарима је веома тешко да разлуче фантазију од истине о илуминатима. Између осталог и зато што истраживања о њима отежава недостатак историјских извора. Како пише немачки дневник „Ди велт“, недавно објављени документи, међутим, бацају ново светло на настанак илумината.
ЕКСПЕРТ ЗА “ПРОСВЕТЉЕНЕ“ Аустријски историчар Маркнер је специјалиста за „просветљене“ и за историју слободног зидарства. У стању је да већ на први поглед препозна рукопис Вајсхаупта. Циљ му је да у потпуности реконструише значајне оригиналне текстове илумината и да их сабере у једној књизи. Планира да је објави на јесен ове године.
Ради се о деловима текста који је пре извесног времена, у документима слободних зидара, пронашао берлински историчар Рајнхард Маркнер. Оснивач илумината Вајсхаупт у том тексту даје обрисе тајног друштва које је планирао да оформи. Документ је написан отприлике годину и по дана пре него што је Ред илумината 1. маја 1776. и основан.
Израз илуминати се у пронађеном тексту још не појављује. Зато се у њему наводе циљеви којима Вајсхауптово тајно удружење мора да тежи.
– Вајсхаупт је учио своје поклонике да се права мудрост мора ширити тајно, не би ли остала заштићена од цензуре и прогањања од стране Католичке цркве и световне власти – објашњава Маркнер.
Та мисао се већ налази у поменутом рукопису. Ради се о препису, оригинал је изгубљен. Фрагмент је за будућа покољења сачувао познати слободни зидар Фридрих Шредер (живео од 1744. до 1816. године). Оригинални рукопис купио је, као Вајсхауптов савременик, недуго пошто је написан и одмах је начинио неколико преписа, који су почетком 19. века кружили заинтересованим масонским круговима. Током времена пали су, међутим, у заборав.
Симболи – Теоретичари завере тврде да су симболи илумината свуда
Када је Вајсхаупт писао овај текст било му је око 25 година и био је свеже постављени професор црквеног права у Инголштату. Очито да га тај посао није превише окупирао, па је почео да се занима за покретање тајне школе, која ће своје ђаке (чланове) водити путем духа. Идеал који треба достићи је што бољи развој свих телесних и духовних способности и сила.
Што је магловитији циљ, то је конкретнија структура клуба о којем је Вајсхаупт размишљао. Његова школа је требало да има форму тајних семинара, књижевних кругова, покренутих у што више градова. Чланови су имали обавезу да набављају нове књиге и да их између себе размењују. Конспирација је гарантовала да тако циркулише и крајње проскрибована литература.
Ради стицања утицаја Вајсхаупт је заговарао инфилтрацију. Његови ученици имали су задатак да, у тајности, утичу на друга удружења. За то су, међутим, биле потребне јаке личности. Регрути су зато морали да потичу из – елите.
– У школи не смемо да трпимо никога ко не води, или некакав јавни уред, канцеларију, или се није бавио нечим што је од интереса за шире кругове – писао је оснивач илумината.
Аспиранти који не задовољавају ове услове морали су да веродостојно докажу да се труде да их испуне. Ако некоме „запне“ каријера, може да очекује дискретну помоћ старијих чланова ложе. Достићи циљ, домоћи се важног положаја, дозвољено је и уз помоћ новца.
Посебан значај Вајсхаупт је поклањао контроли чланова. Сваки од ученика (жене су биле искључене) морао је да води дневник и да крајем сваког месеца из њега извуче сажетак у виду закључка. Из тога се процењивало колико је напредовао на путу знања и духовности. То исто је требало учинити и на крају сваке године, када су се постављали и циљеви за следећу годину.
МАСОНИ, НАЦИСТИ, КОМУНИСТИ… Пронађени Вајсхауптов рукопис проживео је сасвим пристојну одисеју. На крају је завршио у Тајном државном архиву Пруског културног наслеђа (ГСтАПК) у берлинској четврти Далем, правом елдораду за историчаре. Ту су смештене и обимне архиве разних масонских ложа у Немачкој. Акта, спискови чланака, ритуални текстови… Својевремено су све то запленили нацисти, у страху од тајне опозиције. Након Другог светског рата Црвена армија их је однела у Москву, а касније су враћени у Немачку Демократску Републику (ДДР).
Сва ова документа чланови су доносили на скупове илумината, не би ли се међусобно упознали до танчина, „до дубине душе“. Ако неко сазна да је његов колега начинио грешку или посрнуће, макар и карактерно, требало је то да каже протектору.
Систем узајамне денунцијације требао је да цело удружење држи на узди. Уколико се неко не би понашао како се од њега очекује, следила је казна. Каква? Део текста о томе није сачуван.
Шта је морално исправно, одређују особе у врху удружења. Када се неки ученик осети довољно „просветљеним“ да и сам ствара текстове, то прво мора да одобри протектор или за то одређени цензор.
Вајсхаупт је био идеалиста, коме је било на срцу да људи морално напредују, пише „Ди велт“. Био је, међутим, и циник моћи, који није имао проблеме са обмањивањем људи и њиховим шпијунирањем.
Илуминате, чији идеали су били разум, једнакост и верска толеранција, у почетку су чинили само Вајсхаупт, који је користио тајно име Спартак, и четири студента. Сви из Инголштата. Током седамдесетих година 18. века за њихово тајно удружење (која су тада била у моди) почели су да се интересују и образовани грађани и племићи из Минхена.
Када су илуминати примили у своје редове писца Адолфа Фрајера фон Книгеа, брзо су добили на популарности, захваљујући његовим везама са масонима. Почели су да се шире по целој Немачкој. На врхунцу братство је бројало око 2.000 чланова, међу којима су били и Гете, Шилер, Хердер…
Временом су многи чланови почели да се буне. Што су више стицали могућност да се упознају са начином функционисања тајног удружења, обичаја, ритуала и степеница напредовања, тим више су стицали утисак да се све врти у затвореном кругу.
И да прави циљ реда није уздизање његових поклоника, већ само његова пука егзистенција. А да тајне истине, још из раног периода постојања људског рода, које је удружење наводно скривало, уопште не постоје.
Многи су сматрали Вајсхаупта за обичног хохштаплера, али са ауторитарним склоностима. Када је удружење 1785. године у Баварској забрањено, многи чланови су се већ одвојили од оснивача. И, тек када су нестали сви илуминати, почео је да се рађа мит о подземној ложи пуној моћних непријатеља државе. Мит који траје до данас.
(Вечерње новости)
