Pročitaj mi članak
Недавна најава холандске владе да ће држава благостања на неодређено време бити замењена “партиципативним, тј. друштвом учешћа”, могла би да буде вест године – или барем то заслужује да буде. Несумњиво да наслови у медијима, као и обично, све поједностављују. Међутим, аларм се огласио: ако већ Холанђани – који су парадигма богатства, ефикасности и демократије и који се у глобализованом свету осећају као код своје куће – ако они прогласе мртвим европски социјални модел – шта онда можемо очекивати у политички спутаним, затвореним друштвима као што је нпр. наше.
Како не бити депресиван ако нам је речено да пустош коју је начинила политика штедње значи неодрживост главних обележја ЕУ социјалног модела, којег видимо као природну тежњу било ког појединца или нације? Значи ли то да Европа више неће напредовати, да смо ударили о плафон и сада нам је још преостало само да падамо?
Друштво се заснива на три уговора. Први је онај склопљен између генерација: они у који су у радном добу одржавају остатак нације, како оне старије тако и млађе. Иако је то понекад лако заборавити, пензије се у стварности не исплаћују од уштеда пензионера, већ од пореза убраног на оне који раде. Овај масивни међугенерацијски трансфер прихода (121 милијарда евра у Шпанији у 2013, што је 12 одсто БДП) прихвата се без поговора. Стари, како то постављају политичари, јесу “наши” стари. Пензиони систем заснован искључиво на опоравку приватне штедње од стране сваког појединца током свог радног века изнедриће радикалне промене у нашем политичком, економском и социјалном моделу.
Други уговор је између класа. У основи је такође наше прихватање суживота у којем национални доходак трансферишемо од богатијих класа ка сиромашнијима. Прогресивно опорезивање које прихватамо један је доказ за то. Зашто би (међутим) они који имају више плаћали више? Зар не би требало да сви плаћају исто?
Ово су питања која најчешће постављају амерички либерали, заговорници минималне државе ограничене на гарантовање приватне имовине и испуњење уговора.
Али у “социјалној” тј Европи благостања нема те странке која ће изаћи на изборе са програмом којим се предлаже потискивање прогресивног опорезивања, а са њим и политике равноправности (образовање, здравство) које (бар у теорији) обезбеђују да се положај грађана у друштву не утврђује у потпуности по рођењу и социјалним пореклом већ, барем у извесној мери, по заслузи.
Трећи уговор је између територија. Свака држава има своје богатије и сиромашније регионе, и неприхватљиво је да евентуално одржавање оваквих економских подела представља симбол “природног поретка ствари”.
Независно од расправе о узроцима ових разлика и начинима за њихово ублажавање, постоји консензус да се овај проблем треба кориговати помоћу трансфера прихода те да без такве “територијалне кохезије” није могуће даље одржавати стабилност и јединство земље.
Ова три друштвена уговора одражавају, како то већ Американци воле да кажу, европски начин живота. У Европи је демократија резултат широког пакта између капитала и рада, потврђена управо у општем прихватању економије засноване на приватној иницијативи – а у замену за социјалну државу, која је редистрибутивна у свакој од ове три димензије.
Холандска влади сада мисли да би неки од аспеката овакве социјалне заштите поново требало да постану ствар појединца, док би други хтели да овај проблем пребаце са националног нивоа на локалне власти.
Оно што је изненађујуће у расправама ове врсте јесте непоштовање очигледне алтернативе: да је једини начин да овај троструки уговор функционише кроз постепено преузимање одговорности на вишем, тј. европском нивоу, изградњом истинске континенталне државе благостања. Ово ће бити трновит пут. Ипак, бацити пешкир у ринг и тек тако одустати – копајући за то време ровове око сваког парчета националне територије и кријући се иза њих – не изгледа да је најбољи пут у будућност.
El Pais Internacional/Фонд Слободан Јовановић
(Нови стандард)
