Pročitaj mi članakMnogi sumnjaju u pozitivan ishod referenduma, procenjujuči da će uzdrmati evrozonu i stvoriti novu krizu valute.
Након изласка Велике Британије из Европске уније, Италија је, уз Немачку и Француску, постала, по свом значају, трећа држава у овој наднационалној творевини. Италијански значај, међутим, има своје лице и наличје. Италија поседује велику и разгранату привреду, али и велики јавни дуг. Она има приличан политички утицај у европским телима, где, заједно са Немачком и Француском, представља једног од иницијатора тежњи за преуређењем Уније (као што се видело 22. августа на саветовању ове три државе на острву Вентотоне крај Напуља).
Но Италија у себи носи и знатне унутрашње политичке кризне потенцијале, као и велику рањивост на спољне упливе. Она је прва и најважнија земља на удару медитеранске мигрантске руте, на којој почива безбедност јужног обода Европске уније. Непознаница је колико и на који начин је Италија у стању да издржи у вршењу кључне заштитне улоге. Због свега тога, стабилност или лабилност Италије у значајној мери може да се одрази на будућност целокупног европског пројекта.
РИЗИЧАН ПУТ ДО ОБНОВЕ ПОВЕРЕЊА
О унутрашњој политичкој нестабилности владајућег режима у Италији најсликовитије говоре резултати тамошњих локалних избора од 19. јуна, дакле само четири дана пре Брегзита. Тада је владајућа Демократска партија изгубила власт у 19 од 20 великих градова, укључујући Рим, Болоњу, Торино и Милано, у корист опозиционог покрета Пет звездица. Већ тада су многи пожурили са закључцима да су премијер Матео Ренци и његова Демократска странка на корак од своје политичке пропасти.
Сви они су са крајњом скепсом гледали на одлуку премијера Ренција да у октобру или новембру одржи референдум о изменама Устава, који ће му, ако га народ подржи, дати одрешене руке да спроведе даље реформе у земљи. Ако већина бирача закоружи „да“ на референдуму, потребне уставне измене омогућиће драстично смањење моћи Горњег дома Парламента, кога премијер Ренци и његова владајућа партија сматрају за главни узрок постојеће политичке парализе.
Број сенатора у Горњем дому би био смањен за трећину а надлежности Сената сужене. Поступак доношења закона био би поједностављен и убрзан што би, према Ренцијевим поборницима, отворило довољно простора за нужне економске реформе. После тога би највероватније уследила реконструкција владе, која би била у могућности да се ухвати укоштац са економским недаћама.
Бројни аналитичари, међутим, сумњају у позитиван исход референдума и процењују као ће он уздрмати еврозону, створити нову кризу валуте и Италију можда довести у позицију у којој је 23. јуна била Велика Британија. Чињеница је да је због крхког банкарског система, невеликог економског раста, високе незапослености и растућег беса према естаблишменту Италија на ивици велике кризе и да је управо ово гласање може покренути. Цео контекст појачава чињеница да је Ренци своју политичку каријеру везао за резултат предстојећег изјашњавања грађана – заветујући се да ће поднети оставку ако референдум не прође онако како он очекује.
НА ПУТУ ДЕЈВИДА КАМЕРОНА
Нико не зна шта може да уследи у Италији ако референдум не успе, односно ко би након Ренцијевог повлачења привремено обављао премијерску функцију до редовних општих избора, који би требало да се одрже 2018. године. Могуће је да би председник Италије Серђо Матарела био приморан да распише превремене изборе, на којима се процењује да би најбоље прошли десничари, који се залажу за напуштање еврозоне, а првенствено покрет Пет звездица, који се у последње време профилисао као оличење покрета против естаблишемента.
Ипак, тешко је отргнути се утиску да би могући несупех референдума довео до сличног сценарија који је Великој Британији приредио њен бивши премијер Дејвид Камерон. Убеђен у победу, а лоше процењујући расположење бирачког тела, Камерон је Брегзитом желео да умири део сопствене непослушне страначке номенклатуре која је гајила евроскептицизам и тако још једном потврди пробриселско расположење Британаца. Исход референдума га је у томе разуверио.
Сада Матео Ренци, који има несумњиво значајније резултате у ношењу са економским недаћама од својих претходника, чини слично. У земљи која због банкарске кризе, економске стагнације и прилива миграната из протеста гласа за политичке аутсајдере и показује презир према својој политичкој класи он намеће уставну реформу. При томе, Ренци као да је делимично свестан да постоје добре шансе да евроскептици преузму вођство у земљи када изјављује: „Људи морају да схвате да заокружити ’не’ на овом референдуму значи – видели смо шта је `да` донело Британији“.
Неуспех референдума, ако до њега дође, заиста може скупо да кошта не само актуелну италијанску владу већ и целу ЕУ. Јер, у случају да евроскептици дођу на власт у Риму, то ће значити да су Француска и Немачка изгубиле свог најважнијег савезника у борби за опстанак и преуређење Европске уније.
