Pročitaj mi članakIako se još uvek nije pošteno ni slegla prašina oko slučaja pokojnog pedofila milijardera Džefrija Epstina, čini se da smo dobili novi seksualni skandal koji otkriva mračno naličje “američkog sna” i preti da ozbiljno uzdrma redove globalističke elite iz industrije zabave i medija
Прошле недеље америчка полиција обавила је претрес кућа у Мајамију и Лос Анђелесу које припадају реперу и музичком продуценту Шону Комбсу, познатом по надимцима Паф Деди и Пи Диди, а на основу приватних тужби које га терете за секс трафикинг, силовање и сексуално злостављање различитих особа, међу којима има и малолетних лица.
Комбс је наравно негирао све оптужбе, још је на слободи, наоружан тимом скупо плаћених адвоката али, с обзиром на тежину кривичних дела која му се стављају на терет и лавину негативних реакција у јавности, чини се да је само питање тренутка када ће се наћи иза решетака.
Против Комбса у новембру прошле године тужбу је прво поднела његова бивша партнерка и “ар-ен-би” певачица Касандра Вентура која је оптужила познатог репера да ју је годинама силовао, подводио другим мушкарцима и физички злостављао.
Након те тужбе, која је окончана вансудском нагодбом, уследила је крајем фебруара ове године тужба Роднија Џонса, музичког продуцента који је годинама сарађивао са Комбсом, у којој га терети за хомосексуално злостављање, уцене и претње убиством које су биле део уигране стратегије помоћу које је Комбс остваривао свој утицај унутар музичке индустрије.
Џонс тврди да је прави циљ раскалашних секс журки и наркоманских баханалија по којима је Комбс био нашироко познат, заправо, био снимање компромитујућих видео записа и уцена других славних особа и њихово увлачење у контролисану мрежу злоупотребе моћи. Џонс је такође навео да је Комбс бисексуалац а да нарочиту слабост има према младим дечацима које воли да “пробија” до славе у замену за сексуалне услуге. Међу онима који су прошли ту Дидијеву “школу” били су музичке звезде Ашер и Џастин Бибер које је Комбс узео под своје док су још били практично деца.
О Дидијевим мефистофелским склоностима одавно колају различите гласине, многи инсајдери из индустрије су га повезивали и са нерешеним убиствима Биги Смолса и Тупака Шакура, као и другим криминалним радњама, али је до сада уживао неку тешко објашњиву заштиту од полиције и кривичног гоњења.
Од свог најранијег детињства Комбс је носио породични терет криминалитета и насиља. Наиме, његов отац Мелвин Комбс био је познати дилер дроге који је сарађивао са црначким легендама њујоршког подземља какви су били Френк Лукас и Ники Барнс. Убијен је када је Дидију било само три године, наводно као казна за то што је ушао у федерални програм за заштиту сведока како би сведочио против својих шефова.
Његов син, који је одрастао у изобиљу и по приватним школама, брзо је скренуо пажњу на себе као промотер журки и један од предузимљивих ловаца на таленте у дискографској кући Клајва Дејвиса, човека који је открио Витни Хјустон, Бруса Спрингстина и многе друге велике музичке звезде. У то време причало се да је Дејвис имао нарочито присан и интиман однос са својим младим помоћником Комбсом коме је помогао да оснује властиту дискографску кућу “Бед бој рекордс”.
Постигнут је велики успех када је Комбс лансирао Ноторијуса Бига, талентованог бруклинског репера, корпулентне појаве и фаталистичке филозофије, који је комплексним римама и живописним причама о животу у гету освојио топ листе и високо дигао лествицу за њујоршку школу хип хопа.
Уследио је велики ривалитет са Тупаком Шакуром и реперима са Западне обале, ривалитет који се, нажалост, завршио у крви, јер су у сачекушама убијени и Тупак и Ноторијус Биг. Негде управо од тог несрећног тренутка креће и велики глобални успон хип-хопа, жанра који је изграђен на митологији гангстераја и насиља, а Шон Комбс, као један од његових најутицајнијих корифеја, зарадио је огромне паре и стекао статус неприкосновеног моћника. Свој капитал додатно је увећавао лукративним пословним подухватима као што је продаја вотке “Сирок” и линије доњег веша “Шон Џон”.
Његов волшебни успон и пад коме сведочимо ових дана подстакли су многе коментаторе да се запитају да ли је заправо читав хип-хоп био диригована психолошка операција и медијски пројекат који је служио за заглупљивање и даље потчињавање афроамеричке заједнице.
Током осамдесетих година прошлог века хип-хоп (извођачи попут Ран Ди-Ем-Сија, Паблик енемија и Кеј-Ар-Ес ван) углавном је био сирова музика потлачених урбаних слојева која је имала изразито ангажовани, антиестаблишментски набој и која је служила друштвеном и политичком освешћивању тамнопуте популације у САД.
Међутим, од почетка деведесетих и појаве групе Ен-Даблју-Еј креће успон такозваног гангстерског репа који је у мејнстрим Америке и читаве планете донео вулгарне приче о продаји дроге, сексуалном разврату и глорификованом насиљу. Људи попут Доктор Дреа, Паф Дедија, Шуг Најта и Џеј Зија, сви са “путером на глави” и подебелим криминалним досијеима, били су изабрани да буду извођачи радова и манекени једног силеџијског имиџа и аутодеструктивног животног стила који, као коначну дестинацију, има или ковчег или затворску ћелију.
Мало је позната чињеница, коју је у једном подкасту недавно открио покајани ветеран гангстерског репа Ајс Кјуб, да су власници приватних затвора у САД исти инвестициони фондови („Блек рок“, „Вангард“, „Фиделити“) који држе све велике дискографске куће, те да кроз промоцију криминалног начина живота обезбеђују себи мастан профит кроз повећан прилив затвореника и државног новца за њихово чување.
Познати тамнопути конзервативни новинар и коментатор Џејсон Витлок те личности које промовишу “затворску културу” назива глобалним агентима нихилизма, јер су својим деловањем допринели општој моралној деградацији и ширењу поразног осећаја да живот нема никакав виши смисао изван материјалистичке и хедонистичке равни.
Комерцијализација и глобализација хип-хоп музике и њен извоз изван америчких граница учинио је да широка одећа (налик затворској), тетоваже и крими сленг постану обавезан део стајлинга и вокабулара омладине широм света. Довољно је погледати домаће музичке топ листе и видети на њима закаснеле, балканизоване одјеке онога што су Пи Диди и њему слични радили још пре тридесет година.
Ту су паралеле са Епстином неизбежне, јер иако делује да ће Шон Комбс, као и Епстин, платити цену за своја злодела, сва је прилика да ће они прави, безимени рибари људских душа, који се крију иза корпоративних титула и фантомских инвестиционих фондова, остати некажњени за ментални и духовни геноцид који су починили над поколењима широм света.
