Прочитај ми чланакНовац је ипак много важнији од мушко-женског паритета, а узгред и најбоље објашњење за потпуно одсуство критика јавности против недовољне заступљености жена у свету финансија, реалне моћи и утицаја
Да ли се сећате Маргарет Тачер? А Индире Ганди? Да ли сте уопште чули за Голду Меир? Све три су биле „челичне даме“ које су као лидери својих земаља и упорни браниоци њихових националних интереса тим земљама заиста и донеле неке позитивне промене. Неко се можда хоће или неће сложити са њиховим политичким филозофијама и ставовима, али не може порећи да су те жене биле заиста велики политичари, такви да су надвисиле већину својих мушких савременика.
Данас су жене у 17 држава на местима председника влада. То су Француска, Велика Британија, Шведска, Данска, Финска, Естонија, Литванија, Србија, Исланд, Нови Зеланд, Бангладеш и Непал. И председник Европске комисије, Урсула фон дер Лајен, такође спада у тај списак. Да овде додамо и још 15 земаља у којима су жене председници државе.
Од данашњих жена политичара можда је једино Кристина Фернандез (Cristina Fernández de Kirchner) из Аргентине направљена од истог штофа као и њене чувене претходнице, Тачерова, Меир и Ганди. Њен актуелни углед би можда са њих три и био сасвим упоредив, само кад би њена земља имала већу тежину у светској политичкој арени. Рецимо утицај упоредив са једном Немачком, барем оном Немачком од пре усвајања самоубилачке економске политике раније ове године. Ангела Меркел, жена која је председавала немачком судбином током више од 16 година, већ је учинила највише што је могла да у својој земљи покида све друштвене везе и односе (social fabric) тиме што је широм отворила врата милионима младих неожењених мушкараца, странаца који према нацији која их је отворених руку прихватила нису имали ни трунку поштовања нити симпатија. Другим речима, иако би „das Merkel” како су је многи њени клеветници радо називали (пошто је 2015. изговорила: „…Wir schaffen das“ – грубо преведено „…ми ТО можемо“ као одговор на негодовање јавности пошто је имигранте већ пустила у Немачку, прим.прев), лако могла да на бази своје дуге владавине и чврстог држања у немачкој политици буде рангирана у истој равни с Тачеровом, Меир и Ганди, она је тада неславно занемарила своју елементарну дужност. Па премда је чињеница да она ипак није актуелни немачки касапин, ипак је баш она припремила своју земљу за ово клање. А главни касапин који председава данашњем убијању Немачке је њен актуелни канцелар, социјалдемократа Олаф Шолц, мушкарац.
Но, не бојте се, половину његовог кабинета чине жене. А неке од најопакијих, најкретенскијих и најнекомпетентнијих од тих жена постављене су на чело кључних министарстава. Аналена Бербок (Annalena Baerbock) је министар иностраних послова, па је са те позиције умела да се излети са таквим јавним исказима који су по количини незнања и најчистије глупости сасвим упоредиви са онима њене британске колегинице, Лиз Трас, која је пре само неколико дана чак постављена на место премијера. Министарство унутрашњих послова предводи извесна Ненси Фезер (Nancy Faeser), једва нешто мање некомпетентна од Бербокове, док министарство одбране води Кристине Ламбрехт (Christine Lambrecht) која, онако како то и приличи жени постављеној на чело националне одбране, не зна апсолутно ништа о војним стварима. Случајно се догодило да и њена колегиница из Холандије, Кајса Олонгрен (Kajsa Ollongren) располаже једнаким нивоом незнања. Чак и након што је постављена за шефа одбране, није знала да да одговор у чему је разлика између заставника и мајора.
Подразумева се да неко ко би да буде министар у неком кабинету ни не мора да зна све детаље о свему оном чиме се дато министарство бави и што га се дотиче, али макар и само површно знање и барем нешто елементарних интелектуалних способности би могло добро да му дође, макар и само да стекне поверење јавности. Оно на шта указује запањујуће низак ниво компетенције какав је заједнички већини данас владајућих министара јесте да министри у савременим владама и нису ништа више од фигура. Фигуре са променљивим главама које постоје само зато да свој потпис ставе на испрекидану линију, да се смешкају док их фотографишу, да дају једноставне одговоре на унапред припремљена питања и да помало путују унаоколо не би ли оставили утисак како у ствари заиста нешто и раде. И управо зато тако велики број незналица (м/ж) бива постављен на тако високе положаје у владама. Они нису ти који заиста одлучују о било чему и било шта.
То раде високи државни службеници, велики бизнис, банке, невладине организације, међународне организације попут Светске здравствене организације и Светског економског форума, а понекад и неизабрана тела попут Европске комисије. Већину тих ентитета предводе мушкарци, а само је у малом броју њих у управним одборима и извршним телима успостављен мушко/женски паритет. Управо се зато тако често жене именују за министре: од њих уопште не зависи како се ти послови обављају, а то ипак оставља утисак у очима јавности спремне да све то лако прогута.
За оне који за жене захтевају једнаке могућности (па у томе иду чак и до бројчаног паритета у разним високо плаћеним пословима и на утицајним местима, никада не и до истог броја места и у екипама ђубретара), политика је пожељна делатност за постизање таквих циљева. А како је небитно да ли је министар способан, нити да ли уопште ишта зна, сва таква отворена радна места лако је попунити сопственим пајташима (м/ж) или статистима (м/ж). А као опште правило можемо рећи да се на свим странама јасно види да политичари јесу мање компетентни од својих колега изван државне управе. То се највише и најјасније уочава у оним делатностима у којима је стручност неопходна и највише битна, тамо где су ризику изложени виши интереси или где се велики профити остварују или губе.
Тренутно су мушкарци и жене бројчано изједначени у Европској комисији, холандској влади, као и у француској, немачкој и португалској. Жене су у већини у владама Белгије, Шпаније и Шведске. Можете бити сигурни да милитантни феминисти и фанатици равноправности неће имати никаквих приговора на женску већину у владиним кабинетима, чак ни зато што је таква већина и по њиховој филозофији једноставно неправедна. Подразумева се да би се на мушку већину свакако побунили. С друге стране, исти ти феминисти ће извесно жестоко приговорити на састав румунске (23 мушкарца само једна жена), пољске (21 мушкарац, једна жена) и мађарске владе (14 мушкараца, једна жена).
Занимљиво је, међутим, приметити да састав кабинета у Мађарској, Пољској и Румунији уопште није далеко од, на пример, Светске здравствене организације, која тврди да надгледа здравље читаве светске популације. Божанству слична (God-like) СЗО делује потпуно опуштена пред сопственом врло озбиљном дискриминацијом жена. У саставу њеног Извршног одбора мушкараца има бар четири пута више од жена. Међутим, до сада се нису чули било какви приговори у том смислу.
У ствари, чињеница јесте да многи од најмоћнијих и најутицајнијих ентитета у свету ни не покушавају да постигну равноправну заступљеност мушкараца и жена у својим управним телима. Поред тога што их само у ретким случајевима воде жене, једнакост полова остаје оно по чему се увелико разликују од већине „напредних“ влада у Европи.
Све у свему, финансијски свет, у који спадају и банкарство, осигурање, управљање имовином предузећа и остале финансијске услуге, на својим највишим нивоима не зна за једнакост полова. Исто важи за фармацеутске и фирме из области високих технологија. Као бизниси који могу да послуже као пример једнакости у поменутим браншама издвајају се Алијанц и Цирих (швајцарске осигуравајуће куће), Мајкрософт и Фајзер. Те фирме с поносом истичу своје управне органе у којима чланство чине пола мушкарци, а пола жене.
У свим осталим гигантима поменутих области пословања односи мушкараца и жена у погледу заступљености на врхунским позицијама крећу се од 4:1 до 2:1. Код Блекрока (Blackrock), главне светске фирме за управљање имовином, он износи 2:1, у стопу следе Вангард (Vanguard) и ревизорска кућа Чарлс Шваб (Charles Schwab) са 3:1. Заједно са својим сином, надалеко познати самопроглашени хуманитарац Џорџ Сорос предводи фондацију Отворено друштво, док је у његовом Глобалном борду овај однос 2:1, опет у корист мушкараца. Очекивало би се од организације која се поноси тим што промовише свет са више праведности и једнакости да и сама — макар само због јавности — у свом управном одбору одржава равноправну заступљеност полова.
Исто се може рећи и за Светски економски форум (СЕФ). Док сваку прилику која им се укаже користе да све нас остале гњаве својим наопаким пројектима и окрутним лудилом, и код њих преовлађују мушкарци, као и код већег дела финансијског света, што у ствари и јесте њихова основна делатност. Под управом Клауса Шваба и његових сина и ћерке, у њиховом Одбору поверилаца два пута је више мушкараца него жена, као и у Управном одбору и Извршном комитету. Чак је и Бајденова администрација успела да достигне једнакост полова, па броји 12 мушкараца и 12 жена. Човек не може а да се не запита шта је онда оно што СЗО, СЕФ и Блекрок спречава да и сами испрате све ове хвале вредне примере једнакости?
Можда то што у овим организацијама као камен хладне цифре имају врхунску вредност и важност, па у њима и није могуће спровести овакве помодне нормативе о једнакости. То би могао да буде разлог и зашто у Банци за међународна поравнања у Базелу, централној банци националних централних банака и најмоћнијем финансијском ентитету у читавом свету, у управном одбору седи само 6 одсто жена: једна на осамнаест. Што нам на крају говори и то да је новац ипак много важнији од мушко-женског паритета, а узгред и најбоље објашњење за потпуно одсуство критика јавности против недовољне заступљености жена у свету финансија, реалне моћи и утицаја.
У том смислу би овде било на месту да се сетимо и француске феминисткиње Евелин Силеро, (Evelyne Sullerot (1924-2017), која је формулисала „закон“ којим констатује правило да када жене у некој делатности или професији достигну већину, тада и друштвени престиж и плате падају на ниво нижи него што је случај био док су мушкарци били већина.
Сваком са грамом мозга савршено је јасно да су жене у стању да раде све оно што и мушкарци, а неке од њих то раде чак и боље. Историја је препуна талентованих и високо способних и жена и мушкараца. Исто важи и за „мањине“, без обзира да ли су расне или конструисане на бази модерног лудила око рода и пола (gender lunacy). Међутим, захтевати, па чак и наметати „једнакост“ путем специфичног законодавства представљало би сами врхунац лудости. Једино што ће то донети је да погрешни људи заседну у добро плаћене позиције, па и у највишим органима власти.
А то би онда биле некомпетентне жене, каква је, на пример, холандска министарка финансија Зигрид Каг (Sigrid Kaag). Као одани партнер СЕФ-а, она ће послушно спровести све што Клаус Шваб од ње буде захтевао. А будући да је, како се чини, и психопата (што уопште није реткост међу политичарима и извршним директорима), уопште је се не тиче широко распрострањена деструкција, беда и сиромаштво које је својим радом изазвала. Сад када очајни грађани њој и њеној породици отежавају живот, неки јој чак и прете, госпођа Каг је изјавила да јој све то у ствари раде чланови једне од опозиционих странака у парламенту. Потпуно сам сигуран да Индира Ганди не би себи никада дозволила да изговори такву глупост. Но, чини нам се да госпођа Каг не само што није у стању да разуме потресне ефекте политике коју води, него није у стању ни да се носи са последицама онога што ради.
Једини одговор који госпођа Каг за то заслужује је овај: „Ако вам смета врућина, није ни требало да улазите у кухињу!“
На крају, можда би јој баш у кухињи и било право место, јер би ту сигурно урадила бар нешто конструктивно и корисно, као што је припремање ручка за породицу, или за неку од јавних кухиња у које је отерала велики број својих суграђана
*Ханс Фогел је младост провео у Индонезији и Холандији, дипломирао на Универзитету у Лајдену, Холандија, а докторирао историју на Универзитету у Флориди, САД. Држао је наставу најпре из латиноамериче и војне историје на Универзитету у Лајдену, а потом и Европску и светску историју у Буенос Аиресу, Аргентина. Аутор је књиге о историји Латинске Америке и већег броја монографија и чланака о војној и историји Латинске Америке и Европе
— СРБИН инфо (@srbininfo) October 4, 2022
