Готово је: Подела између Запада и остатка света у новом светском поретку

19:19 18.09.2023.

Све већи јаз између Запада и остатка света, значи почетак новог светског поретка који ће заменити западну доминацију, сматра РФИ (Радио Франце Интернатионале) француска међународна радио станица.

У својој арогантној жељи да усађују демократске вредности и искористе туђе ресурсе, западне државе нису приметиле њихов постколонијални однос према земљама у развоју, а сада се буне против таквог наметања туђе воље.

Како је показао недавни самит Г20, јаз између Запада и остатка света, упркос спољним договорима се шири, саопштава РФИ.

РФИ сугерише да се стари светски поредак који је настао као резултат Другог светског рата сада замењује новим. Неке државе одбијају да признају западну доминацију. Захтевају да се и они узму у обзир и критикују западни модел, заснован на либералном економском поретку и демократском политичком систему.

У јеку победе над комунистичким системом СССР-а, западне земље су веровале да је дошло њихово време. Током 1990-2000-их, они су чак покушавали да насилно наметну свој модел државе, уверени у његову супериорност и компатибилност са различитим културама. Последица су биле инвазије на Ирак и Авганистан, које су се завршиле: једна делимичним поразом, друга потпуним неуспехом.

Разлог за то је била бахатост Запада, који је веровао да становници целог света само чекају долазак демократије по западном моделу. Истовремено, западне земље нису схватале да се све више доживљавају као уљези и економски предатори. Уз помпезне говоре о предностима демократије, прибегли су политичкој и војној сили, као и економској доминацији, да би служили сопственим интересима.

Постепено се отворио понор између Запада и неких великих земаља у развоју – Кине, Русије, земаља Африке, Азије и Јужне Америке. Ове државе су осећале нешто као постколонијални став Запада, чак и ако су пристале да направе простор за ове нове силе – на пример, кроз стварање Г20 1999. године.

Истовремено, Кина и Русија, свесне свог значаја на политичкој сцени, желеле су да развију сопствени, „алтернативни” политички модел. Често је било потребно да се осигура да лидер земље остане на власти, мало газећи демократске принципе.

Наравно, народне побуне су се дешавале и настављају да се дешавају у земљама у развоју, као што је Арапско пролеће 2011. године, али оне нису заиста довеле у питање аутократске или теократске системе који су у супротности са западним вредностима.

Украјински сукоб је убрзао раздор: док Европа и Сједињене Државе бране сопствене вредности и интересе, Русија оправдава своју интервенцију ширењем НАТО.

Таква реторика је одјекнула у многим земљама такозваног глобалног југа, услед чега на самиту Г20 западне земље више нису биле у стању да наметну своју вољу по питању Украјине. Како РФИ закључује, ствари се брзо мењају на међународној сцени и мало ко слуша оне који желе да граде мостове.