Прочитај ми чланакКако преноси турски лист Хуријет, турски председник Ердоган, руски председник Владимир Путин и ирански председник Хасан Рохани ће се састати 4. априла (травња) и разговарати о даљњим корацима за смиривање сиријске кризе.
Од прошлог састанка тројице лидера, сиријска је војска, унаточ америчкој пријетњи војном интервенцијом, ослободила Источну Гуту, а турска војска и протурске исламистичке милиције су на северу протерале Курде и њихове ЈПГ снаге из сиријске покрајине Африн. У другом случају имамо занимљивост да су три дана уочи покретања кампање у Москви на радном састанку боравили начелник турског Главног штаба, генерал Хулуси Акар, те директор турске Националне обавјештајне службе (МИТ) Хакан Фидан.
Како Курди у Африну регону нису хтели да буду под окриљем сиријских владиних легалних снага и предати им оружје, Москва није учинила ништа да спречи турски војну кампању у којој су Курди поражени и присиљени на повлачење. Зашто је Русија донијела такву одлуку? Из простог разлога што је између америчке војске, која би прије или касније дошла у Африн, те турске војске и исламистичких милиција, преферирала потоње. У првом случају би се створили сви предуслови да се по узору на Косово прогласи независност курдске државе, док у другом случају Русија, а самим тим и влада у Дамаску, добивају на времену и отклањају у овом тренутку највећу пријетњу. О заједничким даљњим корацима Москве, Анкаре и Техерана за сада не знамо ништа, као што нико не зна садржај разговора који су вођени током преговора у Москви између руског војног и обавјештајног особља.
И док се сиријска војска сада мора усмерити на чишћење осталих енклава, прије свега кампа Јармук, великог подручја јужно од Дамаска којег још увијек држе ИДИЛ и сиријски огранак Ал-Каиде, Сирија сведочи о настанку нове кризе у коју нису изравно укључени ни Дамаск, као ни његови руски и ирански савезници или Хезболах.
Темељи за ову кризу су давно постављени, али су постали видљива тек сада. Реч је о томе да двије највеће војске НАТО пакта не могу подијелити зоне утицаја у Сирији. Сједињене Америчке Државе и Турска се све више удаљавају једна од друге, а тај процес прате жестоке расправе које би могле довести до пуно опасније ситуације.
Све је почело с брзоплетом жељом Вашингтона да што прије ослободи северну Сирију од терориста такозване Исламске државе.
Затим је Дамаск, уз потпору Русије и осталих савезника, врло брзо ослободио неколико покрајина и Американци су морали журити. Сами се нису усудили послати већ контингент властитих снага и уместо тога су операције на копну повјерили локалним милицијама сиријских Курда. То је за САД можда било најбоље рјешење у то вријеме, али дугорочно се кладити на ЈПГ милиције је неизбјежно донијело негативан резултат.
Уз помоћ Сједињених Држава, растући утицај сиријских ЈПГ снага је јако забринуо Турску, која о том питању има сличан став као и влада у Дамаску, иако то нико службено неће признати. Између осталог, сиријски Курди су успјели су транспортирати оружје које је прије тога испоручивано Курдистанској радничкој странци у Турској. Наравно, резултат је био предвидљив.
Анкара је покренула војну кампању против Курда у Сирији. Испрва је то била операција “Штит Еуфрата“, којом је Турска пресекла “курдску” територију на два дијела. Након те операције се главно подручје простире се источно од града Манбија, на северу покрајине Алепо, а други мали комад је био на самом северозападу Сирије. Кључна реч овдје је “био”, јер ова енклава више не постоји и нестала ја у турској кампањи “Маслинова гранчица“. Њезин је циљ био уклањање курдских јединица и административне управе из сиријске покрајине Африн, што је постигнуто у врло кратком времену.
Анкара сада жели наставити рат Сирији и убрзо би могли свједочити инвазији турске војске и протурских исламистичких милиција на Манбиј. Ову кампању турско водство најављује већ дуже вријеме. Наравно, због свега се великом брзином развија криза у односима између Сједињених Држава и Турске.
САД се не могу сложити с Анкаром о престанку непријатељстава у овом дијелу којег жели Вашингтон. Након доласка у Анкару Рекса Тилерсона, бившег државног секретара, било гласина да су двије земље о овом питању успјеле постићи споразум. Но, недавно је гласноговорница америчког Стејт департмента Хедер Наверт изјавила како нема никаквог споразума с Турском. С обзиром на то да се свађа на највишем нивоу наставља, њезине речи су вјероватно истина.
Тако је, на пример, прије неколико дана председник Реџеп Тајип Ердоган дао интервју турским новинарима и говорио врло оштро. Према његовим речима, Американци апсолутно немају право бити у Манбију. Осим тога, рекао је како су САД дошле у Сирију, удаљену од америчке територије 11 000 или 12 000 километара, како би јужно од турских граница створили терористичку групу која је локалне Арапе протерала из њихових домова.
Говорећи о будућности сукоба, Ердоган је рекао како се у сукоб Анкаре с Курдима нико други неће уплитати. Русији то не треба, тако да постоје само Турци, Курди и Американци и, наравно, Арапи, што је више него довољни за избијање већег сукоба.
Ердоган је оптужио САД да желе покренути Трећи свјетски рат, али у том сценарију нема Русије. Колико је вјероватно да ће се турска и америчка војска сукобити у подручју Манбија одговара турски војни стручњак Ендер Имрек.
„Да, ово је врло необично. Обично, када је реч о Трећем свјетском рату, сви говоре о сукобу између САД-а и Кине или Русије. И такви су страхови оправдани. Све ове три земље осећају властиту моћ, јер имају велике залихе нуклеарног оружја. Никада се неће бојати конвенционалног војног напада, јер њихово оружје може узроковати неизмерну штету било којем нападачу. Али Турска нема нуклеарно оружје, а њезина војска је знатно инфериорнија од америчке. Чак и када би Ердоган објавио рат на америчким снагама, неће избити Трећи свјетски рат. То би био рат неколико држава, а друге би се држале по страни. Али, можда Ердоган имао нешто друго на уму. Мислим да мисли како америчке акције у Сирији угрожавају сигурност и интересе многих држава, укључујући Русију. Не ради се само о ЈПГ милицијама, јер Сједињене Државе и Русија често провоцирају једна другу да подузму драстичне кораке”, рекао је Ендер Имрек.
Турски председник је рекао и како Сједињене Државе немају право бити у Манбију. Наравно, да САД нису сурађивале с ЈПГ милицијама, Ердоган не би био против америчких трупа, али он никако није задовољан развојем ситуације.
Осим тога, ако се он одлучи протерати Американце, треба га питати што Турска ради у Сирији. Службено Анкара тврди да брани своје националне интересе и након што порази Курде територију ће препустити локалним снагама оданима Турској.
Турска је сиријски сусед и што више ескалира сукоб у тој земљи, он ће више утицати на остатак региона. Штовише, најактивније војне операције се одвијају на граници с Турском, али то не значи да Ердоган може анектирати велика подручја северне Сирије.
У рјешавању курдског питања с Вашингтоном је Ердоган практично одбио дипломатију. Он не жели да Курди контролишу северну Сирију и то је његова црвена линија. Сједињене Државе ту не могу учинити ништа и чини се да ће се морати сложити с Анкаром да велика погранична подручја предају у руке такозване “Слободне сиријске војске”, која би опет постала једна од највећих сила у сиријском сукобу.
Но, за Русију су већина фракција које се боре под заставом ове групе терористичке и равне су Ал-Нусра Фронту или “Исламској држави”. Међутим, Москва за сада ћути и нико не зна какве су руске намере о том питању, осим да Сирија мора остати јединствена и да ће на изборима сиријски народ одлучити о свом водству. Углавном, то је оно што Русија говори од почетка рата у Сирији, али и након што се и сама у њега укључила.
Како ствари стоје, Сједињене Државе јако тешко могу заштитити ЈПГ милиције. Могу, али директна војна подршка је мало вјероватна и немогуће је да због Курда зарате двије земље чланице НАТО пакта. Но, ситуација ипак говори да постоји велика криза у самом Сјеверноатлантском савезу, а за њу ниједна земља није заинтересирана. САД ће сигурно покушати другачије решити проблем, али ће морати прихватити већину Ердоганових услова.
Како ће се касније развијати ствари у троуглуу између Турске, Ирана и Русије, тешко је предвидјети, као што је незахвално дугорочно предвиђати било што на Блиском истоку.
